Ударна бригада Браћа Радић
Бригада браћа Радић формирана је на Калнику 4. септембра 1943. као 2. бригада 2. оперативне зоне НОВ и ПО Хрватске од Калничког ударног батаљона Матија Губец, Мославачког ударног батљона и 1. батаљона Калничког партизанског одреда. У тренутку формирања бригада је бројала 750 бораца. Од 21. септембра 1943. бригада носи назив "Браћа Радић".
| Бригада Браћа Радић | |
|---|---|
 Борци Ударне бригаде „Браћа Радић“ у саставу 10. корпуса у Загребу 9. маја 1945. | |
| Постојање | 4. септембар 1943. - 1945. Место формирања: Лудбрешки Иванец, код Лудбрега |
| Формација | 3 батаљона (једно вријеме 4 батаљона) |
| Јачина | 750 војника и официра (приликом формирања) |
| Део | Народноослободилачка војска Југославије |
| Ангажовање | Битка за Лудбрег 1943.
Прва битка за Копривницу 1943. Друга битка за Копривницу 1944. Вировитички мостобран 1944.-1945. |
| Одликовања | Орден народног ослобођења и Орден братства и јединства 1. реда (са златним венцем) |
| Команданти | |
| Командант | Изидор Штрок, Стјепан Кучиш, Иван Вулић, в.д. Марко Лучић, в.д. Ђуро Милосављевић |
| Политички комесар | Иван Робић, Златко Рукавина, Мато Хорватић, Иван Бачун |
Одмах по формирању, 6. септембра, бригада се борила код Свибовца са деловима домобранске 14. пуковније и слабијим деловима немачке 187. резервне дивизије. До краја септембра нападала је Нови Мароф, Врбовец и Вараждинске Топлице те у тим акцијама заробила 308 домобрана, жандарма и Немаца. Обезбеђујући напад 17. славонској бригади, 10. славонске дивизије (касније 28. славонска дивизија) на Лудбрег, бригада је 3. октобра код Шемовца одбила више јуриша делова Поглавниковог тјелесног здруга (ПТС), а 31. октобра проглашена је ударном. У октобру дејствује са 28. славонском дивизијом у Загорју где ослобађа Иванец и уништава постројења рудника Ладање. После тих успеха, у њеном саставу формиран је 4. батаљон. Бригада је учествовала 7. новембра у борбама за ослобођење Копривнице, а 12. децембра ушла је у састав новоформиране 32. загорске дивизије као њена прва бригада. У 1944. нападала је већи број непријатељских гарнизона и водила низ одбрамбених борби. Значајније су: напад на Лудбрег 22/23. фебруара који је бранила 1. бојна Поглавниковог тјелесног здруга (напад није успео); са положаја код Клањца 6. априла је после дводневних борби код Церја Тужног одбацила усташке и домобранске снаге у Вараждин; 6. маја је после оштре једнодневне борбе са три чете усташа заузела Иванец, док је 25. маја у неуспелом нападу на усташко-домобранску посаду у Великом Тројству (код Бјеловара) претрпела знатне губитке; у августу и септембру бригада је, између осталог, успешно рушила пругу Загреб-Вараждин. Почетком октобра сломила је отпор усташке посаде у Питомачи, а 10. октобра код села Горњи Мости (близу Копривнице) изненадним нападом нанела је знатне губитке једној бојни 5. усташког здруга. Заједно са бригадом Матија Губец заузела је 3. новембра Трговишће и Храшћину (у близини Новог Марофа), док је 13. новембра на осамнаест места порушила пругу Загреб-Крижевци.
Четврти батаљон бригаде ушао је 19. новембра у састав новоформиране бригаде Миховил Павлек Мишкина, треће бригаде 32. загорске дивизије. У завршним операцијама Југословенске армије, бригада је учествовала у ослобађању северозападног дела Славоније, Мославине и Билогоре; последње борбе водила је 5.5.1945. код Трновца након чега, до ослобођења Загреба, уништава њемачко-квислиншке јединице на комуникацији Загреб-Вараждин.
Одликована је орденом народног ослобођења те орденом братства и јединства 1. реда.[1][2]