Википедија

Рамануџа

Рамануџа или Рамануџачарја (1017–1157; ИАСТ: Рāмāнујā) био је индијски теолог, филозоф, и један од најважнијих представника традиције шри вајшнавизма у хиндуизму.[4][5] Његови филозофски основи засновани на девоционализму утицали су на Бакти покрет.[4][6][7]

Рамануџа
Рāмāнујацхарyа
Рамануџа
Име по рођењуИḷаиyāḻвāр,[1][2][3]
Датум рођења1017.
Место рођењаСриперумбудур, Тамил Наду
 Индија
Датум смрти1137
Место смртиСри Рангам, Тамил Наду
 Индија
СтилХиндуисм

Рамануџин гуру је био Јадава Пракаса, научник који је био део старије монашке традиције Адвајта Веданта.[8] Традиција Шри Вајшнаве тврди да се Рамануџа није слагао са својим гуруом и недуалистом Адвајта Ведантом, те да је уместо тога следио стопе традиције Тамил Алварса, утрте делима учењака Натамуни и Јамуначарја.[4] Рамануџа је познат као главни заговорник потшколе Вишиштадвајта од Веданта,[9][10] и његови ученици су вероватно били аутори текстова попут Шатјајаније Упанишад.[8] Сам Рамануџа је написао утицајне текстове, попут басје о Брахма сутрама и Багавад Гите, сви од којих су на санскриту.[11]

Његова филозофија Вишиштадвајта (квалификованог недуализма) надметала се са двајтовском (теистичко дуалистичком) филозофијом Мадвачарје, и адвајтном (недуалистичком) филозофијом Ади Шанкаре. Оне узете заједно су три најутицајније ведантске филозофије другог миленијума.[12][13] Рамануџа је представио епистемски и сотериолошки значај бактија, или преданости личном Богу (Вишну у случају Рамануџе) као средства за духовно ослобођење. Његове теорије тврде да постоји плуралност и разлика између атмана (душе) и брахмана (метафизичке, крајње стварности), док је такође тврдио да постоји јединство свих душа и да појединачна душа има потенцијал да оствари идентитет са брахманом.[14][13][15]

Биографија уреди

Рамануџа је рођен у тамилској породици у селу Сриперумбудур, Тамил Наду. Његови следбеници у вајшнавској традицији писали су хагиографије, од којих су неке биле састављене вековима након његове смрти, а за које традиција верује да су истините.[5][16]

Традиционални хагиографи Рамануџе наводе да је он био рођен од мајке Кантимати и оца Асури Кесава Сомајаџи,[17] у Сриперумбудуру, у близини данашњег Ченаја, Тамил Наду.[18] Верује се да је рођен у месецу Чајтре под звездом Тирувадирај.[19] Они његов живот постављају у период 1017–1137. године, што даје животни век од 120 година.[20] Ови датуми су доведени у питање у модерној научној заједници, на бази храмских записа и регионалне литературе 11. и 12. века изван традиције Шри Вајшнаве, и научници модерне ере сугеришу да је Рамануџа вероватно живео између 1077-1157 године.[21][17][18]

Рамануџа се оженио, преселио у Канчипурам, студирао у манастиру Адвајта Веданта са Јадава Пракасом као својим гуруом.[6][8][22] Рамануџа и његов гуру често се нису слагали у тумачењу ведских текстова, нарочито Упанишада.[17][23] Рамануџа и Јадава Пракаса су се раздвојили, а након тога Рамануџа је самостално наставио студије.[5][22]

Он је покушао да упозна још једног познатог ведантског научника из 11. века, Јамуначарја, али традиција Шри Вајшнаве указује на то да је потоњи умро пре сусрета, те да до сусрета није дошло.[5] Рамануџа је био праунук Јамуначарје преко његове унуке.[24] Међутим, неке хагиографије тврде да су се посмртни остаци Јамуначарје чудесно уздигли и да је при том Рамануџа именован новим вођом шри вајшнавске секте коју је претходно предводио Јамуначарја.[5] Једна хагиографија тврди да је након што је напустио Јадаву Пракасу, Рамануџа био инициран у шри вајшнавизам дејством Перија Намбија, такође званог Махапурна, који је био један од ведантских научника. Рамануџа се одрекао свог брачног живота и постао хиндуистички монах.[25] Међутим, по навођењу Катарине Јанг, историјски докази о томе да ли се Рамануџа водио брачни живот, или се одрекао тога и постао монах су неизвесни.[26]

Рамануџа је постао свештеник у храму Варадараџа Перумал (Вишну) у Канчипураму, где је почео да проповеда да се мокша (ослобађање и одвајање од самсаре) не остварује метафизичким, ниргуна брахманом, већ уз помоћ личног бога и сагуне Вишнуа.[22][27] Рамануџа је дуго уживао статус највишег ауторитета у традицији Шри Вајшнаве.[28]

Референце уреди

  1. ^ „Сри Рамануја'с гифт то тхе Лорд”. Тхе Хинду. Индиа. 24. 12. 2012. 
  2. '^ Н. Јагадеесан (1989). Цоллецтед Паперс он Тамил Ваисхнависм. Еннес Публицатионс. стр. 82. „хис наме 'Рамануја' (тхе наме оф Лаксхмана ин тхе Рамаyана) wас доне инто Тамил ас 'Илаиyалвар.” 
  3. ^ Герхард Оберхаммер; Марион Растелли (2007). Студиес ин Хиндуисм: Он тхе мутуал инфлуенцес анд релатионсхип оф Виśиṣṭāдваита Ведāнта анд Пāñцарāтра. IV. Аустриан Ацадемy оф Сциенцес Пресс. стр. 269. ИСБН 978-3700136804. „Хенце, саyс тхе АК, "Он тхе тwелфтх даy, дуринг тхе наминг церемонy wхицх wас прецедед бy гивинг хим тхе дивине сигнс, тхеy гаве хим тхе наме Илаиyалвар” 
  4. ^ а б в C. Ј. Бартлеy 2013, стр. 1–4, 52–53, 79.
  5. ^ а б в г д Јон Паул Сyднор (2012). Рāмāнуја анд Сцхлеиермацхер: Тоwард а Цонструцтиве Цомпаративе Тхеологy. Цасемате. стр. 20—22 wитх фоотноте 32. ИСБН 978-0227680247. 
  6. ^ а б Донигер, Wендy (1999). Мерриам-Wебстер'с енцyцлопедиа оф wорлд религионс . Мерриам-Wебстер. стр. 904. ИСБН 978-0-87779-044-0. 
  7. ^ Херманн Кулке; Диетмар Ротхермунд (2004). А Хисторy оф Индиа. Роутледге. стр. 149. ИСБН 978-0-415-32920-0. 
  8. ^ а б в Патрицк Оливелле (1992). Тхе Самнyаса Упанисадс : Хинду Сцриптурес он Асцетицисм анд Ренунциатион: Хинду Сцриптурес он Асцетицисм анд Ренунциатион. Оxфорд Университy Пресс. стр. 10—11, 17—18. ИСБН 978-0-19-536137-7. 
  9. ^ C. Ј. Бартлеy 2013, стр. 1–2.
  10. ^ Царман 1974, стр. 24.
  11. ^ Царман 1994, стр. 82-87 wитх фоотнотес.
  12. ^ Wиллиам M. Индицх (1995). Цонсциоуснесс ин Адваита Веданта. Мотилал Банарсидасс. стр. 1—2, 97—102. ИСБН 978-81-208-1251-2. 
  13. ^ а б Бруце M. Сулливан (2001). Тхе А то З оф Хиндуисм. Роwман & Литтлефиелд. стр. 239. ИСБН 978-0-8108-4070-6. 
  14. ^ C. Ј. Бартлеy 2013, стр. 1–2, 9–10, 76–79, 87–98.
  15. ^ Сеан Доyле (2006). Сyнтхесизинг тхе Веданта: Тхе Тхеологy оф Пиерре Јоханнс, С.Ј. Петер Ланг. стр. 59—62. ИСБН 978-3-03910-708-7. 
  16. ^ Кеитх Е. Yанделл 2001, стр. 7, 148.
  17. ^ а б в Мисхра, Патит Пабан (2012). „Рамануја (ца. 1077–ца. 1157)”. Рāмāнуја (ца. 1077–ца. 1157) ин Енцyцлопедиа оф Глобал Религион (Едиторс: Марк Јуергенсмеyер & Wаде Цларк Рооф). ИСБН 9780761927297. дои:10.4135/9781412997898.н598. 
  18. ^ а б Јонес & Рyан 2006, стр. 352.
  19. ^ Мадабхусхини Нарасимхацхарyа. Сри Рамануја. Сахитyа Академи, 2004 - Хинду саинтс - 51 пагес. стр. 17. 
  20. ^ Царман 1994, стр. 45, 80.
  21. ^ Царман 1974, стр. 27–28, 45.
  22. ^ а б в „Рамануја | Хинду тхеологиан анд пхилосопхер”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 5. 4. 2019. 
  23. ^ „Рамануја'с еxпланатион”. Тхе Хинду (на језику: енглески). 13. 1. 2014. ИССН 0971-751X. Приступљено 5. 4. 2019. 
  24. ^ Саккоттаи Крисхнасwами Аиyангар. Анциент Индиа: Цоллецтед Ессаyс он тхе Литерарy анд Политицал Хисторy оф Соутхерн Индиа. Асиан Едуцатионал Сервицес, 2004. стр. 195. 
  25. ^ Алкандавилли Говиндāцхāрyа (1906). Тхе Лифе оф Рâмâнујâцхâрyа: Тхе Еxпонент оф тхе Виśистâдваита Пхилосопхy. С. Муртхy. стр. 62—70. 
  26. ^ Катхерине Yоунг (1996). Стевен Росен, ур. Ваиṣṇавī. Мотилал Банарсидасс. стр. 286—288. ИСБН 978-81-208-1437-0. 
  27. ^ Јон Паул Сyднор (2012). Рāмāнуја анд Сцхлеиермацхер: Тоwард а Цонструцтиве Цомпаративе Тхеологy. Цасемате. стр. 84—87. ИСБН 978-0227680247. 
  28. ^ Царман 1994, стр. 82 wитх фоотнотес.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Рамануџа на Викимедијиној остави.

Биографије

Радови

Друго

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ramanudža&oldid=27676616”