Симфонија број 7. е - молл (Густав Малер)

Симфонија број 7 у е - молу, Песма ноћи уреди

Општи поглед уреди

Седма Симфонија је последња у зрелој Малеровој инструменталној симфонијској трилогији. Свој назив је добила због два средишња става, која својим звучним колоритом дочаравају интимну ноћну атмосферу. Иначе, конципирана је у пет ставова, али за разлику од Пете Симфоније (са којом је распоред ставова доста сличан), а ближе вокалној Другој Симфонији, нема поделе на делове већ су ставови део Симфоније за себе. Овим концепцијским решењем Малер није био пуно задовољан, иако ће још једном, у својој недовршеној Десетој Симфонији у Фис-Дуру, такође чисто инструменталној, покушати да га спроведе. Као што се зна, прерана смрт га је у томе претекла.

Седма Малерова Симфонија, настала је током 1904. и 1905, а 1907. године и премијерно је изведена у Бечу, под управом композитора. Укупно траје 1 сат и 25 минута.

Карактеристике уреди

Први став је опсежни, сонатни ЛАНГСАМ (АДАГИО) - АЛЛЕГРО. Почиње карактеристичним, звучно дубоким и осенченим лаганим уводом, који набујава у централни брзи део. Карактерише га умерени маршевски покрет и нарочито бујне хармоније, без неке праштаве бљештавости. У централном, развојном делу става, сусрећу се и мирнија, идилична места. Други став је НОЋНА МУЗИКА I - АЛЛЕГРО МОДЕРАТО. Први разлог за назив Симфоније. Став је у умерено играчком покрету лендлера и правог валцера и сав је у духу народног мелоса. Својом идилом у стилу ноктурна, дочарава интимну атмосферу ноћи. Трећи став је најкраћи део Симфоније, СКЕРЦО. Али, то није прави скерцо, прожима га карактеристични и веома допадљиви валцерски мотив. Став више личи на скерцо неке симфоније Брамса или Чајковског.

I слично Петој Симфонији, четврти став Седме је НОЋНА МУЗИКА II - КАО ИГРА СЕНКИ - АНДАНТЕ АМОРОСО. Други и коначни разлог за назив Симфоније. Писан је као и Адађето Пете, за гудачки корпус и харфу, којима се сада придружују мандолине, типични народни инструменти. Идилична атмосфера ноћи је у овом симфонијском ноктурну, доведена до свога најлепшег врхунца. I за разлику од Адађета овај је став нешто проширен. Али, делује исто тако као предах пред финални пети став, РОНДО - ФИНАЛЕ, који у бурном играчком покрету и у раскоши мелодике и хармоније, доводи дело до величанственог завршетка.

Извођачи уреди

Оркестар Гевандхауз из Лајпцига, диригент Курт Мазур

Берлинска Филхармонија, диригент Гари Бертини

Београдска Филхармонија, диригент Иг Ренер

Београдска Филхармонија, диригент Властимир Трајковић.