Википедија

Респираторна инсуфицијенција

Респираторна инсуфицијенцијаје резултат неадекватне размене гасова у респираторном систему, што значи да артеријски кисеоник, угљен-диоксид или оба не могу да се одржавају на нормалним нивоима. Пад кисеоника који се преноси путем крви познат је као хипоксемија; пораст нивоа артеријског угљен-диоксида назива се хиперкапнија. Респираторна инсуфицијенција се класификује као тип 1 или тип 2, на основу постојања високог нивоа угљен-диоксида и може бити акутна или хронична. Дефиниција респираторне инсуфицијенције у клиничким испитивањима обично укључује повећану брзину дисања, ненормалне гасове у крви (хипоксемију, хиперкапнију или обе) и доказе о повећаном раду дисања. Респираторни застој узрокује измењен ментални статус због исхемије у мозгу.[1]

Респираторна инсуфицијенција
Респираторни систем
СпецијалностиПулмонологија, медицина интензивне неге

Нормалне референтне вредности парцијалног притиска су: кисеоник ПаО2 већи од 80 ммХг (11 кПа) и угљен диоксид ПаЦО2 мањи од 45 ммХг (6,0 кПа). [2]

Узрок

уреди

Неколико врста стања потенцијално може резултирати респираторном инсуфицијенцијом:

Физички преглед

уреди
 
Отицање пртију

Налази физичког прегледа који се често запажају код пацијената са респираторном инсуфицијенцијом укључују индикације поремећене оксигенације (ниског нивоа кисеоника у крви). Ово укључује, али није ограничено на, следеће:

Људи са респираторном инсуфицијенцијом често показују друге знакове или симптоме који су повезани са основним узроком њихове респираторне инсуфицијенције. На пример, ако је респираторна инсуфицијенција узрокована кардиогеним шоком (смањење перфузије услед срчане дисфункције, такође се очекују симптоми срчане дисфункције (нпр. отока).

Дијагноза

уреди

Тип 1

уреди

Респираторни застој типа 1 је дефинисан као низак ниво кисеоника у крви (хипоксемија) било са нормалним (нормокапнија) или са ниским (хипокапнија) нивоом угљен-диоксида (PaCO2), али не и са повећаним нивоом (хиперкапнија). То је обично узроковано неусклађеношћу вентилације/перфузије (V/К); запремина ваздуха која улази у плућа и излази из њих није усклађена са протоком крви у плућима. Основни недостатак респираторног затајења типа 1 је неуспех оксигенације коју карактерише:

PaO2 смањен (< 60 ммХг (8,0 кПа))
PaCO2 нормалан или смањен (<50 ммХг (6,7 кПа))
PA-aO2 повећан

Ову врсту респираторног затајења узрокују услови који утичу на оксигенацију, као што су:

  • Низак амбијентни кисеоник (нпр. на великој надморској висини)
  • Неусклађеност вентилације и перфузије (делови плућа примају кисеоник, али нема довољно крви да га апсорбује, нпр. плућна емболија)
  • Алвеоларна хиповентилација (смањена минутна запремина услед смањене респираторне мишићне активности, нпр. код акутне неуромускуларне болести); ова форма такође може да изазове респираторни застој типа 2 ако је тешка
  • Проблем са дифузијом (кисеоник не може да уђе у капиларе због паренхимске болести, нпр. код упале плућа или АРДС)
  • Шант (оксигенисана крв се меша са неоксигенисаном крвљу из венског система, нпр. скретање десно у лево)

Тип 2

уреди

Хипоксемија (PaO2 <8kPa или нормалан) са хиперкапнијом (PaCO2 >6,0kPa).

Основни дефекат у типу 2 респираторног затајења је карактерисан са:

PaO2 умањен (< 60 ммХг (8,0 кПа)) или нормалан
PaCO2 умањен (> 50 ммХг (6,7 кПа))
PA-aO2 нормал
pH <7,35

Респираторни застој типа 2 је узрокован неадекватном алвеоларном вентилацијом; утичу на кисеоник и угљен диоксид. Дефинисан је као пораст нивоа угљен-диоксида (ПаЦО2) које је тело створило, али не може да га елиминише. Главни узроци укључују:

Тип 3

уреди

Респираторна инсуфицијенција типа 3 је резултат ателектазе плућа. Пошто се ателектаза често јавља у периоперативном периоду, овај облик се назива и периоперативна респираторна инсуфицијенција. Након опште анестезије, смањење функционалног резидуалног капацитета доводи до колапса зависних плућних јединица.

Тип 4

уреди

Респираторна инсуфицијенција типа 4 је последица хипоперфузије респираторних мишића као код пацијената у шоку. Пацијенти у шоку често доживљавају респираторни дистрес због плућног едема (нпр. код кардиогеног шока). Лактацидоза и анемија такође могу довести до респираторне инсуфицијенције типа 4.[14] Међутим, тип 1 и 2 су најшире прихваћени.[15][16][17]

Третман

уреди
 
Механички вентилатор

Уколико је могуће, потребно је лечити узрок. Ово може да укључује лекове, попут бронходилататора (за болест дисајних путева),[18][19] антибиотика (за инфекције), глукокортикоида (за бројне узроке), диуретика (за плућни едем), између осталог.[20][21][22] Респираторно затајење које произилази из опиоидног предозирања може се лечити антидотом налоксона. Супротно томе, већина предозирања бензодиазепином[23][24][25][26][27][28][29][30] се не олакшава кореспондирајћим антидотом, флумазенилом.[31] Респираторна терапија/респираторна физиотерапија могу да буду корисни код неких узрока респираторног затајења.[32][33]

Затајење дисања типа 1 може захтевати кисеоничну терапију да би се постигло адекватно засићења кисеоником.[34] Недостатак респонса на кисеоник може бити показатељ за друге модалитете као што су загревана овлажена високопроточна терапија, континуирани позитивни притисак у дисајним путевима или (ако је озбиљан) ендотрахеална интубација и механичка вентилација.

Респираторно затајење типа 2 често захтева неинвазивну вентилацију (НИВ), осим ако медицинска терапија не може да побољша ситуацију.[35] Механичка вентилација се понекад одмах примењује, или иначе ако НИВ не успе.[35] Респираторни стимуланси попут доксапрама данас се ретко користе.[36]

Постоје прелиминарни докази да код особа са респираторном инсуфицијенцијом утврђеном пре доласка у болницу, континуирани позитивни притисак у дисајним путевима може бити користан када се започне пре транспорта у болницу.[37]

Референце

уреди
  1. ^ Тулаимат, А; Пател, А; Wисниеwски, M; Гуерет, Р (август 2016). „Тхе валидитy анд релиабилитy оф тхе цлиницал ассессмент оф инцреасед wорк оф бреатхинг ин ацутелy илл патиентс.”. Јоурнал оф Цритицал Царе. 34: 111—5. ПМИД 27288621. дои:10.1016/ј.јцрц.2016.04.013. 
  2. ^ „Респираторy Фаилуре”. 
  3. ^ а б в г д „Респираторy Фаилуре - Диагносис” (на језику: енглески). Натионал Хеарт, Лунг анд Блоод Институте, УС Натионал Институтес оф Хеалтх. 2022-03-24. Приступљено 2023-11-15. 
  4. ^ Рапини, Роналд П.; Бологниа, Јеан L.; Јориззо, Јосепх L. (2007). Дерматологy: 2-Волуме Сет. Ст. Лоуис: Мосбy. ИСБН 978-1-4160-2999-1. 
  5. ^ Рутхерфорд, ЈД (14. 5. 2013). „Дигитал цлуббинг”. Цирцулатион. 127 (19): 1997—9. ПМИД 23671180. дои:10.1161/цирцулатионаха.112.000163  . 
  6. ^ Фреедберг, ет ал. (2003). Фитзпатрицк'с Дерматологy ин Генерал Медицине. (6тх ед.). МцГраw-Хилл. ISBN 0-07-138076-0. ‍:656
  7. ^ Krugh, M; Vaidya, PN (јануар 2019). Osteoarthropathy Hypertrophic. StatPearls Publishing. PMID 31082012. 
  8. ^ Adeyinka, Adebayo; Kondamudi, Noah P. (2021), „Cyanosis”, StatPearls, Treasure Island (FL): StatPearls Publishing, PMID 29489181, Приступљено 2021-10-28 
  9. ^ Dereure, Olivier (2001). „Drug-Induced Skin Pigmentation: Epidemiology, Diagnosis and Treatment”. American Journal of Clinical Dermatology (на језику: енглески). 2 (4): 253—262. ISSN 1175-0561. PMID 11705252. S2CID 22892985. doi:10.2165/00128071-200102040-00006. 
  10. ^ Conlon, Joseph D; Drolet, Beth A (2004). „Skin lesions in the neonate”. Pediatric Clinics of North America (на језику: енглески). 51 (4): 863—888. PMID 15275979. doi:10.1016/j.pcl.2004.03.015. 
  11. ^ Whited L, Graham DD (2020). „Abnormal Respirations”. StatPearls. Treasure Island (FL): StatPearls Publishing. PMID 29262235. Приступљено 2020-12-05. 
  12. ^ DeMuri GP, Gern JE, Moyer SC, Lindstrom MJ, Lynch SV, Wald ER (април 2016). „Clinical Features, Virus Identification, and Sinusitis as a Complication of Upper Respiratory Tract Illness in Children Ages 4-7 Years”. Ур.: Long SS, Prober CG, Fischer M. The Journal of Pediatrics. Principles and Practice of Pediatric Infectious Diseases. 171 (Fifth изд.). Elsevier. стр. 133—9.e1. ISBN 978-0-323-40181-4. PMC 7173486  . doi:10.1016/b978-0-323-40181-4.00021-9. 
  13. ^ а б Burt, Christiana C.; Arrowsmith, Joseph E. (1. 11. 2009). „Respiratory failure”. Surgery (Oxford). 27 (11): 475—479. doi:10.1016/j.mpsur.2009.09.007. 
  14. ^ Harrison’s principles of internal medicine
  15. ^ „Pathophysiology of Respiratory Failure and Failure and Use of Mechanical Ventilation Use of Mechanical Ventilation” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 10. 2020. г. Приступљено 04. 07. 2020. 
  16. ^ „Respiratory Failure”. 
  17. ^ „Acute respiratory failure”. 
  18. ^ Artigas A, Camprubí-Rimblas M, Tantinyà N, Bringué J, Guillamat-Prats R, Matthay MA (јул 2017). „Inhalation therapies in acute respiratory distress syndrome”. Annals of Translational Medicine. 5 (14): 293. PMC 5537120  . PMID 28828368. doi:10.21037/atm.2017.07.21. 
  19. ^ Budinger GR, Mutlu GM (март 2014). „β2-agonists and acute respiratory distress syndrome”. American Journal of Respiratory and Critical Care Medicine. 189 (6): 624—5. PMC 3983843  . PMID 24628310. doi:10.1164/rccm.201401-0170ED. 
  20. ^ Kaynar AM, Sharma S (7. 4. 2020). Pinsky MR, ур. „Respiratory Failure Medication: Diuretics, Other, Nitrates, Opioid Analgesics, Inotropic Agents, Beta2 Agonists, Xanthine Derivatives, Anticholinergics, Respiratory, Corticosteroids”. emedicine.medscape.com. Приступљено 2021-08-16. 
  21. ^ Yin J, Bai CX (мај 2018). „Pharmacotherapy for Adult Patients with Acute Respiratory Distress Syndrome”. Chinese Medical Journal. 131 (10): 1138—1141. PMC 5956763  . PMID 29722332. doi:10.4103/0366-6999.231520. 
  22. ^ Lewis SR, Pritchard MW, Thomas CM, Smith AF (2019). „Pharmacological agents for adults with acute respiratory distress syndrome.”. Cochrane Database of Systematic Reviews. 7 (7): CD004477. PMC 6646953  . PMID 31334568. doi:10.1002/14651858.CD004477.pub3. CD004477. 
  23. ^ Dart, Richard C. (1. 12. 2003). Medical Toxicology (3rd изд.). US: Lippincott Williams & Wilkins. стр. 811. ISBN 978-0-7817-2845-4. 
  24. ^ Höjer J, Baehrendtz S, Gustafsson L (август 1989). „Benzodiazepine poisoning: experience of 702 admissions to an intensive care unit during a 14-year period”. Journal of Internal Medicine. 226 (2): 117—22. PMID 2769176. S2CID 12787102. doi:10.1111/j.1365-2796.1989.tb01365.x. 
  25. ^ Bachhuber MA, Hennessy S, Cunningham CO, Starrels JL (април 2016). „Increasing Benzodiazepine Prescriptions and Overdose Mortality in the United States, 1996-2013”. American Journal of Public Health. 106 (4): 686—8. PMC 4816010  . PMID 26890165. doi:10.2105/AJPH.2016.303061. 
  26. ^ Commissioner, Office of the. „Press Announcements - FDA requires strong warnings for opioid analgesics, prescription opioid cough products, and benzodiazepine labeling related to serious risks and death from combined use”. www.fda.gov (на језику: енглески). Приступљено 2017-06-03. 
  27. ^ Taylor S, McCracken CF, Wilson KC, Copeland JR (новембар 1998). „Extent and appropriateness of benzodiazepine use. Results from an elderly urban community”. The British Journal of Psychiatry. 173 (5): 433—8. PMID 9926062. S2CID 2802139. doi:10.1192/bjp.173.5.433. 
  28. ^ Ngo AS, Anthony CR, Samuel M, Wong E, Ponampalam R (јул 2007). „Should a benzodiazepine antagonist be used in unconscious patients presenting to the emergency department?”. Resuscitation. 74 (1): 27—37. PMID 17306436. doi:10.1016/j.resuscitation.2006.11.010. 
  29. ^ Jonasson B, Jonasson U, Saldeen T (јануар 2000). „Among fatal poisonings dextropropoxyphene predominates in younger people, antidepressants in the middle aged and sedatives in the elderly”. Journal of Forensic Sciences. 45 (1): 7—10. PMID 10641912. doi:10.1520/JFS14633J. 
  30. ^ Serfaty M, Masterton G (1993). „Fatal poisonings attributed to benzodiazepines in Britain during the 1980s”. Br J Psychiatry. 163 (3): 386—93. PMID 8104653. S2CID 46001278. doi:10.1192/bjp.163.3.386. 
  31. ^ Sivilotti, Marco L.A. (mart 2016). „Flumazenil, naloxone and the 'coma cocktail'”. British Journal of Clinical Pharmacology. 81 (3): 428—436. PMC 4767210  . PMID 26469689. doi:10.1111/bcp.12731. 
  32. ^ Wong WP (јул 2000). „Physical therapy for a patient in acute respiratory failure”. Physical Therapy. 80 (7): 662—70. PMID 10869128. doi:10.1093/ptj/80.7.662  . 
  33. ^ Gai L, Tong Y, Yan B (јул 2018). „The Effects of Pulmonary Physical Therapy on the Patients with Respiratory Failure”. Iranian Journal of Public Health. 47 (7): 1001—1006. PMC 6119578  . PMID 30181999. 
  34. ^ O'Driscoll, B R; Howard, L S; Earis, J; Mak, V (maj 2017). „British Thoracic Society Guideline for oxygen use in adults in healthcare and emergency settings”. BMJ Open Respiratory Research. 4 (1): e000170. PMC 5531304  . PMID 28883921. doi:10.1136/bmjresp-2016-000170. 
  35. ^ а б Rochwerg, Bram; Brochard, Laurent; Elliott, Mark W.; Hess, Dean; Hill, Nicholas S.; Nava, Stefano; Navalesi, Paolo; Antonelli, Massimo; Brozek, Jan (avgust 2017). „Official ERS/ATS clinical practice guidelines: noninvasive ventilation for acute respiratory failure”. European Respiratory Journal. 50 (2): 1602426. PMID 28860265. doi:10.1183/13993003.02426-2016  . 
  36. ^ Greenstone, M.; Lasserson, T. J. (2003). „Doxapram for ventilatory failure due to exacerbations of chronic obstructive pulmonary disease”. The Cochrane Database of Systematic Reviews (1): CD000223. PMID 12535393. doi:10.1002/14651858.CD000223. 
  37. ^ Bakke, SA; Botker, MT; Riddervold, IS; Kirkegaard, H; Christensen, EF (22. 11. 2014). „Continuous positive airway pressure and noninvasive ventilation in prehospital treatment of patients with acute respiratory failure: a systematic review of controlled studies.”. Scandinavian Journal of Trauma, Resuscitation and Emergency Medicine. 22 (1): 69. PMC 4251922  . PMID 25416493. doi:10.1186/s13049-014-0069-8. 

Literatura

уреди
  • Ratnovsky, Anat (2008). „Mechanics of respiratory muscles”. Respiratory Physiology and Neurobiology. 163 (1–3): 82—89. PMID 18583200. S2CID 207505401. doi:10.1016/j.resp.2008.04.019. 
  • Kim E. Barrett; Susan M. Barman; Scott Boitano; Heddwen Brooks (24. 7. 2009). „35. Pulmonary Function”. Ganong's Review of Medical Physiology, 23rd Edition. McGraw-Hill Companies,Incorporated. ISBN 978-0-07-160567-0. 
  • Kendall, F., McCreary, E., Provance, P., Rodgers, M., Romai, W. (2005). Muscles testing and function with posture and pain (5th ed.). PA, USA: Lippincott Williams & Wilkins.
  • Nosek, Thomas M. „Section 4/4ch5/s4ch5_9”. Essentials of Human Physiology. 

Spoljašnje veze

уреди
Klasifikacija
Spoljašnji resursi
 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Respiratorna_insuficijencija&oldid=27952541”