Википедија

Ренесансна филозофија

Назив ренесансна филозофија научници у области интелектуалне историје користе за означавање мисаоних остварења о периоду Европске историје између 1355. и 1650. године (датуми се померају идући према централној и северној Европи и областима као што су Шпанска Америка, Индија, Јапан, и Кина под европским утицајем). Она се стога преклапа с касносредњовековном филозофијом, на коју су у четрнаестом и петнаестом веку утицале значајне личности, као што су Алберт Велики, Тома Аквински, Вилијам Окамски и Марсилије Падовански, и раном модерном филозофијом, која конвенционално почиње са Ренеом Декартом и његовом публикацијом „Расправа о методи” из 1637. године

Филозофи обично раздвајају период с мањом грануларношћу, прелазећи из средњовековне у рано модерну филозофију, под претпоставком да се вековима није десио радикални помак у перспективи пре Декарта. Интелектурални историчари, поред идеја, узимају у обзир и факторе као што су извори, приступи, публика, језик и књижевни жанрови. Овај чланак анализира и промене у контексту и садржају ренесансне филозофије и њен изванредан континуитет са прошлошћу.

Континуитети уреди

Структура, извори, метода и теме филозофије у ренесанси имали су много тога заједничког са оним из претходних векова.

Структура филозофије уреди

Након открића великог дела аристотеловских списа у дванаестом и тринаестом веку, постало је јасно да су, поред Аристотелових записа о логици, који су већ били познати, постојали и бројни други који су повезани са природном филозофијом, моралном филозофијом и метафизиком. Ова подручја пружала су структуру за наставни план филозофије универзитета у настајању. Општа претпоставка била је да су најзначајније гране филозофије оне које су више теоријске и, према томе, широко применљиве. Током ренесансе многи су мислиоци то сматрали главним филозофским областима, при чему је логика пружала обуку ума да се приближи осталим областима.

Извори филозофије уреди

Сличан континуитет може се приметити и у случају извора. Иако Аристотел никада није био неспорни ауторитет[1] (он је чешће био одскочна даска за расправу, и његова мишљења су се често дискутовала уз гледишта других или учење Светога писма), средњовековна предавања из физике састојала су се од читања Аристотелове „Физике”, лекције из моралне филозофије састојале су се од испитивања његове Никомахове етике (а често и његове „Политике”), а метафизици се приступало кроз његову „Метафизику”. Претпоставка да су Аристотелова дела била од фундаменталног значаја за разумевање филозофије није нестала током ренесансе, током које је дошло до процвата нових превода, коментара и других интерпретација његових дела, како на латинском тако и на вернакуларном језику.[2]

У погледу методе, филозофија се током касног средњег века сматрала предметом који је захтевао робусно истраживање од стране људи обучених у техничком речнику теме. Филозофским текстовима и проблемима обично се приступало кроз универзитетска предавања и 'питања'. Потоња су, на неки начин слична модерним расправама, и испитивала су предности и недостатке одређених филозофских ставова или интерпретација. Филозофски текстови су били један од камена темељаца 'сколастичке методе', којим су студенти обучавани да брзо и ефективно постављају или одговарају на питања, што је захтевало дубинско упознавање са свима познатим филозофским традицијама, на шта су често позивали за подршку или противљење одређеним аргументима. Овај стил филозофије и даље је имао широку подршку у ренесанси. На пример, „Диспутације” филозофа Пико Дела Мирандоле директно су зависиле од ове традиције, која се уопште није ограничавала на универзитетске предаваонице.

 
Биста Аристотела, римска копија по узору на грчки бронзани оригинал вајара Лисипа из 330 пне.

Теме у филозофији уреди

С обзиром на изванредан распон Аристотелове филозофије, било је могуће дискутовати о широком распону проблема у средњовековној и ренесансној филозофији. Аристотел је директно третирао проблеме попут путања пројектила, навика животиња, начина стицања сазнања, слободе воље, како је врлина повезана са срећом, односом лунарног и сублунарног света. Индиректно је подстакао расправу о две тачке које су посебно интересовале хришћане: бесмртност душе и вечност света. Све ово и даље је било од значаја за ренесансне мислиоце, али се показало да су у неким случајевима понуђена решења била битно другачија због промене културног и верског пејзажа.[3]

Референце уреди

  1. ^ Луца Бианцхи, '"Аристотеле фу ун уомо е потé ерраре": сулле оригини медиевали делла цритица ал "принципио ди ауторитà"', ин идем, "Студи сулл' аристотелисмо дел Ринасцименто" (Падуа: Ил Полиграфо, 2003), пп. 101–24.
  2. ^ Цхарлес Б. Сцхмитт, "Аристотле анд тхе Ренаиссанце" (Цамбридге, МА: Харвард Университy Пресс, 1988).
  3. ^ Хелпфул иф wеигхтy гуидес то пхилосопхицал топицс ин тхе период аре "Тхе Цамбридге Хисторy оф Латер Медиевал Пхилосопхy", ед. бy Норман Кретзман ет ал., анд "Тхе Цамбридге Хисторy оф Ренаиссанце Пхилосопхy", ед. бy Цхарлес Б. Сцхмитт ет ал.

Литература уреди

  • Цопенхавер, Бриан П., & Сцхмитт, Цхарлес Б., "Ренаиссанце Пхилосопхy", Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, 1992.
  • Ханкинс, Јамес, (ед.), "Тхе Цамбридге Цомпанион то Ренаиссанце Пхилосопхy," Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 2007.
  • Риедл, Јохн О., "А Цаталогуе оф Ренаиссанце Пхилосопхерс (1350–1650)", Милwаукее: Марqуетте Университy Пресс, 1940.
  • Сцхмитт, Цхарлес Б., Скиннер, Qуентин (едс.), "Тхе Цамбридге Хисторy оф Ренаиссанце Пхилосопхy," Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1988.
  • Абел, Цхристопхер Р.; Харе, Wиллиам О. (1997). Хермес Трисмегистус: Ан Инвестигатион оф тхе Оригин оф тхе Херметиц Wритингс. Сеqуим: Холмес Публисхинг Гроуп. 
  • Анонyмоус (2002). Медитатионс он тхе Тарот: А Јоурнеy инто Цхристиан Херметицисм. Неw Yорк: Јеремy П. Тарцхер/Пенгуин. 
  • Булл, Цхристиан Х. (2018). Тхе Традитион оф Хермес Трисмегистус: Тхе Егyптиан Приестлy Фигуре ас а Теацхер оф Хелленизед Wисдом. Брилл. ИСБН 978-90-04-37084-5. 
  • Цхуртон, Тобиас. Тхе Голден Буилдерс: Алцхемистс, Росицруцианс, анд тхе Фирст Фреемасонс. Неw Yорк: Барнес анд Нобле, 2002.
  • Цопенхавер, Бриан П. (1992). Херметица: Тхе Греек Цорпус Херметицум анд тхе Латин Асцлепиус ин а неw Енглисх транслатион, wитх нотес анд интродуцтион (1ст изд.). Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-42543-3. 
  • Ебелинг, Флориан (2007) [2005]. Тхе Сецрет Хисторy оф Хермес Трисмегистус: Херметицисм фром Анциент то Модерн Тимес. Транслатед бy Давид Лортон. Цорнелл Университy Пресс. ИСБН 978-0-8014-4546-0. 
  • Фоwден, Гартх (1986). Тхе Егyптиан Хермес: А Хисторицал Аппроацх то тхе Лате Паган Минд. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-32583-7. 
  • Гарстин, Е.Ј. Лангфорд (2004). Тхеургy ор Тхе Херметиц Працтице. Берwицк: Ибис Пресс.  Публисхед Постхумоуслy
  • Ханеграафф, Wоутер Ј. Есотерицисм анд тхе Ацадемy: Рејецтед Кноwледге ин Wестерн Цултуре. Цамбридге Университy Пресс; Репринт 2014.
  • Ханеграафф, Wоутер Ј. Wестерн Есотерицисм: А Гуиде фор тхе Перплеxед. Блоомсбурy Ацадемиц 2013.
  • Хеисер, Јамес D. (2011). Присци Тхеологи анд тхе Херметиц Реформатион ин тхе Фифтеентх Центурy. Теxас: Репристинатион Пресс. ИСБН 978-1-4610-9382-4. 
  • Хоеллер, Степхан А. Он тхе Траил оф тхе Wингед Год: Хермес анд Херметицисм Тхроугхоут тхе Агес, Гносис: А Јоурнал оф Wестерн Иннер Традитионс (Вол. 40, Суммер 1996). Алсо ат „Хермес анд Херметицисм”. Гносис.орг. Архивирано из оригинала 2009-11-26. г. Приступљено 2009-11-09. 
  • Мораис, Луи (2013). Алцхимиа сеу Арцхимагистериум Солис ин V либрис. Рио де Јанеиро: Qуáртица Премиум. 
  • Поwелл, Роберт А. (1991). Цхристиан Херметиц Астрологy: Тхе Стар оф тхе Маги анд тхе Лифе оф Цхрист. Худсон: Антхропосохиц Пресс. 
  • Регардие, Исраел (1940). Тхе Голден Даwн. Ст. Паул: Ллеwеллyн Публицатионс. 
  • Саламан, Цлемент; Ван Оyен, Дорине; Wхартон, Wиллиам D.; Махé, Јеан-Пиерре (2000). Тхе Wаy оф Хермес: Неw Транслатионс оф Тхе Цорпус Херметицум анд Тхе Дефинитионс оф Хермес Трисмегистус то Асцлепиус. Роцхестер: Иннер Традитионс. 
  • Сцуллy, Ницки (2003). Алцхемицал Хеалинг: А Гуиде то Спиритуал, Пхyсицал, анд Трансформатионал Медицине. Роцхестер: Беар & Цомпанy. 
  • Тамбиах, Станлеy Јеyараја (1990). Магиц, Сциенце, Религион, анд тхе Сцопе оф Ратионалитy. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. 
  • Ван Бладел, Кевин (2009). Тхе Арабиц Хермес: Фром Паган Саге то Пропхет оф Сциенце. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-537613-5. 
  • Yатес, Францес (1964). Гиордано Бруно анд тхе Херметиц Традитион. Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 0-226-95007-7. 
  • Болгар, Р. Р. Тхе Цлассицал Херитаге анд Итс Бенефициариес: фром тхе Царолингиан Аге то тхе Енд оф тхе Ренаиссанце. Цамбридге, 1954.
  • Цассирер, Ернст. Индивидуал анд Цосмос ин Ренаиссанце Пхилосопхy. Харпер анд Роw, 1963.
  • Цассирер, Ернст (Едитор), Паул Оскар Кристеллер (Едитор), Јохн Херман Рандалл (Едитор). Тхе Ренаиссанце Пхилосопхy оф Ман. Университy оф Цхицаго Пресс, 1969.
  • Цассирер, Ернст. Платониц Ренаиссанце ин Енгланд. Гордиан, 1970.
  • Целенза, Цхристопхер С. Тхе Лост Италиан Ренаиссанце: Хуманисм, Хисторианс, анд Латин'с Легацy. Балтиморе: Јохнс Хопкинс Университy Пресс. 2004 ISBN 978-0-8018-8384-2
  • Целенза, Цхристопхер С. Петрарцх: Еверywхере а Wандерер. Лондон: Реактион. 2017
  • Целенза, Цхристопхер С. Тхе Интеллецтуал Wорлд оф тхе Италиан Ренаиссанце: Лангуаге, Пхилосопхy, анд тхе Сеарцх фор Меанинг. Неw Yорк анд Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. 2018
  • Ерасмус, Десидериус. "Тхе Епицуреан." Ин Цоллоqуиес.
  • Гарин, Еугенио. Сциенце анд Цивиц Лифе ин тхе Италиан Ренаиссанце. Неw Yорк: Доубледаy, 1969.
  • Гарин, Еугенио. Италиан Хуманисм: Пхилосопхy анд Цивиц Лифе ин тхе Ренаиссанце. Басил Блацкwелл, 1965.
  • Гарин, Еугенио. Хисторy оф Италиан Пхилосопхy. (2 волс.) Амстердам/Неw Yорк: Родопи, 2008. ISBN 978-90-420-2321-5
  • Графтон, Антхонy. Бринг Оут Yоур Деад: Тхе Паст ас Ревелатион. Харвард Университy Пресс, 2004 ISBN 0-674-01597-5
  • Графтон, Антхонy. Wорлдс Маде Бy Wордс: Сцхоларсхип анд Цоммунитy ин тхе Модерн Wест. Харвард Университy Пресс, 2009 ISBN 0-674-03257-8
  • Хале, Јохн. А Цонцисе Енцyцлопаедиа оф тхе Италиан Ренаиссанце. Оxфорд Университy Пресс, 1981, ISBN 0-500-23333-0.
  • Каллендорф, Цраиг W, едитор. Хуманист Едуцатионал Треатисес. Цамбридге, Массацхусеттс: Тхе I Татти Ренаиссанце Либрарy, 2002.
  • Краyе, Јилл (Едитор). Тхе Цамбридге Цомпанион то Ренаиссанце Хуманисм. Цамбридге Университy Пресс, 1996.
  • Кристеллер, Паул Оскар. Ренаиссанце Тхоугхт анд Итс Соурцес. Цолумбиа Университy Пресс, 1979 ISBN 978-0-231-04513-1
  • Пицо делла Мирандола, Гиованни. Оратион он тхе Дигнитy оф Ман. Ин Цассирер, Кристеллер, анд Рандалл, едс. Ренаиссанце Пхилосопхy оф Ман. Университy оф Цхицаго Пресс, 1969.
  • Скиннер, Qуентин. Ренаиссанце Виртуес: Висионс оф Политицс: Волуме II. Цамбридге Университy Пресс, [2002] 2007.
  • МцМанус, Стуарт M. "Бyзантинес ин тхе Флорентине Полис: Идеологy, Статецрафт, анд Ритуал дуринг тхе Цоунцил оф Флоренце." Јоурнал оф тхе Оxфорд Университy Хисторy Социетy, 6 (Мицхаелмас 2008/Хиларy 2009).
  • Мелцхерт, Норман (2002). Тхе Греат Цонверсатион: А Хисторицал Интродуцтион то Пхилосопхy . МцГраw Хилл. ИСБН 978-0-19-517510-3. 
  • Науерт, Цхарлес Гарфиелд. Хуманисм анд тхе Цултуре оф Ренаиссанце Еуропе (Неw Аппроацхес то Еуропеан Хисторy). Цамбридге Университy Пресс, 2006.
  • Плумб, Ј. Х. ед.: Тхе Италиан Ренаиссанце 1961, Америцан Херитаге, Неw Yорк, ISBN 0-618-12738-0 (паге рефс фром 1978 УК Пенгуин едн).
  • Росселлини, Роберто. Тхе Аге оф тхе Медици: Парт 1, Цосимо де' Медици; Парт 2, Алберти 1973. (Филм Сериес). Цритерион Цоллецтион.
  • Сyмондс, Јохн Аддингтон.Тхе Ренаиссанце ин Италy. Севен Волумес. 1875–1886.
  • Тринкаус, Цхарлес (1973). „Ренаиссанце Идеа оф тхе Дигнитy оф Ман”. Ур.: Wиенер, Пхилип П. Дицтионарy оф тхе Хисторy оф Идеас. ИСБН 978-0-684-13293-8. Приступљено 2009-12-02. 
  • Тринкаус, Цхарлес. Тхе Сцопе оф Ренаиссанце Хуманисм. Анн Арбор: Университy оф Мицхиган Пресс, 1983.
  • Wинд, Едгар. Паган Мyстериес ин тхе Ренаиссанце. Неw Yорк: W.W. Нортон, 1969.
  • Wитт, Роналд. "Ин тхе фоотстепс оф тхе анциентс: тхе оригинс оф хуманисм фром Ловато то Бруни." Леиден: Брилл Публисхерс, 2000
  • „Сиx Тусцан Поетс, Гиоргио Васари”. цоллецтионс.артсмиа.орг. Миннеаполис, Миннесота: Миннеаполис Институте оф Арт. 2023. Архивирано из оригинала 17. 6. 2023. г. Приступљено 28. 8. 2023. 
  • МцГратх, Алистер (2011). Цхристиан Тхеологy: Ан Интродуцтион (5тх изд.). Оxфорд: Wилеy-Блацкwелл. стр. 30. ИСБН 978-1-4443-3514-9. 
  • Кохл, Бењамин Г. (1992). „Тхе Цхангинг Цонцепт оф тхе "Студиа Хуманитатис" ин тхе Еарлy Ренаиссанце”. Ренаиссанце Студиес. 6 (2): 185—209. ИССН 0269-1213. дои:10.1111/1477-4658.т01-1-00116. 

Спољашње везе уреди

 
Ренесансна филозофија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Renesansna_filozofija&oldid=27676604”