Симфонија бр. 4 (Брамс)

СИМФОНИЈА број 4. е - молл, опус 98, Јоханеса Брамса

Опште карактеристике

Последње Брамсово симфонијско дело, Четврта Симфонија, настало је 1885. године. I у њему, Брамс наставља неговање и преношење достигнућа својих славних претходнка из епохе барока и једног Бетовена, користећи у време када су Берлиоз и Вагнер већ предали у наслеђе веома проширен и раскошан оркестар, инструментални ансамбл не већи од оног који је Бетовен корстио у Деветој Симфонији. Широке епске и меланхоличне црте овог дела, могле би се окарактерисати као Јесење хармоније и дисхармоније човека и природе. Четири става Симфоније образују целину трајања 39 минута.

Анализа дела

пагес=98

пагес=99

пагес=100

пагес=101

Први став је Аллегро цон брио. Почиње га развезен унсоно целог оркестра иза кога, у првој теми, дрвени дувачи и хорне дају један бунтован призвук. Друга тема коју предводе виолончела снажнија је по карактеру од прве, а у развојном делу, коме основни тон дају трубе и тимпани, нема сучељавања тема, већ оне само дефилују и уливају се у класичну репризу која води до величанствене, мада понешто развучене, завршне коде.

Други став је Анданте модерато и у стилу је баладе. Наступа рог, који доноси прву тему, као одјек витешких времена, коју затим преузимају разни инструменти. Другу тему доносе виолончела праћена ваздушастим медитацијама виолина и сва је у расположењу првобитног сигнала рога. Следи разрада, где расположење значајно оживљавају скокови у дрвеним дувачима, а онда виолине снажним триолама преузимају другу тему и тада присуствујемо завршном делу става, оживљавању успомена на сцене из лова, које полако нестају у даљини.

Трећи став је Аллегро гиоцосо и то је практично једини прави скерцо који срећемо у Брамсовим симфонијама. Упркос 2/4 такту. Бочни делови става су изразито распојасани, а у завршном понављању Брамс чак расипнички користи тимпане и триангл. У централном трију, поцо мено престо, распојасано и бучно расположење не јањава ни када труба настоји унети више мира и лиризма.

Финални четврти став је Аллегро енергицо е пассонато и за основни хармонски и ритмички мотив има барокни облик који је и Бах доста неговао, чакону. I затим, изграђен је у форми теме са варијацијама, што представља наслеђе једног Бетовена. Основну мисао, тему у осам тактова, доносе дувачи, а затим се нижу 32 кратке варијације, од којих првих 16 стоји у одређеном паралелном односу са других 16. Прва варијација делује уздржано, док друга у обои и кларинету лирски разрађује основну мисао. Од треће до шесте, покрет је све бурнији, да би се од седме до девете варијације достигао врхунац става; у десетој и једанаестој имамо поступно смиривање. Тужбалица у флаути представља дванаесту варијацију, са ознаком есспресиво, а тринаеста у дијалогу кларинета и обое, модулира у дур. Четрнаеста и петнаеста варијација у свечаном и тихом тону тромбона, комбинују ритам сарабанде са тоном реквијема, док у шеснаестој дувачи доносе неварирану основну тему, концертирајући са гудачима. Након паралелног понављања у другом низу варијација, у тридесетој се сусреће канон басова и виолина. Од 31 варијације (ознака пиу аллегро) почиње кода која у последњој варијацији доноси снажан, звучно колосалан, завршни епилог.

Извођачи

Берлинска Филхармонија, диригент: Херберт фон Карајан.

Руски Државни Академски Симфонијски Оркестар, диригент: Јевгениј Светланов.

Јужнонемачка Филхармонија, диригент: Ханс Зваровски.

Београдска Филахрмонија, диригент: Пол Робинсон.