Википедија

Рут Баркан Маркусова

Američki filozof

Рут Баркан Маркус (2. август 1921 — 19. фебруар 2012) била је амерички филозоф и логистичар која је развила Барканову формулу. Била је пионир у квантификацији модалне логике и теорији директне референце, и спроводила је истраживања о идентитету, суштини, могућности, веровању, моралном конфликту, као и о неким кључним историјским сазнањима[1]. Тимоти Вилиамсон, “Wykeham” професор логике на Оксфорд Универзитету, сумира његово славље каријере професорке Маркус говорећи да многе од њених “главних идеја нису само оригиналне, и паметне, и лепе, и фасцинантне, и утицајне, и изван свог времена, већ заправо -Он верује- истините.”[2]

Рут Баркан Маркусова
Лични подаци
Датум рођења(1921-08-02)2. август 1921.
Место рођењаЊујорк, САД
Датум смрти19. фебруар 2012.(2012-02-19) (90 год.)
Место смртиЊу Хејвен, САД
ОбразовањеУниверзитет у Њујорку (Б.А. 1941)
Универзитет Јејл (M.А. 1942)
Универзитет Јејл (Пх.D. 1946)
Научни рад
Пољелогика

Академска именовања

уреди
  • Професор филозофије и оснивач председничке катедре, Универзитет Илионс у Чикагу (1962—1970)
  • Професор филозофије, Нортвестерн Универзитет (1970—1973)
  • Халек професор филозофије, Универзитет Јејл (1973—1991)
  • Професор емерита и виши научник истразивања, Универзитет Јејл (1992—2012);
  • Гостујући истакнути професор, Калифорнијски Универзитет, Ирвин (једна четвртина сваке године, 1992-1997)

Професионалне канцеларије и услуге

уреди
  • Председник Канцеларијског Одбора, Америчка Филозофска Асоцијација (1976—1983)
  • Председник, Асоцијација за Симболичку Логику (1983—1986)
  • Председник, Интернационални Институт Филозофије (1989—1992) и Председник Хонорарија (I даље)
  • Визор у разним комитетима за програме и одељења
  • Ради на разним едиторијалним таблама

Филозофија

уреди

Квантификациона Модална Логика

уреди

Рут Баркан Маркусови ранији издати радови били су публикација првог аксиомног учења модалне логике са квантификацијом. Ова 3 револуционарна артикла били су “Функционални Калкулус првог реда заснован на стриктним импликацијама”, Дневник Симболичке логике (ЈСЛ, 1946), “Дедукцијска Теорема у Функционалном Калкулусу првог реда заснованог на стриктним импликацијама”(ЈСЛ 1946), “Индивидуални Идентитети у Стриктно Функционалном Калкулусу Другог Реда”, (ЈСЛ 1947). Три артикла су издата под девојачким именом Маркусове: Рут C. Баркан. Сироко разматрана Барканова формула је представљена као аксиом у QМЛ. Папири из 1946 и 1947 били су први системи квантификационе модалне логике, који су проширили неке предлоге модалних система Клеренса Ирвинга Левиса до првог и другог реда; огромно постигнуће у развоју логике 20.века. Левис даје Маркусовој специјално признање у својим “Белескама о Логици Намере”, оригинално штампане у Структури, Методици, и Значењу: Есеји у част Хенрија M. Сефера (Њу Јорк 1951). Овде Левис препознаје Баркан Маркусову као првог логистичара који је успео да прошири исказну логику као логику намере вишег реда.

Директне Референце

уреди

Рут Баркан Маркусова је предложила сагледање филозофије језика према којој су одредјена имена, како се Маркусова изразила, само “тагови”. (“Модуларије и Намерни Језици” (Синтеза 1961) и другде). Ови “тагови” се користе за обраћање објекту, који је носилац имена. Значење имена се сматра исцрпним од стране ове референциалне функције. Ово сагледање је у контрасту, са нпр. покојним Бертранд Руселовом описном теоријом правих имена као и са Џон Сирловим јатом описних теорија о именима , која је преовладавала у то време. Ово сагледање правих имена (презентовано 1962 са Квинијем као коментатором) је било идентификовано од стране Квентина Смита са теоријом референци датом у Сал Крипковом Именовању и Нужности. Ипак, у скорашњем лаудатију за Рут Баркан Маркусову, професор Тимоти Вилиамсон каже:

Једна од идеја у њима која највисе одзвања у тренутној филозофији језика јесте та о правим именима као обицним етикетама, без описног садржаја. Ово није Крипкеова идеја о именима као крутим ознакама, означавајуци исти објекат са поштовањем за све релевантне светове, за ‘укрућене’ одредјене описе да су круте ознаке, али да и даље имају описни садржај. Радије, то је идеја, касније развијена од стране Дејвида Каплана и других, да су права имена директно референцијална, у смислу да доприносе само својим носиоцима у пропозицијама израженим у реченицама у којима се појављују[3].

Филозофер језика Стефан Нил се такође не слаже са тврдњама професора Смита из Times Literary Supplement[4].

Неминовност идентитета

уреди

Марцус је формално доказала нужност идентитета 1946. и неформално се залагала за њега 1961. године.

Семантика QМЛ-а

уреди

Марцус преферира тумачење где се домен интерпретације састоји од појединачних субјеката у стварном свету. Такође, указује на то да су неке алтернативне семнатике ограничене. Она даје аргументе против 'могућег'.

Морални сукоб

уреди

Марцус дефинише конзистентан скуп моралних принципа, као онај у ком постоји неки 'могућ свет' где је све принципе могуће испоштовати. Њихово непоштовање није знак недоследности у стварном свету. Као и у случају неминовности идентитета, било је отпора према овом тумачењу моралног сукоба. Она је изложила аргументе против нашироко прихваћеног схватања да су системи моралних начела неминовно недоследни[5].

Веровање

уреди

Предочено је да је веровање средство за могуће стање под одређеним унутрашњим и спољашњим околностима. Позивање на већ речене реченице, тј. цитирање је једини маркер понашања у веровању. Понашање клађења је нешто друго. Језик у потпуности окренут веровању се одбија. Где је средство веровање у немогуће, све док немогућност није откривена. Марцус предлаже да се под овим околностима каже да се тврдило да се верује у немогуће. На исти начин, када математичар открије да је једна од његових претпоставки нетачна, а пошто ако је математички нетачно, онда је немогуће он би рекао да је само тврдио да је претпоставка била истинита (тачна). Ако кажемо да знамо П, и испостави се да је П нетачно, не кажемо да смо га некада знали, ми кажемо да смо погрешили при тврдњи[6].

Есенцијализам

уреди

Аристотелски есенцијализам се бави особинама које Марцус дефинише у контексу модалних оквира. Један предлог је да је својство есенцијално (од суштинског значаја) ако га нешто има, не ако га све има, ако га нешто има онда је нужно. Qуине и други тврдили су да је модална логика и семантика посвећена есенцијалној истини. Марцус неформално тврди да постоје тумачења неких модалних система у којима су све есенцијалистичке тврдње нетачне. Теренс Парсонс је касније и формално показао овај резултат[7].

Субституциона квантификација

уреди

Као алтернатива за 'Тасхиан' (теоретски модел) семантика је предложена за неке примене где су 'истинити услови дати чисто у терминима тачног без појављивања домена интерпретације '. Она показује да је тврдња која семантички води до контрадикције нетачна. Таква семантика може бити од интереса за математику или фиктивне анализе. Објектна квантификација је потребна за интерпретацију идентитета и других метафизичких категорија.

Награде и Признања

уреди
  • Гуггенхеим Феллоw (1952)
  • Натионал Сциенце Фоундатион Феллоw (1963)
  • Роцкефеллер Фоундатион Ресиденцy (Беллагио, 1973 анд 1990)
  • Центер фор Адванцед Студy ин тхе Бехавиорал Сциенцес (1979)
  • Университy оф Единбургх Феллоw, Хуманитиес Институте (1983)
  • Wолфсон Цоллеге оф Оxфорд Университy, Виситинг Феллоw (1985 анд 1986)
  • Цларе Халл оф Цамбридге Университy, Виситинг Феллоw (1988)
  • Натионал Хуманитиес Центер, Меллон Феллоw (1992–93)
  • Феллоw оф тхе Америцан Ацадемy оф Артс анд Сциенцес(1977)[8]
  • Медал оф тхе Цоллèге де Франце (1986)
  • Доцтор оф Хумане Леттерс, хонорис цауса, Университy оф Иллиноис ат Цхицаго (1995)
  • Wилбур Цросс Медал, Yале Университy (2000)
  • Лауенер Призе ин Аналyтиц Пхилосопхy, Лауенер Фоундатион, 2007–08.
  • Перманент Мембер оф тхе Цоммон Роом, Цларе Халл (1986-)
  • Пхи Бета Каппа (1941)
  • Мембре, Институт Интернатионал де Пхилосопхие, Пресиденте 1989–92, Пресидент Хонораире 1992-
  • Qуинн Призе, Америцан Пхилосопхицал Ассоциатион 2007, фор сервице то тхе профессион
  • Деwеy Лецтуре, АПА, Дец 2009.

Књиге

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Рутх Барцан Марцус | Јеwисх Wомен'с Арцхиве”. јwа.орг. Приступљено 19. 8. 2016. 
  2. ^ „Леитер Репортс: А Пхилосопхy Блог: Тимотхy Wиллиамсон'с Трибуте то Рутх Барцан Марцус он тхе Оццасион оф Хер Рецеипт оф тхе Лауенер Призе”. леитеррепортс.тyпепад.цом. Приступљено 19. 8. 2016. 
  3. ^ Тимотхy Wиллиамсон'с Трибуте то Рутх Барцан Марцус он тхе Оццасион оф Хер Рецеипт оф тхе Лауенер Призе, Леитер Репортс: А Пхилосопхицал Блог, Оцтобер 14, 2008.
  4. ^ „Неале Крипке | Степхен Неале - Ацадемиа.еду”. ацадемиа.еду. Приступљено 19. 8. 2016. 
  5. ^ Сее "Морал Дилеммас анд Цонсистенцy" (Јоурнал оф Пхилосопхy, 1980)(анд фреqуентлy публисхед елсеwхере)
  6. ^ Сее "А Пропосед Солутион то Тхе Пуззле Абоут Белиеф" (Фоундатионс оф Аналyтиц Пхилосопхy ин Мидwест Студиес, 1981) анд "Ратионалитy анд Белиевинг тхе Импоссибле" (Тхе Јоурнал оф Пхилосопхy, 1983 анд елсеwхере).
  7. ^ Пхилосопхицал Ревиеw, 78 (1969).
  8. ^ „Боок оф Мемберс, 1780–2010: Цхаптер М” (ПДФ). Америцан Ацадемy оф Артс анд Сциенцес. Приступљено 29. 7. 2014. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rut_Barkan_Markusova&oldid=27756777”