Устанак у Кронштату

Кронштатски устанак (рус. Кронштадтское восстание) је био устанак (побуна) морнара совјетске Балтичке флоте против бољшевичке власти, која се одиграла 1921. године у Кронштату, њеној главној бази на отоку Котлин, 55 км удаљеном од тадашњег Петрограда.

Устанак у Кронштату
Део Руски грађански рат

Напад Црвене армије на Кронштат (март 1921.)
Време7 - 17. март 1921.
Место
Узрокнезадовољство према Бољшевизму
Исход победа Бољшевика (устанак угушен)
Сукобљене стране
морнари совјетске Балтичке флоте
наоружани грађани Кронштата
Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република
Команданти и вође
Степан Петриченко
Александр Козловски
Павел Виљкен
Михаил Тухачевски
Григориј Зиновјев
Лав Троцки
Сергеј Камењов
Павел Дибенко
Александр Седјакин
Јевгениј Казјански
Јачина
13.000 морнара и војника
2000 наоружаних грађана
7. марта: 17600 војника
16. марта: 24.000 војника
159 топова
433 митраљеза
25 авиона
Жртве и губици
око 1000 војника убијено, 4000 рањено 1900 војника убијено, 1200 рањено

Позадина уреди

До побуне је дошло у завршној фази постреволуционарног грађанског рата, у којој је совјетска власт дотада успјела готово у потпуности однијети побједу над бијелим контрареволуционарима, али и наставила са политиком ратног комунизма, која је довела до оскудице и глади међу становништвом. Незадовољство се почело одражавати и на морнаре Балтичке флоте, који су непуне четири године раније имали важну улогу у доласку бољшевика на власт.

Побуна уреди

28. фебруара 1921 су морнари са бојних бродова Петропавловск и Севастопољ донијели резолуцију којом се од совјетске владе тражио низ економских и политичких реформи, прије свега легализација анархистичких и других радикално лијевих група. Следећи дан је одржан и велики скуп гарнизона, коме је присуствовао, како бих саслушао њихове захтеве, совјетски партијски челник Михаил Калињин. 2. марта су морнари ипак ухапсили Николаја Кузмина, комесара Балтичке флоте, након гласина да совјетске власти припремају напад на гарнизон. Следећи дан је влада послала ултиматум са захтевом за предају. Након што је он одбијен, покренуте су јединице Црвене армије на челу са Михаилом Тухачевским, које су користиле залеђеност Финског залива како би до свог циља стигле кретале пешице. У град Кронштат су ушле 17. марта, а коначно га заузеле 19. марта. У борбама су обе стране имале значајне губитке, а велики број заробљених побуњеника је накнадно погубљен или затворен. Вођа побуњеника, анархистички активист Степан Петриченко, је побјегао у Финску.

Последице уреди

Иако је био војнички скршен, Кронштатски устанак је посредно постигао свој циљ, с обзиром да је бољшевички вођа Лењин, суочен са тако спектакуларним изразом незадовољства против бољшевичке власти, одлучио напустити ратни комунизам у корист Нове економске политике.

Кронштатски устанак је током каснијих година постао предметом бројних дебата међу хисторичарима, али и међу круговима радикалне левице, где однос према устанку представља главни извор раздора између анархиста и троцкиста. У анархистичким круговима се Кронштатски устанак сматра "аутентичном" Руском револуцијом, односно настојањем да се остваре њени идеали кроз паролу "совјети без бољшевика". У троцкистичким круговима се, пак, устанак дан-данас тумачи у складу са службеном совјетском верзијом, према којој је он био потакнут од француске обавјештајне службе и руске беле емиграције.


Спољашње везе уреди