Сквотирање у САД
Сквотерски покрет у САД је слабије развијен него у Европи, па у већини градова сквотови нису потрајали дуже од пар месеци. Изузеци су Њујорк, Сан Франциско, Бостон, Вашингтон и остали градови у којима је покрет јаче присутан. Такође, сквотирање бескућника и сиромашних је више распрострањено у САД него у Европи, где је сквотерски покрет више повезан са контракултуром.
Сквотови за становање у САД се могу поделити на две врсте: тзв. “сквотови задњег прозора” (бацк wиндоw сqуатс), који су чешћи, и у њих се бескућници ушуњају да би непримећени у њима живели и “сквотови предњих врата” (фронт доор сqуатс) где станари слободно улазе и излазе. Понекад сквот започне на један начин, а касније се пребаци на други. То зависи од многих фактора, међу којима су: циљеви сквотера, атмосфера у комшилуку, закони, итд.
Један од најактивнијих сквотерских колектива су Куће не затвори (ен: Хомес Нот Јаилс) који се боре за смештај директном акцијом. Имају три огранка: у Бостону, Сан Франциску и Вашингтону. “Сквотирање је облик грађанске непослушности. Оно може бити питање живота и смрти за неког ко је бескућник.” – каже Тед Гуликсен, оснивач Куће не затвори.
Иначе, реч сквотер је изворно настала у Северној Америци у 19. веку, за пионире који су се насељавали на удаљеној земљи, без дозволе и плаћања пореза.
Њујорк уреди
Три четвртине Њујорчана плаћају 40% или више својих прихода за кирију, док једна четвртина најбогатијих плаћа мање од 40%. У Њујорку има 100.000 бескућника, од којих је 27% присилно исељено из домова, док у Њујорку има 310.000 празних или напуштених простора, од којих градска влада поседује 65% у Харлему и другим деловима града[1]. Крајем 1990-их је било најмање 30 сквотова у граду, од тога 10 у Бруклину, 12 у Бронксу и 18 на Менхетну.
Историјат уреди
Сквотирање у Њујорку је старо колико и сам град. По насељеничком закону (Хоместеад Ацт) из 1863. људи који бесправно населе јавну земљу су имали прилику да је легализују и откупе од владе.
Модерно сквотирање датира с краја 1960-их, када је Лоуер Ист Сајд, део Менхетна, био суочен са престанком улагања крупних власника некретнина, а до краја 1970-их је скоро 80% стамбених некретнина било напуштено или одузето од стране градских власти због дугова. Истовремено када је крај напуштен од власника и предузетника, људи почињу да се усељавају у празне зграде и 1970-их почиње скотирање у Њујорку. Међу сквотерима је било белаца, црнаца, Порториканаца, Хиспањолаца, хипика, активиста, уметника, бескућника, сиротиње… За неке је сквотирање било чин ослобађања простора из руку капиталиста, а за многе друге само место за живот. После година бесправних усељења, град је крајем 1970-их започео Програм урбаног насељавања (Урбан Хоместеадинг програм), који је понудио просторе појединцима и групама који су били вољни их реновирају.
На Лоуер Ист Сајду су средином 1980-их сквотирали људи из Брикстона, Берлина, Јужне Африке, Аустралије и Централне Америке. Они су основали неколико мањих група, које су биле веома активне 1985. и 1986.
1985. сквотери су уживали широку подршу за заузимање празних зграда у источном Њујорку, а пре сквотирања би се прво, преко своје организације АЦОРН (Ассоциатион оф Цоммунитy Организатионс фор Реформ Ноw), обратили градској влади са захтевом да ревонира 2.000 напуштених објеката. Када град не би одговорио, они би сквотирали. Те године су сквотирали 25 зграда у Бруклину, од којих су многе касније легализоване.
1988. новинар Метју Ли, који је издавао локалне новине “Инер Цитy Пресс”, је почео да држи недељне састанке са сиромашним породицама Бронкса, које су хтеле да сређују и реновирају напуштене зграде, а наредних година је 150 сиромашних радничких латино-америчких породица било смештено. 1992. у марту су се састали представници Инер сити преса, са представницима стамбеног предузећа (ХДП), да би разговарали о будућности тог пројекта. “Ове зграде можда јесу власништво града”, рекао је шездесетогодишњи сквотер Енрике Делео “али град је власништво људи и ми смо људи”. Касније је стамбено тражило списак простора које су заузели, а када су сквотери одбили да им предају, преговори су прекинути. 8. јула 1993. су полиција и ватрогасци иселили неколико Инер прес сквотова, али око 200 људи је остало да живи тамо до дан данас.
Један од познатих њујоршких сквотова је био Умбрелла Хоусе, који је преживео неколико неуспелих покушаја исељења захваљујући упорности својих станара. У пролеће 1989. забарикадирани унутра, умало нису затрпани, када је кугла већ кренула да удара по зидовима. Сквотери Умбрела хауса су још од почетка увели неколико правила: нема дроге, насиља, крађе, расизма ни сексуалног узнемиравања.
До почетка 1990-их је било између 500 и 1000 сквотера у 32 зграде на Лоуер Ист Сајду, делу Менхетна.
Између 1990. и 1995. град Њујорк је користио све расположиве снаге (полицију, ватрогасце, избациваче…) да исели стотине сквотера из 200 станова у јужном Бронксу, од којих су већина били латино радници ниских примања, са својим породицама.
30. маја 1995, стотине тешко наоружаних полицајаца су присилно иселили сквотере из “Еаст Виллаге” са Менхетна, који су касније само прешли у зграду поред. Хафид Лалаоуи, из сквота Ист Вилиџ каже: “Али ми не крадемо. Ми рециклирамо, трансформишемо и градимо заједницу. Ми нисмо анархисти, нисмо против естаблишмента. Ми се боримо да преживимо.”
1997. је град пристао да прода зграду социјалном центру АБЦ Но Рио за 1$ долар.
27. априла 1999. је дошло до принудног исељења сквота Дос Блокос у Ист улици, који је настао тако што су сквотери уселили зграду коју је град оставио напуштену 12 година. Они су ставили нови кров, поправили електричне и водоводне инсталације, и покушали да се договоре са градом око јефтине станарине. Уместо тога, град је продао реновирану зграду приватном предузетнику. Сквотери су себе везали ланцима за пожарне степенице, зацементирали врата, блокирали ходнике и степенице фрижидерима, веш машинама и шпоретима. Ништа није помогло – радници исељења су пробили рупу у зиду и пресекли ланце којима су били везани. Стотине људи се окупило доле на улици, вичућу: "Wе тхе пеопле wон'т го" (Ми људи не идемо). Један сквотер се нагнуо кроз прозор и викнуо: “Упомоћ, полиција, проваљују ми у кућу!” Медији су извештавали о исељењу “напуштене зграде коју су заузели сквотери”, подразумевајући да назив станара зависи једино од плаћања кирије, а не од чињенице да људи годинама станују ту. На крају је 13 од 22 сквотера осуђено за опструкцију градске администрације. “Једини злочин који су они починили”, огорчено рече чланица градског већа Маргарита Лопез “је што су спасли ту зграду”.
Три градоначелника, један за другим, су третирали сквотере као да су најопаснији криминалци. Крајем 1990-их је свега неколико стотина сквотера остало на Менхетну.
Августа 2002. је дошло до побољшања односа када је град легализовао 11 сквотираних зграда међу којима су: Умбрелла Хоусе, Буллет Спаце, C Сqуат и Серенитy, продајући их сквотерима за по 1$ долар и претварајући их у стамбене задруге за сиромашне. Ово се сматра највећом победом сквотера, а томе је претходила вишегодишња борба у којој су користили следеће тактике: легалне акције, седеће протесте, везивања ланцима, упадање на састанаке, лежење испред булдожера, утврђивање зграде, уличне барикаде, гађање полицајаца који долазе да их иселе, поновно сквотирање после исељења и слично.
Сан Франциско уреди
1992. су Куће не затвори започели стварање покрета који би обезбедио смештај бескућницима, од којих су многих постали сквотери који се боре за своја права. До сада је смештено хиљаде људи у сквотове који су трајали од једне ноћи до шест година. На врхунцу покрета, било је око 500 људи који су сквотирали широм града, а отварали су између једне и шест зграда недељно. Укупно је отворено око 500 кућа, од којих је 95% трајало у просеку 6 месеци [2]. Најдуже су трајали сквотови чији су власници из другог града.
У Сан Франциску је активна и Мрежа људи без дома (Хомелесс Пеопле'с Нетwорк), који, између осталог, захтевају претварање свих празних простора у Сан Франциску, приватних и јавних, у друштвене станове за сиромашне, престанак малтретирања људи без дома због спавања на јавном месту и престанак рата против сиротиње.
Закон уреди
У САД, закони о сквотирању се разликују од државе до државе и од града до града, али у већини случајева је власнику прилично лако да избаци сквотере. Већина сквотова у САД траје јер власник не зна или не обраћа пажњу на сквотере, а често је најважнији фактор трајања сквота то да ли ће комшије позвати полицију. Само у ретким случајевима, првенствено у Њујорку, сквотери су добијали судску битку, позивајући се на сет закона који се зове "адверсе поссессион" а каже да станари полажу право на простор ако су редовно плаћали рачуне и ако докажу континуирано коришћење одређен број година. За стицање права над поседом у складу са "адверсе поссессион" потребно је да прође између 5 и 15 година, зависно од државе, а запоседање мора бити “отворено и познато”. "Адверсе поссессион" се најћешће користи када комшија годинама обрађује башту на земљи која није његова, која проласком одређеног броја година постаје његово власништво.
Да би се позвали на "адверсе поссессион", сквотери морају прво стећи станарска права. То је доста тешко али не и немогуће, а две главне препреке су не плаћање станарине и становање без дозволе власника. Превазилажење прве препреке је плаћање станарине не новцем, него радом, старањем о згради, поправкама, чишћењем, итд. А уговор власника и станара не мора бити писмен, већ може и усмен и подразумеван, кад власник зна за станаре а не чини ништа против тога. Куће не затвори су добили једну правну битку за успостављање станарских права под овим околностима[3].
Напомене уреди
Литература уреди
Спољашње везе уреди
- Историја сквотирања у Њујорку (енглески)
- Кратка историја њујоршких сквотова (енглески)
- Чланак о легализацији сквотова на Менхетну (енглески)
- Сквотерска законска права (енглески)
- Сквотерска права (енглески)
- Преживети без кирије (енглески)
- Хомес Нот Јаилс
- Хомелесс Пеопле'с Нетwорк