Размножавање биљака

Размножавање биљака простије организације, а и код сложенијих срећу се једноставни случајеви размножавања, који се своде на просту ћелијску деобу, фрагментацију или друго неко одвајање дела тела, који ће дати нову биљку. Међутим у току еволуције биљака није се ишло овим путем, већ се појављује други пут, стварање посебних специјализованих делова који служе само размножавању. Ти делови тела могу бити једноћелијски, па се једним именом називају споре, или могу бити вишећелијски делови који су некад и врло сложене грађе и носе различите називе, нпр. семена. Грађа ових тела, која су специјализована за размножавање, је везана за њихову функцију. У зависности од особина делова за размножавање, размножавање може бити бесполно и полно.

Бесполно размножавање

Бесполно размножавање карактерише се тиме што се делови за размножавање директно без сједињавања са одговарајућим другим делом развијају у нове индивидуе. Бесполно размножавање биљака може бити двојако вегетативно и бесполно размножавање у ужем смислу.

Вегетативно размножавање

Вегетативно размножавање заснива се на веома јако израженој способности регенерације, тј. у могућности обнављања изгубљених органа или делова, као и уопште у потенцијалној могућности за развиће новог организма из појединих делова биљног тела. Вегетативно размножавање може бити двојако:

• природно
• вештачко

  

  Жалфија као пример умножавањем дела бокора

Природно вегетативно размножавање

Вегетативно размножавање је доста распрострањено код виших биљака. Међу скривеносеменицама, по правилу, само једногодишње и двогодишње биљке се не размножавају, у природним условима, вегетативним путем.Међу вишегодишњим биљкама, скоро све зељасте и многе дрвенасте биљке су, на неки начин, способне да се умножавају вегетативним путем. Вегетативно размножавање има у природи велики значај. За многе биљке то је начин за широко изражену експанзију у простору. Са пољопривредног гледишта посебно је интересантно да многе коровске биљке располажу великим могућностима вегетативног размножавања]]

Један од начина калемљења

Вештачко вегетативно размножавање

Вештачко вегетативно размножавање има врло велики значај у пољопривреди. Оно се, пре свега, примењује ако нека култура биљка у одређеним условима не образује семе, или даје мало семена лошег квалитета.Најближе природном вегетативном размножавању јесте умножавање дељењем бокора (жбуна), које се често примењује код разних декоративних зељастих вишегодишњих биљака. У воћарско-виноградској пракси највећи значај има вегетативно размножавање путем калемљења. Калемљење се заснива на преношењу дела живе биљке, пупољка или дела стабла, на другу сродну биљку, који треба да срасту, да се у растењу и развићу допуњују и да се наследно побољшају она њихова својства, која су важна за пољопривредну праксу.Биљка на коју се калеми назива се подлога (хипобионит), а онај део биљке који се преноси зове се калем или племка (епибионит).

Полно размножавање

Главни чланак: Полно размножавање биљака

Полно размножавање одликује се тиме што се образују две физиолошки различите полне ћелије или гамети (мушки и женски). Спајањем гамета постаје нови продукт, који уједињује карактере и мушког и женског гамета- то је зигот. Полно размножавање има велики значај за еволуцију биљака. При полном размножавању образује се зигот, у коме су, преко мушког и женског гамета, уједињена својства оба родитеља. На тај начин ствара се могућност удруживања разноврсних комбинација карактера, што је за еволуцију од битног значаја. Различити наследни карактери комбиновани у зиготу полним размножавањем се у великом броју примерака преносе на потомство и тако се ствара огроман материјал који подлеже дејству природног одабирања.

Смена гаметофит и спорофит генерације

Полно размножавање скривеносеменица

Што се тиче полног размножавања, скривеносеменице се као и све више биљке размножавају се оогамијом, међутим редукција мушког и женског гаметофита одмакла је још даље од редукције истих творевина голосеменица. У њима не долази до образовања гаметангија, поленово зрно нема проталијалну ћелију и ћелију дршке, сперматозоиди се никада не образују, а не срећу се ни оформљене архегоније у ембрионовој кесици. Женски гаметофит је редукован на неколико ћелија.Једна јајна ћелија после оплођења једном од две сперматичне ћелије даје ембрион, а друга сперматична ћелија која такође обавља оплођење даје секундарни ендосперм-резервну храну за клицу. Дакле, овде се јавља двојно оплођење. Скривеносеменице су изузетак зато што су током еволуције формирале структуре које омогућавају оогамију и без присуства слободне воде. Све ово значајно убрзава полно размножавање. Оплођењу претходи опрашивање, међутим поленова зрна не могу доспети директно на семени заметак, већ на зиг, нову творевину тучка за прихватање полена. Опрашивање углавном врше инсекти.

Историја полне репродукције биљака

Главни чланак: Еволуција полне репродукције

За разлику од животиња, биљке су имобилне, и не могу да траже полне партнере за репродукцију. У еволуцији раних биљака, абиотска средства, укључујући воду и ветар, преносила су сперму ради репродукције. Прве биљке се биле акватичне, и ослобађале су сперму слободно у воду да буде ношена струјама. Примитивне копнене биљке попут јетрењача и маховина су имале мобилну сперму која је пливала у танком филму воде или је бивала попрскана у капљицама воде са мушких репродуктивних органа на женске органе. Како су више и сложеније биљке еволуирале, настале су модификације у измени генерација; у палеозоичкој ери прогимносперме су се репродуковале користећи споре распршене ветром. Семе биљки укључујући семену папрад, четинаре и Cordaites, сви од којих су били голосеменице, еволуирало је пре 350 милиона година; оне су имале поленска зрна која су садржавала мушке гамете за заштиту сперме током процеса трансфера од мушких до женских делова. Сматра се да су се инсекти хранили поленом, и да су биљке стога еволуирале тако да користе инсекте за активни пренос полена са једне биљке на другу. Биљке које производе семе, што обухвата ангиосперме и гимносперме, имају хетероморфну измену генерација при чему велике спорофите садрже знатно умањене гаметофите. Ангиосперме имају особене репродуктивне органе који се називају цветови, са тучковима, а женски гаметофит је знатно редукован до женске ембрионске врећице, са само осам ћелија. Мушки гаметофити се састоје од поленских зрнаца. Сперма биљки са семеном није покретна, изузев две старије групе биљки, Cycadophyta и Ginkgophyta, које имају флагелисану сперму.

Литература

• Еллстранд, Норман C. (2018). Сеx он тхе Китцхен Табле: Тхе Романце оф Плантс анд Yоур Фоод. Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 978-0226574899. 
• Грахам, L.; Грахам, Ј.; Wилцоx, L. (2003). Плант Биологy. Уппер Саддле Ривер, Њ: Пеарсон Едуцатион. стр. 258–259. ИСБН 978-0-13-030371-4. 
• Равен, П. Х.; Еверт, Р. Ф.; Еицххорн, С. Е. (2005). Биологy оф Плантс (7тх изд.). НY: W.Х. Фрееман анд Цомпанy. ИСБН 978-0-7167-6284-3. 
• Белл, Грахам (1982). Тхе мастерпиеце оф натуре: тхе еволутион анд генетицс оф сеxуалитy. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-520-04583-5. 
• Бернстеин, Царол; Харрис Бернстеин (1991). Агинг, сеx, анд ДНА репаир. Бостон: Ацадемиц Пресс. ИСБН 978-0-12-092860-6. 
• Хурст, L.D.; Ј.Р. Пецк (1996). „Рецент адванцес ин тхе ундерстандинг оф тхе еволутион анд маинтенанце оф сеx”. Трендс ин Ецологy анд Еволутион. 11 (2): 46—52. ПМИД 21237760. дои:10.1016/0169-5347(96)81041-X. 
• Левин, Бруце Р.; Рицхард Е. Мицход (1988). Тхе Еволутион оф сеx: ан еxаминатион оф цуррент идеас. Сундерланд, Масс: Синауер Ассоциатес. ИСБН 978-0-87893-459-1. 
• Маyнард Смитх, Јохн (1978). Тхе еволутион оф сеx. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-21887-0. 
• Мицход, Рицхард Е. (1995). Ерос анд еволутион: а натурал пхилосопхy оф сеx. Реадинг, Масс: Аддисон-Wеслеy Пуб. Цо. ИСБН 978-0-201-40754-9. 
• „Сциентистс пут сеx оригин мyстерy то бед, Wилд страwберрy ресеарцх провидес евиденце он wхен гендер емергес”. НБЦ Неwс. Приступљено 25. 11. 2008. ЦС1 одржавање: Формат датума (веза)
• Ридлеy, Марк (1993). Еволутион. Оxфорд: Блацкwелл Сциентифиц. ИСБН 978-0-632-03481-9. 
• Ридлеy, Марк (2000). Мендел'с демон: гене јустице анд тхе цомплеxитy оф лифе. Лондон: Wеиденфелд & Ницолсон. ИСБН 978-0-297-64634-1. 
• Ридлеy, Матт (1995). Тхе Ред Qуеен: сеx анд тхе еволутион оф хуман натуре. Неw Yорк: Пенгуин Боокс. ИСБН 978-0-14-024548-6. 
• Сзатхмáрy, Еöрс; Јохн Маyнард Смитх (1995). Тхе Мајор Транситионс ин Еволутион. Оxфорд: W.Х. Фрееман Спектрум. ИСБН 978-0-7167-4525-9. 
• Таyлор, Тимотхy (1996). Тхе прехисторy оф сеx: фоур миллион yеарс оф хуман сеxуал цултуре. Неw Yорк: Бантам Боокс. ИСБН 978-0-553-09694-1. 
• Wиллиамс, Георге (1975). Сеx анд еволутион. Принцетон, Н.Ј: Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-08147-2. 
• Беентје, Хенк (2010). Тхе Кеw Плант Глоссарy. Рицхмонд, Сурреy: Роyал Ботаниц Гарденс, Кеw. ИСБН 978-1-84246-422-9. 
• Беентје, Хенк (2016). Тхе Кеw Плант Глоссарy (сецонд изд.). Рицхмонд, Сурреy: Роyал Ботаниц Гарденс, Кеw. ИСБН 978-1-84246-604-9. 
• Бернстеин, C.; Бернстеин, Х. (1991). Агинг, Сеx, анд ДНА Репаир. Сан Диего: Ацадемиц Пресс. ИСБН 978-0-12-092860-6. 
• Барретт, С.C.Х. (2002). „Тхе еволутион оф плант сеxуал диверситy” (ПДФ). Натуре Ревиеwс Генетицс. 3 (4): 274—284. ПМИД 11967552. С2ЦИД 7424193. дои:10.1038/нрг776. Архивирано из оригинала (ПДФ) 27. 05. 2013. г. Приступљено 03. 03. 2023. 
• Баскауф, Стеве (2002). „Сеxуал сyстемс ин ангиоспермс”. Архивирано из оригинала 2018-07-03. г. Приступљено 2013-02-27. 
• Бузго, Матyас; Солтис, Памела С.; Солтис, Доуглас Е. (2004). „Флорал Девелопментал Морпхологy оф Амборелла трицхопода (Амбореллацеае)”. Интернатионал Јоурнал оф Плант Сциенцес. 165 (6): 925—947. С2ЦИД 84793812. дои:10.1086/424024. 
• Еwинг, Ј.W.; Клеин, Р.M. (1982). „Сеx Еxпрессион ин Јацк-ин-тхе-Пулпит”. Буллетин оф тхе Торреy Ботаницал Цлуб. 109 (1): 47—50. ЈСТОР 2484467. дои:10.2307/2484467. 
• Барклеy, Тхеодоре M.; Броуиллет, Луц; Стротхер, Јохн L. „Астерацеае”. Флора оф Нортх Америца. Приступљено 2013-03-04 — преко www.еФлорас.орг. 
• Барклеy, Тхеодоре M.; Броуиллет, Луц; Стротхер, Јохн L. „Цхицхориеае”. Флора оф Нортх Америца. Приступљено 2013-03-04 — преко www.еФлорас.орг. 
• Стротхер, Јохн L. „Цалендула”. Флора оф Нортх Америца. Приступљено 2013-03-04 — преко www.еФлорас.орг. 
• Wхиттеморе, Алан Т. „Ранунцулус”. Флора оф Нортх Америца. Приступљено 2013-03-04 — преко www.еФлорас.орг. 
• Гебер, Моница А. (1999). Гендер анд сеxуал диморпхисм ин флоwеринг плантс. Берлин: Спрингер. ИСБН 3-540-64597-7. 
• Хицкеy, M.; Кинг, C. (2001). Тхе Цамбридге Иллустратед Глоссарy оф Ботаницал Термс. Цамбридге Университy Пресс. 
• Олсон, Маттхеw С.; Антоновицс, Јанис (2000). „Цоррелатион бетwеен мале анд фемале репродуцтион ин тхе субдиоециоус херб Астилбе битерната (Саxифрагацеае)”. Америцан Јоурнал оф Ботанy. 87 (6): 837—44. ЈСТОР 2656891. ПМИД 10860914. дои:10.2307/2656891. 
• Стаце, Х.M. (1995). „Протогyнy, Селф-Инцомпатибилитy анд Поллинатион ин Антхоцерцис грацилис (Соланацеае)”. Аустралиан Јоурнал оф Ботанy. 43 (5): 451—459. дои:10.1071/БТ9950451. 
• Стриттматтер, L.I.; Негрóн-Ортиз, V.; Хицкеy, Р.Ј. (2002). „Субдиоецy ин Цонсолеа спиносиссима (Цацтацеае): бреединг сyстем анд ембрyологицал студиес”. Америцан Јоурнал оф Ботанy. 89 (9): 1373—1387. ПМИД 21665739. дои:10.3732/ајб.89.9.1373 . 
• Цоок, Ј. Гордон (1968). АБЦ оф плант термс. Wатфорд, УК: Мерроw. ОЦЛЦ 474319451. 
• Спорне, К.Р. (1974). Тхе Морпхологy оф Ангиоспермс. Лондон: Хутцхинсон. ИСБН 978-0-09-120611-6. 
• Стаце, Цливе (2010). Неw Флора оф тхе Бритисх Ислес (3рд изд.). Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-70772-5. 
• Дарwин, Цхарлес (1877). Тхе Дифферент Формс оф Флоwерс он Плантс оф тхе Саме Специес. Лондон: Ј. Мурраy. 
• Линнаеус, Царл (1735). Сyстема Натурае. 
• Саттлер, Ролф (1973). Органогенесис оф Флоwерс: а Пхотограпхиц Теxт-Атлас. Университy оф Торонто Пресс. ИСБН 978-0-8020-1864-9. 

Спољашње везе

• Simple Video Tutorial on Reproduction in Plant Архивирано на сајту Wayback Machine (4. април 2021)