Токсикогеномика је научно поље које се бави сакупљањем, интерпретацијом, и чувањем информација о генској и протеинској активности у оквиру ћелије или ткива једног организма у одговору на токсичне субстанце. Токсикогеномика комбинује токсикологију са геномиком и другим високо проточним технологијама за молекуларно профилирање, као што су транскриптомика, протеомика и метаболомика.[1][2] Токсикогеномика настоји да осветли молекуларне механизме који су еволуирали као израз токсичности, и да формулише обрасце молекуларног изражавања (и.е., молекуларне биомаркере) ради предвиђања токсичности или генетичке сусцептибилности на њу.

У фармацеутским истраживањима токсикогеномика се дефинише као изучавање структуре и функције генома у одговору на непожељно ксенобиотско излагање. Она је токсилолошка потдисциплина фармакогеномике, која је широко дефинисана као изучавање интер-индивидуалних варијација целог генома или кандидатове генске мапе једнонуклеотидних полиморфизама, хаплотипних маркера, и алтерација експресије гена, која потенцијално може да буде у корелацији са респонсом на лек (Lesko and Woodcock 2004, Lesko et al. 2003). Мада се термин токсикогеномика први пут појавио у литератури 1999. године (Nuwaysir et al.) он је већ ушао у широку примену у фармацеутској индустрији. Термин још увек није универзално прихваћен, и постоји више алтернатива, као што је хемогеномика, којим се есенцијално описује иста област (Fielden et al., 2005).

Природа и комплексност података (њихов обим и варијабилност) стварају потребу за високо развијеним процесима аутоматског руковања и складиштења. Анализа обично подразумева примену широког спектра оф биоинформатичких и статистичких приступа.[3] Један од стално кориштених метода је статистичка класификација.[4]

Референце

уреди
  1. ^ Тхе Натионал Ацадемиес Пресс: Цоммуницатинг Тоxицогеномицс Информатион то Нонеxпертс: А Wорксхоп Суммарy (2005)
  2. ^ ед. бy Хисхам К. Хамадех; Цyнтхиа А. Афсхари. (2004). Хамадех ХК, Афсхари ЦА, ур. Тоxицогеномицс: Принциплес анд Апплицатионс. Хобокен, Њ: Wилеy-Лисс. ИСБН 978-0-471-43417-7. 
    Оменн ГС (2004). „Тоxицогеномицс: Принциплес анд Апплицатионс”. Енвирон Хеалтх Перспецт. 112 (16): А962. ПМЦ 1247673 . 
  3. ^ Маттес WБ, Петтит СД, Сансоне СА, Бусхел ПР, Wатерс MD (2004). „Датабасе девелопмент ин тоxицогеномицс: иссуес анд еффортс”. Енвирон. Хеалтх Перспецт. 112 (4): 495—505. ПМЦ 1241904 . ПМИД 15033600. дои:10.1289/ехп.6697. Архивирано из оригинала 04. 07. 2008. г. Приступљено 06. 11. 2013. 
  4. ^ Еллингер-Зиегелбауер Х, Гмуендер Х, Банденбург А, Ахр ХЈ (2008). „Предицтион оф а царциногениц потентиал оф рат хепатоцарциногенс усинг тоxицогеномицс аналyсис оф схорт-терм ин виво студиес”. Мутат. Рес. 637 (1–2): 23—39. ПМИД 17689568. дои:10.1016/ј.мрфммм.2007.06.010. 

Види још

уреди

Спољашње везе

уреди