Википедија

Валожја (Сува планина)

Валожја или површ Валожја једна је од предеоних целина Суве планине на којој су заступљене вртаче у површинском крашком рељефу. Представља највишу и највећу зараван која припада средњем Понишављу, иза потковичастог гребена Суве планине на надморској висини од 1.400 m до 1.500 m.

Валожја
Површ Валожја
Географске карактеристике
Ндм. висинаод 1.400 m до 1.500 m. м
Географија
Државе Србија
ОбластСува планина
ГрупаКарпатско-балканске планине

Назив уреди

Валожје или површ Валожја назив је добила захваљујући српском научнику Јовану Цвијићу — који је ову предеону целину Суве планине назвао по валогама, за које је навео; „да су сличне увалама динарског карста”.

Положај уреди

Крашка површ Валожја налази се на Сувој планинини, на око 15 km југоисточно од Нишке Бање на надморској висини од 1.400 m до 1.500 m. Простире се на око 57 km², са карсном облашћуз без отоке на површини од око 20 km².

Почиње на западу од Кишног рида, и пружа се преко Длбине до Гаврановог рида на истоку, и до Шангајског врха, на југу. Нагнута је према Заплању и Лужници где се завршава низом голих кршовитих коса и гребена који се литицама спуштају у много ниже пределе, као што су Големи врх и Зубер изнад Штрбовца, Литица, Слабина и Ребрина изнад Великог и Малог Крчимира, Голаш, Костол, Корита и Барски Камен изнад села Вртопа, и Коло изнад Шебета.

Према Коритници Валожје се завршава врхом Ракошет састављеном од кречњака на који належу бели лапори.

Историјат истраживања Валожја уреди

Геоморфолошка проучавања Суве планине започела су у 19. веку (Ами Боуé; 1836,[1] 1840,[2] 1870[3]).

Од српских геолога прве податке о геолошким истраживања Суве планине објавио је Жујовић Ј. (1889, 1893), у Основама за геологију Србије.

Најзначајније радове о геологији ове области дао је Петковић К. (1930). који је Суву Планину описао као велику антиклинало представљену планину са валендијским и отривским кречњацима и осом пружања северозапад — југоисток. У језгру антиклинале, у сливу Црвене реке, Петковић је открио присуство палеозојских шкриљаца, пермске црвене пешчаре, глинице и конгломерате.[4][5]

На Сувој планини је Николић Р. (1912) запазио и описао извесне облике који подсећају на глацијалне, па је на основу тога претпостављао да је ова планина „у глацијална доба била заглечерена”.[6]

Прве податке о пећинама и подземној хидрографији Суве планине дао је Јован Цвијић (1895), који је детаљно описао подземне токове источне Србије и на странама Суве планине (1986) констатовао бројне крашке изворе, и неке од њих детаљно описао.[7]

Суву планину је Јован Цвијић (1912) поделио на три дела: потковичасти гребен, облук Црвене реке и површ Валожја. Посебну пажњу Јован Цвијић је посветио крашкој површи Валожја.

Геоморфологија рељефа Валожја уреди

Висока кречњачка површ Валожја представља главно обележје крашког рељефа неразбијеног дела Суве планине. Валожје је изграђено од доње кредних кречњака. У грађи површи Валожја највише су заступљени слојевити кречњаци. Степен карстификације је изузетно велики и може се поредити само са Велебитом.[8] Површ Валожја Цвијић је овако описао

Она има мрежасту карсну пластику: сплет од валога, „падина” и вртача, између којих су гола кречњачка брда и ритови...велике сличности са увалама динарског карста. То су мање дугуљасте и уске увале, по правилу равног дна које је покривено „терра росс-ом” и другим делувијумом и избушене многим алувијалним вртачама...[9]

Валоге уреди

 
Валожја - валоге

Валоге на Сувој планинини су мање дугуљасте и уске увале, динарског карста по правилу равног дна које је покривено црвеницом (терра росса) и другим делувијумом и избушене многим алувијалним вртачама. Стране валога су стрме, са каменитим зидовима а њихова суподина је у виду изломљене цик-цак линије, која се понегде у облику оштрих ртова пружа у валогу, а понегде од њих повлачи. Њене кречњачке стране су често покривене шкрапама...[9]

Дно валога је под густим питким травама, и зато су у валогама најбоље планинске ливаде заплањских села. Пошто су на великој висини валоге су од октобра до почетка маја под снегом, тако да су на њима само 3 — 4 месаца пастири са својим стадима.[8]

Падине уреди

Падине су друга врста затворених удолина које се тако зову у Србији. Оне су дуже од валога (око 1 до 2 km, вијугаве, као речна корита, и дном са многим вртачама поређаним у вијаугаве низове између којих су пречаге, ниже од стране „падине”.[8]

Оне предстаљају првобитно нормалне долине које су доцније скрашћене, а површина пречаге представља ниво од кога је почело скрашћивање.[8]

Називи неких од падина
  • Војачка падина
  • Јавор падина

Вртаче уреди

 
Валожја - вртаче

Вртаче или вртопи на Валожју, су различитог облика и димензија, свих типова.

Фактори који су предиспонирали изглед вртача

Фактори који су предодредили димензије вртача на Валожју су:

  • режим и укупна количина падавина на том простору,
  • чистоћа кречњачке масе,
  • дебљина кречњачке масе,
  • честина пукотина у кречњаку,
  • интензитет корозије (крашке или хемијске ерозије),
  • стадијум еволуције,
  • тектонска поремећеност кречњака,
  • климатска зоналност,
  • тип краса итд.[10]
Облик вртача

Према облику вртаче су од дубоких бунарастих до плитких, тањирастих. Најчешће су левкасте, димензија — дубине до 50 м и ширине 150 до 200 м. На дну вртача великих димензија јављају се и алувијални понори, чије се стране најчешће обрушавају (нпр вртаче у Малом и Великом коњском).

Вртаче Валожја су, по правилу, масовна појава., и јавиле су се на заравњеним теренима Суве планине, где се воде дуже задржавају на површини и обављала растварање крећњака. Тако је на Валожју настао огољен кречњачки терен, покривен великим бројем од левкастих до бунарастих вртача, између којих постоје само уске преграде, које се називају се богињави крас.[11]

Називи неких од вртача

Велики број плићих и дубљих јама на простору Валожја носи егзотичне називе, попут ових:

  • Крстата јама,
  • Савина пропаст,
  • Чавчја пропаст,
  • Провалија,
  • Илијина јама...

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Боуé, А. (1836): Рéсултатс де ла премиèре тоурнéе данс ле норд ет ле центре де ла Турqуие фаите ен партие ен цомпагние де MM. де Монталемберт ет Виqуеснел. Булл, де ла Соц. гéол. де Франце, Парис.
  2. ^ Боуé, А. (1840): Есqуиссе гéологиqуе де ла Турqуие д'Еуропе. Парис.
  3. ^ Боуé, А. (1870): Минералогисцх-геогностисцхес Детаил üбер еиниге меинер Реисероутен ин ден еуропäисцхен Тüркеи Ситзунгсбер. д. К.К. Академие, 61, 2-3, Wиен
  4. ^ Петковић К., (1930а): Геолошки састав и тектонски склоп Суве планине. Посебна издања СКА, 76, Београд
  5. ^ Петковић К., (1930 б): Стратиграфија и тектоника Белаве и Црног врха. Посебна издања Географског друштва, 9, Београд
  6. ^ Николић, Р. (1912). Сумњиви глечерски трагови на Сувој планини. Гласник српског географског друштва, св. 2, Београд
  7. ^ Цвијић, Ј. (1895). Пећине и подземна хидрографија источне Србије. Глас СКА, КСЛВИИ, Београд
  8. ^ а б в г Српско географско друштво (1912). Гласник: Буллетин. Географско Друство. стр. 86—. 
  9. ^ а б Цвијић, Ј. (1912). Сува планина и карст Валожја. Гласник географског друштва, св.1, пп. 92–103, Београд
  10. ^ Анђелић M. Геоморфологија. Београд: Војногеографски институт, 1990.
  11. ^ Марковић M., Павловић Р., Чупковић Т. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, пп. 236.

Литература уреди

  • Марковић M., Павловић Р., Чупковић Т. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, пп. 235.
  • Пешић L. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет, 2001.
  • Петровић Драгутин. Геоморфологија, Београд, 1967.

Спољашње везе уреди

  Медији везани за чланак Валожја на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Valožja_(Suva_planina)&oldid=26791231”