Стих бугарштице
Стих бугарштице је сталан облик у поезији који се јавља у великом броју случајева. Није силабичан, ни тонски. Бугарити значи тужно певати, нарицати. Има 15 или 16 слогова. Цезура је нестална, некад иза седмог, а некада иза осмог слога. Може да се појави већи или мањи број слогова, на пример дванаест. Има риму, тзв. ембрионалну (граматичку) риму.
Према неким испитивањима „бугарштица“ је млађа од десетерца, зато што она има риму, а десетерци не.
Код стиха бугарштице редован је приложак или припев од 5 или 6 слогова. Он се јавља иза првог, па свака два наредна стиха, али не и иза последњег.
То је стих који се јавља само у усменој књижевности. Сачуване су и у писаном извору, а записивали су их приморски песници из 16, 17. и 18. века.
„Рибање и рибарско приговарање“ Петра Хекторовића најстарија је бугарштица из 1555. године. Нестанак стиха бугарштице везује се за 18. век.