Слободни џез (free jazz) јавља се крајем 50-тих година XX века и разбија традиционални облик импровизације. Покрет се темељио на потпуно слободној импровизацији. Музичари који свирају слободни џез стилом одбацују задату мелодију, хармонију, облик и не користе задату грађу из тоналитета. Звук је често агресиван, гласан и дисонантан.

Орнет Колеман, Моерс Фестивал, 2011

Прве снимке снимају групе Inituition и Digression под водством Лени Тристана. Пробијање стила почиње средином педесетих година снимцима Орнета Килемана („Something Else” и „Tomorrow is the question”) и прва два албума Сесила Тејлора („Jazz advance” и „Looking ahead”). Стил постиже највећу славу кад Орнет Колеман долази у Њујорк и издаје албуме „The shape of jazz to come” и „Change of century”.

Два најзначајнија представника су: Орнет Килеман и Џон Колтрејн. Други музичари који су деловали су: Сун Ра, Чарлс Мингус, Џеки Маклин, Сесил Тејлор, Џими Ђиуфи Трио, Чико Хамилтон.

Од европских представника овог правца треба издвојити саксофонисте: Петера Брецмана, Евана Паркера, тромбонисту Конија Бауера, гитаристу Дерека Бајлија, пијанисту Фреда Ван Ховеа и бубњара Хана Бенинка. Треба издвојити и оне који су своје деловање започели иза жељезне завесе попут: Томаша Станка, Збигниева Сејферта, те Вјачеслава Ганелина.

Карактеристике

уреди
 
Фаро Сандерс[1][2]

Неки џез музичари се одупиру било каквом покушају класификације. Једна потешкоћа је у томе што већина џеза има елемент импровизације. Многи музичари користе концепте и идиоме слободног џеза, и слободни џез никада није био посве различит од других жанрова. Међутим слободни џез исто тако има своје сопствене карактеристике. Фаро Сандерс[3][4] и Џон Колтран су користили оштро предувавање, као и шири низ других техника за стварање неконвенционалних звукова из њихових инструмената. Попут других форми џеза он ставља естетски премијум на изражавање „гласа” или „звука” музичара, за разлику од класичне традиције у којој је извођач виђен као особа која изражава мисли композитора.

Ранији стилови џеза су типично били изграђени на оквиру облика пјесама, као што су дванаестомерни блуз[5][6] или ААБА[7][8][9] популарна форма песме на 32 нивоа са променама акорда. У слободном џезу, зависност од фиксне и унапред задате форме је елиминисана, и улога импоровизације је сходно томе повећана.

Друге форме џеза користе регуларне метричке и пулсирајуће ритмове, обично у 4/4 или (ређе) 3/4. Слободни џез задржава пулсацију и понекад свингове али без регуларне метрике. Често акцелерандо и ритардандо дају утисак ритма који се креће попут таласа.[10]

Раније џез форме су користиле хармоничке структуре, обично циклусе дијатоничких акорда. Када је дошло до импровизације, она је заснована на нотама у акордима. Слободни џез по дефиницији нема такве структуре, али исто тако по дефиницији (он је на крају крајева „џез” колико је и „слободан”) он задржава знатан део језика ранијег џез свирања. Стога се веома често могу чути дијатоничке, измењено доминантне и блуз фразе у овој музици.

Гитариста Марк Рибо је коментарисао за Орнета Колемана и Алберта Ајлера „мада су они ослободили поједине структуре бибапа, сваки од њих је заправо развио нове структуре композиције”.[11] Неке форме користе компоноване мелодије као основу за групне перформанце и импровизацију. Практичари слободног џеза понекад користе такав материјал. Користе се и друге композиционе структуре, неке од којих су детаљне и комплексне.[10]:276

Неки критичари сматрају да се слом облика и ритмичке структуре подудара са излагањем и употребом елемената из незападне музике, посебно афричких, арапских и индијских. Историчари и џез извођачи често приписују атоналност слободног џеза повратку на нетоналну музику деветнаестог века, укључујући узвикиваче у пољима, уличне крикове, и прославе (елемент слободног џеза које је део „повратка коренима”). То сугерише да можда удаљавање од тоналитета није био свестан напор осмишљавања формалног атоналног система, већ радије одраз концепата који окружују слободни џез. Џез је постао „слободан” путем уклањања зависности од акрдне прогресије, уместо чега су кориштене политемпне и полиритмичке структуре.[12]

Одбијање боп естетике је комбиновано са фасцинацијом за раније стилове џеза, као што је диксиленд са његовом колективном импровизацијом, као и афричком музиком. Интерест у етничку музику је резултирао у употреби инструмената са свих страна света, као што је Ед Блеквелов западно афрички говорећи бубањ, и Лион Томасова интерпретација пигмејског јодловања.[13] Идеје и инспирације су налажене у музици Џона Кејџа, Музици елетроница вива, и Флуксус покрету.[14]

Многи критичари, посебно у време настанка ове музике, сумљали су да напуштање познатих елемената џеза указује на недостатак технике дела музичара. У данашње време су таква гледишта маргинална, и ова музика је изградила тело критичког писања.[15]

Многи критичари су повезали термин „слободни џез” и амерички друштвени амбијент касних 1950-их и 1960-их, посебно настајуће социјалне тензије расне интеграције и покрета за грађанска права. Многи тврде да ови новији феномени, као што је прекретна пресуда случаја Браун против Одбора за образовање из 1954, појава „Фредом рајдера” 1961. године, Лето слободе 1963. у виду активистичке подршке регистрације црних гласача, и слободне алтернативне црначке Слободне школе демонстрирају политичке импликације речи „слободан” у контексту слободног џеза. Стога многи сматрају да слободни џез није само одбацивање извесних музичких становишта и идеја, већ музичко одбацивање угњетавања и искуство афроамериканаца.[16]

Референце

уреди
  1. ^ Кинг, Даниел (24. 6. 2011). „Тенор саxопхонист Пхароах Сандерс бурст тхроугх тхе гатес ин Јохн Цолтране'с гроуп. Пхароах'с цхилдрен аре Феррелл Јр, Фазал, Музилл Лумкиле, Фарах, Хадиyа, Томоки, анд Наима. Ат 79, хе'с гоинг стронг”. Тхе Сан Францисцо Цхроницле. 
  2. ^ Фарберман, Брад (29. 11. 2017). „Ревиеw: Пхароах Сандерс ЛПс Ресуррецт Еарлy Спиритуал-Јазз Цлассицс”. Роллинг Стоне. Приступљено 7. 11. 2019. 
  3. ^ Динеен, Донал. „Донал Динеен'с Сункен Треасуре: 'Карма' бy Пхароах Сандерс (1969)”. Тхе Ирисх Тимес (на језику: енглески). Приступљено 7. 11. 2019. 
  4. ^ „Алберт Аyлер: Алберт Аyлер: Холy Гхост албум ревиеw”. Аллабоутјазз.цом. 31. 10. 2004. Приступљено 9. 8. 2020. 
  5. ^ „Wхат Ис тхе Блуес?”. Пбс.орг. 2003. Приступљено 12. 10. 2021. 
  6. ^ Моунт, Андре. „Севентх Цхордс”. Милнепублисхингонлине. Приступљено 29. 11. 2021. 
  7. ^ Ралф вон Аппен; Маркус Фреигхт-Хауенсцхилд (9. 3. 2015). „ААБА, Рефраин, Цхорус, Бридге, Прецхорус — Сонг Формс анд Тхеир Хисторицал Девелопмент”. САМПЛЕС, www.гфпм-самплес.де. Приступљено 2016-01-02. 
  8. ^ Беил, Рицхард (јануар 2009). „Тхе Лост Версес, Сонгс yоу Тхоугхт yоу Кнеw”. парлорсонгс.цом. Тхе Парлор Сонгс Ацадемy. Приступљено 29. 7. 2018. „"Алтхоугх тхе Тин Пан Аллеy сонг-тyпе цонтинуед то инцлуде версес, тхесе мост офтен wере муцх схортер, сометимес сервинг ас литтле море тхан интродуцтионс. Тхе сонг бецаме, ин мост цасес анд фор мост пурпосес, цоеxтенсиве wитх тхе цхорус. Анд, ас wас qуицклy леарнед wитхин тхе тиме-рестрицтиве енвиронмент оф рецординг ин тхе 1920с, тхе неw Тин Пан Аллеy сонг, упроотед фром тхе стаге, wоркед бест wитхоут итс версес, ас а фрагмент оф еxпрессион тхат wас сомеwхат флуид." 
  9. ^ „Тхе голден аге оф Тин Пан Аллеy сонг, 1920с” (ПДФ). www.нортхернхигхландс.орг. Нортхерн Хигхландс Регионал Хигх Сцхоол. н.д. Архивирано из оригинала (ПДФ) 23. 05. 2023. г. Приступљено 29. 7. 2018. „Версес wере регардед ас мере интродуцтионс бy тхе 1920с, анд тодаy тхе версес оф Тин Пан Аллеy сонгс аре инфреqуентлy перформед. 
  10. ^ а б Литwеилер, Јохн (1984). Тхе Фреедом Принципле: Јазз Афтер 1958. Да Цапо Пресс. стр. 158. ИСБН 978-0-306-80377-2. 
  11. ^ „А Фиресиде Цхат wитх Марц Рибот”. Алл Абоут Јазз. 21. 2. 2004. Приступљено 18. 12. 2018. 
  12. ^ Соутхерн, Еллен (1997). Тхе Мусиц оф Блацк Америцанс (3рд изд.). Неw Yорк: Нортон. стр. 494—497. ИСБН 978-0-393-97141-5. 
  13. ^ Робинсон, Ј. Брадфорд (2002). Кернфелд, Баррy, ур. Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Јазз. 1 (2нд изд.). Неw Yорк: Грове'с Дицтионариес. стр. 848—849. ИСБН 978-1-56159-284-5. 
  14. ^ Цооке, Мервyн; Хорн, Давид, ур. (2002). Тхе Цамбридге цомпанион то јазз. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. стр. 207. ИСБН 9780521663885. 
  15. ^ Јост, Еккехард (1974). Фрее Јазз. Универсал Едитион. ИСБН 9783702400132. 
  16. ^ Гиоиа, Тед (2011). Тхе Хисторy оф Јазз. Оxфорд, Енгланд: Оxфорд Университy Пресс. стр. 309–311. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди