Ректална примена лека

Ректална примена лека
Ректална примена лека
	Ректална примена лека - поступак
	[уреди на Википодацима]

Ректална примена лека је начин примене лека који се кроз анални отвор пласира у право црево. Иако је ресорпција лека после ректалне примене непоуздана, она је користан начин терапије код болесника који повраћају, или нису у стању да прогутају лек (нпр. постооперативно), код деце, код које се нпр. примењује диазепам у епилептичном статусу, или код пацијената код којих је интравенска примена отежана.^[1]

Ректална примена лека у метаболизму првог пролаза

Шематизован приказ ресорпције лека из ректума у систем вене порте, само ако је он пласиран јако дубоко у горње делове ректума, он улази у метаболизму првог пролаза, у противном лек пласиран у ниже партије ректума заобилази јетру и директно иде у крвоток. Зато ректална апликација представља комбинацију оралне и парентералне примене.

Глицеринске (лаксативне) супозиторије за уметање у ректум.

Ректални шприц "крушка" за увођење мале количине течности у ректум.

Опрема за клистир или увођење велике количине течности у дебело црево преко ректума.

Још увек није сигурно какав је значај ректалне примене лекова за избегавање метаболизма првог пролаза, у коме подлеже лек при пероралној примени. Наиме из ректума крв одводе 3 хемороидалне вене: горња у хепатичну вену, а средња и доња директно у системски крвоток, али међу њима постоје бројне анастомозе. Због тога се сматра да ректална апликација представља комбинацију оралне и парентералне примене, јер дубоко ректлно примена лека смањује системску биорасположивост лека, и представља једно од објашњења за квантитативне и квалитативне разлике у времену полуелиминације и метаболизму истог лека унетог пер ос., преко ректума и интравенски.^[2]

Када применити?

Лекови се примењују ректално када је њихова перорална примена отежана или онемогућена (нпр упорно повраћање, бесвесно стање). Овај начин се примењује и ако лек делује надражајно у желуцу (нпр хлоралхидрат). Неки лекови могу да оштете слузницу гастроинтестиналног тракта, па се оваквим начином она заобилази. Често се овако апликује диазепам бебама које имају генерализоване грчеве са високом температуром, или лекови за сузбијање епилептичких напада.^[3]

Према намени ректално се могу применити лекови који треба да делују:

Лакално — нпр. антиинфламаторни лекови за лечење улцерозног колитиса.
Системски — чија примена подразумева да лек делује након ресорпције у дубља ткива или крв и његове дистрибуције по организму.

Индикације

Најчешће индикације за ректалну примену лека су:

када лек треба да делује локално у самом ректуму (нпр. као стандардна процедура у клиничкој анестезији, посебно за аноректалну индукцију код деце. Ограничења ове методе укључују ниску биорасположивост, широк распон фармакокинетичких и фармаколошких резултата и лошу предвидљивост клиничког ефекта код сваког одређеног пацијента).^[4]
када болесник не може да прогута лек: кома, кахексија, сенилност, бебе...
када се жели да дејство лека наступи брже него када се узме перорално (преко устију)
ако се лек тешко подноси због локалног надражајног дејства на слузокожу желудца (нпр ибупрофен)

када постоји велика застој (стаза) у систему вене порте,

Ректална ресорпција лека — добре и лоше стране

Лек дат ректално, после ресорпције прелази у крв и преко доњих хемороидалних вена иде директно у доњу шупљу вену, а потом у крвоток, заобилазећи јетру. Зато се ректална апликација сматара комбинацијом оралне и парентералне примене лека.

Извори

^ де Боер, А. Г.; Мооленаар, Ф.; де Лееде, L. Г.; Бреимер, D. D. (1982). „Рецтал друг администратион: цлиницал пхармацокинетиц цонсидератионс”. Цлиницал Пхармацокинетицс. 7 (4): 285—311. ИССН 0312-5963. ПМИД 6126289. дои:10.2165/00003088-198207040-00002.
^ Милена Покрајац: Фармакокинетика, Београд. 2002. ISBN 978-86-902551-4-6.
^ Мооленаар Ф, Конинг Б, Хуизинга Т (1979). „Биопхармацеутицс оф рецтал администратион оф другс ин ман. Абсорптион рате анд биоаваилабилитy оф пхенобарбитал анд итс содиум салт фром рецтал досаге формс.”. Интернатионал Јоурнал оф Пхармацацеутицс. 4: 99—109.
^ Јантзен, Ј. П.; Диехл, П. (1991). „[Рецтал администратион оф другс. Фундаменталс анд апплицатионс ин анестхесиа]”. Дер Анаестхесист. 40 (5): 251—261. ИССН 0003-2417. ПМИД 1678254.

Литература

Плумер АЛ. 2007. Плумер'с Принциплес анд Працтицес оф Интравеноус Тхерапy. Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс. 753

Спољашње везе

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).

[1] де Боер, А. Г.; Мооленаар, Ф.; де Лееде, L. Г.; Бреимер, D. D. (1982). „Рецтал друг администратион: цлиницал пхармацокинетиц цонсидератионс”. Цлиницал Пхармацокинетицс. 7 (4): 285—311. ИССН 0312-5963. ПМИД 6126289. дои:10.2165/00003088-198207040-00002.

[2] Милена Покрајац: Фармакокинетика, Београд. 2002. ISBN 978-86-902551-4-6.

[3] Мооленаар Ф, Конинг Б, Хуизинга Т (1979). „Биопхармацеутицс оф рецтал администратион оф другс ин ман. Абсорптион рате анд биоаваилабилитy оф пхенобарбитал анд итс содиум салт фром рецтал досаге формс.”. Интернатионал Јоурнал оф Пхармацацеутицс. 4: 99—109.

[4] Јантзен, Ј. П.; Диехл, П. (1991). „[Рецтал администратион оф другс. Фундаменталс анд апплицатионс ин анестхесиа]”. Дер Анаестхесист. 40 (5): 251—261. ИССН 0003-2417. ПМИД 1678254.

[1]

[2]

[3]

[4]