Википедија

Сера до Мар

Сера до Мар (португалски за „поморско горје”) је подручје планина и литица које се пружа дуж 1500 км атлантске обале југоисточног Бразила, од бразилске савезне државе Еспирито Санто на северу, до јужне државе Санта Катарина[1]; углавном у државама Парана и Сао Пауло. Главне литице чине природну границу између приобаља и унутарње висоравни (planalto) средње висине од 500 до 1.300 м.

Светска баштина Унеска
Сера до Мар
Назив на званичном списку светске баштине
ЛокацијаСао Пауло и Парана, Бразил
КритеријумиПриродна: (вии)(иx)(x)
Референца893рев
Унеско регија468,193 ха (1,80770 сq ми)
Координате24° 10′ С 48° 0′ W / 24.167° Ј; 48.000° З / -24.167; -48.000
Историја уписа у светску баштину
Упис1999 (23. седница)
Земљописна карта југоисточног Бразила с горјем Серра до Мар
Сера до Мар са атланском кишном шумом

Горја овог подручја су неповезана и стога имају индивидуална имена попут Сера де Бокајна, Сера де Паранапјакаба, Сера Негра, Сера до Индаја, и др. Такође су обухваћена и нека од великих приобалних острва као што су Иљабела[2][3][4] и Иља Анчиета.[5][6][7][8] Својом висином од 2.255 метара Пико да Каледонија на граници општина Нови Фрибурго и Качоеирас де Макаку (држава Рио де Жанеиро) је највиши врх подручја Сера до Мар.

Геолошки ово подручје припада великој висоравни кристалних стена које чине источну Јужну Америку, насталих пре око 60 милиона година, и тектонски је веома стабилно.

У време открића Бразила (1500) Сера до Мар је био веома разнолик екосистем тропске кишне шуме познат као Атлантска шума (Mata Atlântica). Међутим услед урбанизације и сече шуме, изворни шумски покривач је искључиво сачуван у кланцима и морским литицама. Због тога су ова подручја уписана на Унесков списак места Светске баштине у Америци 1999. године као „најбољи и најпотпунији пример атлантских шума Бразила”.[9]

У овом подручју се налази 25 заштићених подручја (резервата природе, биолошких резервата и националних паркова) укупне површине од око 468.193 ха, који су биолошки најбогатије подручје за проучавање историје еволуције атлантских шума. Такође, од брда покривених густим шумама, до мочвара, приобалних острва с изолованим планинама и динама, ово подручје представља сликовито природно окружење велике лепоте. Сера до Мар се одликује и биоразноликошћу[10] велике ендемичности, што у постотцима износи 70% од 450 врста дрвећа, 85% примата и 39% сисара од 120 врста (као што су јагуар, оцелот, шумски пас, видра Ла Плата, али и новооткривени и критично угрожени лављи тамарин и др.), што је највећи број врста сисара у Бразилу.[11] Ту обитава и око 350 врста птица као што су харпија и ретка Aburria jacutinga.

Географија уреди

 
Аметист из Сера до Мара, изложен у Смитсонијану, САД
 
Поглед планински ланац на Сера до Мар са Куритибе, у јужном Бразилу

Сера до Мар се простире паралелно са обалом Атланског океана од државе Еспíрито Санто до јужне Санта Катарине,[1] мада поједини извори уврштавају и Сера Герал у Сера до Мар, у ком случају се ланац протеже до североисточног Рио Гранде до Сула.

Главна падина формира границу између литорала на нивоу мора и унутрашњег платоа (planalto), који има средњу висину од 500—1.300 м (1.600—4.300 фт). Ове стене су део Велике ескарпе[12] која се простире дуж већег дела источне обале Бразила јужно од града Салвадора.

Планински ланци уреди

Планински ланци су дисконтинуирани на неколико места и добили су појединачна имена, као што су Сера де Бокајна, Сера де Паранапјакаба, Сера Негра, Сера дос Оргаос, Сера до Индаја, етц. Ланац се исто тако простире до неколико већи острва у близини обале, као што су Иљабела у Иља Анчиета. Са просечном висином од 2.255 м (7.398 фт), Пико да Каледонија у Новом Фрибургу је међу највишим врховима у Сера до Мару.

Геолошки, ланац припада масивној платформи кристалних стена која се формирала у источном делу Јужне Америке, и тектонски је веома стабилна. Већина узвишења у Сера до Мару је формирано пре око 60 милиона година.

Природна историја уреди

У време европског открића Бразила (1500), Сера до Мар је садржала богат и веома разноврстан екосистем, састављен углавном од бујне тропске кишне шуме, зване Атланска шума (Mata Atlântica). Међутим, усред урбанизације и дефорестације, највећи део шумског покривача је уништен и преостали покривач је скоро ексклузивно присутан на стрмим стијенама с погледом на море.

Ланац националних и државних паркова, еколошки постаја и биолошких ресервата у данашње време штити Атланску шуму и њено биолошко наслеђе, мада киселе кише, загађење, криволов, потајна сеча, шумски пожари и задирање урбаних подручја и фарми, још увек активно узрокују уништавање, посебно у подручјима око градова. Неколико великих метропола, као што су Вали до Итажај, Куритиба, шири Сао Пауло и шири Рио де Жанеиро, су у близини Сера до Мара.

Пошумљавање и рекуперација биолошке разноврсности су веома тешко оствариви у уништеним стаништима кишних шума.

Галерија уреди

  •  
    3Д модел Сера до Мар 200 км од Сао Паола
  •  
    Национални парк Сера дос Оргаос
  •  
    Пико до Парана
  •  
    Пико до Марумби
  •  
    Река Парајбуна Паулиста

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Р. Ј. Ангуло, Г. C. Лесса и M. C. де Соуза, Тхе Холоцене Барриер Сyстемс оф Паранагуá анд Нортхерн Санта Цатарина Цоастс, Соутхерн Бразил. Лецтуре Нотес ин Еартх Сциенцес 107., 2009., стр. 135-176.
  2. ^ „Ассемблеиа Легислатива до Естадо де Сãо Пауло, Леи Цомплементар Нº 1.166”. Архивирано из оригинала 2022-06-25. г. Приступљено 2015-10-02. 
  3. ^ „Институто Брасилеиро де Географиа е Естатíстица”. Архивирано из оригинала 2015-09-28. г. Приступљено 2015-10-02. 
  4. ^ Буено, Цхрис (1. 6. 2010). „Илхабела: Цонхеçа ас белезас да маиор илха марíтима брасилеира!” (на језику: португалски). 360 Граус. Архивирано из оригинала 23. 8. 2014. г. Приступљено 8. 1. 2012. 
  5. ^ Браганçа D.. 2017. Пројето монитора балеиас но литорал норте де Сãо Пауло. ГоЕцо - Волунтеер Аброад фор Ецологицал & Хуманитариан Пројецтс. Ретриевед он Оцтобер 03, 2017
  6. ^ Ферреира Р. П. 2017. Есте мêс, о Парqуе Естадуал Илха Анцхиета цомплета 40 анос[мртва веза]. WикиПарqуес. Ретриевед он Септембер 19, 2017
  7. ^ Сãо Пауло Стате Говернмент. 2015. Аçãо де фисцализаçãо цоíбе песца индевида но енторно до Парqуе Естадуал Илха Анцхиета. Ретриевед он Септембер 19, 2017
  8. ^ Ферреира Р. П.. 2016. Ас балеиас виситам о Парqуе Естадуал Илха Анцхиета[мртва веза]. WикиПарqуес. Ретриевед он Септембер 19, 2017
  9. ^ „Wорлд Херитаге Цоммиттее Инсцрибес 48 Неw Ситес он Херитаге Лист”. УНЕСЦО. Приступљено 22. 7. 2012. 
  10. ^ Јарић, Иван; Ролл, Ури; Бонаиуто, Марино; Броок, Баррy W.; Цоурцхамп, Францк; Фиртх, Јосх А.; Гастон, Кевин Ј.; Хегер, Тина; Јесцхке, Јонатхан M.; Ладле, Рицхард Ј.; Меинард, Yвес; Робертс, Давид L.; Схеррен, Кате; Сога, Масасхи; Сориано-Редондо, Андреа (мај 2022). „Социетал еxтинцтион оф специес”. Трендс ин Ецологy & Еволутион (на језику: енглески). 37 (5): 411—419. дои:10.1016/ј.трее.2021.12.011. хдл:10138/358259. 
  11. ^ Г. Дафонсеца, Тхе Ванисхинг Бразилиан Атлантиц Форест, Биологицал Цонсерватион 34., 1985., стр. 17.-34.
  12. ^ Баер 2001, стр. 5.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Сера до Мар на Викимедијиној остави.
26° 00′ 23″ С 48° 57′ 38″ W / 26.00639° Ј; 48.96056° З / -26.00639; -48.96056
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sera_do_Mar&oldid=27675378”