Самоубилачка инхибиција

У биохемији, самоубилачка инхибиција, такође позната као самоубилачка инактивација или на механизаму базирана инхибиција, иреверзибилна је форма ензимске инхибиције до које долази кад се ензим веже за супстратни аналог и формира иреверзибилни комплекс са њим путем ковалентне везе током "нормалне" каталитичке реакције. Инхибитор се везује за активно место где бива модификован ензимом да произведе реактивну групу, која иреверзибилно реагује и формира стабилни комплекс инхибитора и ензима. Обично у реакцији учествује простетичка група или коензим, која формира електрофилна алфа и бета незасићена карбонилна једињења и имине.

Примери

Неки од клиничких примера самоубиствених инхибитора су:

• Аспирин, који инхибира циклоокдигеназу 1 и 2.
• Пеницилин, који инхибира ДД-транспептидазу тако да се омета изградња бактеријских ћелијских зидова.
• Сулбактам, који спречава метаболизам пеницилина у бактеријским врстама које су отпорне на пеницилин.
• Алопуринол, који инхибира продукцију уринске киселине помоћу ксантинске оксидазе у третману гихта.
• АЗТ (зидовудин) и други ланац-терминирајући нуклеозидни аналози инхибирају ХИВ-1 реверзну транскриптазу у третману ХИВ/АИДС.
• Ефлорнитин, један од лекова који се користе за третирање болести спавања, је самоубилачки инхибитор орнитинске декарбоксилазе.
• Сарин је самоубилачки инхибитор ацетилхолинестеразе.
• 5-флуороурацил делује као самоубилачки инхибитор тимидилатне синтазе током синтезе тимина из уридина. Ова реакција је кључна за ћелијску пролиферацију, а посебно за ћелије које се брзо деле (као што су брзо растућу тумори). Путем инхибиције овог корака, ћелије умиру од недостатка тимина, пошто не могу да формирају ДНК. Ово се често користу у комбинацији са Метотрексатом, потентним инхибитором дихидрофолатне редуктазе.
• Ексеместан, лек који се користи у третману рака дојке, је инхибитор ароматазе.
• Селегилин, самоубилачки инактиватор моноаминске оксидазе
• Вигабатрин је антиконвулсант који је самоубилачки инхибитор ГАБА-Т.

Рационални дизајн лекова

Самоубилачки инхибитори се користе у "рационалном дизајну лекова", где се ради на креирању новог супстрат, на бази већ познатог механизма и супстрата. Главни циљ овог приступа је креирање супстрата који нису реактивни док се не нађу у активном месту ензима, и који су исто тако веома специфични. Предност лекова развијених на овај начин је да производе мали број нуспојава.