Васпитни стилови родитеља

Родитељство је феномен који познаје свако друштво, универзално и незаменљиво. Аутори[1] [2] наводе да се у литаратури користе различити термини који објашњавају поступање родитеља са децом: васпитни ставови, васпитни стилови, васпитни поступци родитеља итд. Под васпитним стилом родитеља подразумева се релативно доследан начин понашања родитеља, а кроз те поступке родитеља се успостављају односи са децом.

Васпитни стилови родитеља уреди

Васпитни став почиње врло рано да се формира и протеже се кроз цело детињство и младост особе[1] . У нашим истраживањима и даље доминира Шеферов дводимензионални модел васпитних ставова родитеља: афективне и контролне[3]. Афективна димензија представља емоционални однос родитеља према детету и има два екстрема: топло и хладно васпитање, димензија контроле показује дозвољену психичку и физичку слободу и самосталност детета, а њени полови су попустљиво и ограничавајуће васпитање [1]. Комбинацијом ових екстремних тачака афективне димензије и димензије контроле могу се добити:

  1. топло-попустљив,
  2. топло-ограничавајући,
  3. хладно-попустљив
  4. хладно-ограничавајући васпитни стил родитеља [4]

Поменуте димензије креирају васпитне стилове родитеља[5]. D. Бомрајнд ослањајући се на Шеферов модел дефинисала је три основна типа односа родитељ-дете: ауторитарни, ауторитативни, пермисивни[4] . Неки аутори додају на ова основна три типа односа и занемарујући стил родитељског васпитања[6]. Ауторитарни (крут, строг) васпитни стил подразумева високо изражену контролу од стране родитеља, њихово строго и надмоћно понашање, док се од деце очекује послушност, родитељ види послушност као врлину и преферира кажњавање, када се дететове акције или веровања не подударају са оним што он мисли да је исправно понашање, одговара хладно-ограничавајућем васпитном ставу из Шеферовог модела[1]. Ауторитативни (демократски, доследан) васпитни стил одговара топло-ограничавајућем васпитном ставу, карактерише родитеље који охрабрују вербалну комуникацију и иницијативу детета, контрола је релативно висока али разумно прилагођена узарсту детета, примењују чврсту контролу над дететом и постављају јасне захтеве и границе понашања [7]. Пермисиван (препопустљив) стил имају родитељи који постављају ниске захтеве уз слабу контролу, уз висок ниво топлине и подршке, при томе се сваки дететов захтев задовољава [8]. Пермисиван стил одговара топло-попустљивом ставу из Шеферовог модела. Индиферентан став (занемарујући) подразумева потпуну небригу о детету, дете је препуштено самом себи јер му недостају правила и топлина породичног дома. Присутно је емоционално занемаривање детета као последица тога што су један или оба родитеља често одсутни од куће или преокупирани нечим другим – радом, сиромаштвом, стицањем добара, алкохолизмом, разводом или болешћу[9]. Одговара хладно-попустљивом васпитном ставу. Посебно негативни по дете су васпитни стилови који се карактеришу одбацивањем, избегавањем, претераним захтевима и претераном заштитом - пожељни су сарадња, прихватање, поштовање права детета и умерена слобода[10]. Успешно родитељство захтева велику флексибилност и способност да се препознају задаци који су променљиви у односу на узраст и ниво развоја детета [11].

Досадашња истраживања на тему родитељских васпитних стилова уреди

Досадашња истраживања на тему родитељских васпитних стилова и ставова, показала су да постоји повезаност ове димензије са другим димензијама личности. Испитивана је повезаност образаца афективне везаности Архивирано на сајту Wayback Machine (11. април 2019) родитеља са проценама њихових васпитних стилова од стране властите деце[12]. Резулати су показали да постоји веза између квалитета партнерске афективне везе и васпитног стила родитеља. Даље, истраживања анализирају оптимални васпитни стил за развој даровитости. Топао и прихватајући васпитни став родитеља показао се повезаним са високим степеном остварености дететових потенцијала[13]. Васпитни стил мајке значајнији је него васпитни стил оца за објашњење интерперсоналне оријентације младе особе[1]. Једна докторска дисератација бави се повезаношћу васпитног стила родитеља, функционалности породице и стреса родитељске улоге. Долази до закључка да функционални или дисфункционални породични односи, као и постојање или непостојање доживљаја стреса родитељске улоге у великој мери одређују васпитни стил [14]. Спроводи се истраживање које мери утицај између васпитног стила родитеља и успеха млађих адолесцената у школи. Резултати су показали да је на првом месту премисиван васпитни стил у комбинацији са топлим васпитањем, на другом ауторитарни васпитни стил са топлим васпитањем и на трећем је ауторитативни васпитни стил[4]. Потврђено је веза између ауторитативног васпитног стила и школског успеха ученика, док повезаност између занемарујућег васпитног стила и школског успеха односно ауторитарног васпитног стила и школског успеха адолесцената није утврђена[4]. Истраживања показују да занемарујући васпитни стил родитеља утиче на агресивно понашање адолесцента, док веза између одбацујућег и демократског васпитног стила и агресивног понашања није потврђена[11].  Истраживања су показала да постоји повезаност између стабилности самопоштовања и васпитних стилова родитеља. Емоционална топлина и прихватање од стране мајке стварају узајамни однос поверења који је погодан за развој високог и стабилног самовредновања тј. позитивне и постојане слике о себи, док други испитивани васпитни стилови – недоследност и презаштићивање мајке носи ризик за формирање нестабилних самопроцена[15]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д Павићевић, M; Стојијковић, С (2016). „Перципирани васпитни ставови родитеља као предиктори интерперсоналне оријентације студената”. Примењена психологија. 9(3): 293—311. 
  2. ^ Пелемиш, D (2017). „Васпитни стил родитеља као фактор општег успеха ученика”. Педагошка ставрност. 63(1): 27—40. 
  3. ^ Павићевић, M; Петровић, D (2016). „Повезаност васпитних ставова родитеља и етноцентризма родитеља”. Зборник радова Филозофског Факултета. 58(1): 375—397. 
  4. ^ а б в г Матејевић, M; Стојковић, Ј (2012). „Васпитни стил родитеља и школски успех млађих адолесцената”. Иновације у настави. 25(2): 37—46. 
  5. ^ Зуковић, З; Нинковић, С; Крстић, К (2015). „Васпитни поступци родитеља из угла адолесецената”. Психолошка истраживања. 18(1): 125—143. 
  6. ^ Илић, M (2008). „Стилови породичног понашања”. Норма. 13(3): 9—28. 
  7. ^ Компировић, Т (2016). „Утицај породице на развој социјалних компетенција ученика (докторска дисератција)”. Филозофски Факултет, Косовска Митровица. 
  8. ^ Станковић Ђорђевић, M; Тодоровић, Ј (2011). „Контекстуални модел родитељских васпитних утицаја”. Настава и васпитање. 60(3): 443—460. 
  9. ^ Опсеница Костић, Ј (2012). Адолесценти и њихови родитељи у светлу ПАРТ теорије (докторска дисертација). Ниш: Филозофски Факултет. 
  10. ^ Гријак, Ђ; Мићевић Карановић, С; Вукобрат, Ј (2018). Препознавање насилног понашања као основа примарне превенције насиља у предшколском узрасту. Кикинда: Висока школа струковних студија за образовање васпитача. 
  11. ^ а б Матејевић, M; Кнежевић, Ј (2012). „Васпитни стилови родитеља и агресивно понашање адолесцената у школи.”. Годишњак Учитељског факултета у Врању. 3: 75—90. 
  12. ^ Стефановић Станојевић, Т (2006). „Партнерска афективна вазаност и васпитни стилови”. Годишњак за психологију. 4(5): 71—90. 
  13. ^ Пекић, Ј (2012). „Васпитни поступци родитеља као чиниоци актуализације даровитости”. Годишњак Филозофског Факултета у Новом Саду. 37: 201—213. 
  14. ^ Вуковић, С (2015). Васпитни стил родитеља у контексту породичне функционалности и стреса родитељске улоге (докторска дисертација). Ниш: Филозофски Факултет. стр. 161. 
  15. ^ Тодоровић, Ј (2004). „Васпитни стилови у породици и стабилност самопоштовања адолесцената”. Психологија. 37(2): 183—193. 

Спољашње везе уреди

  1. Васпитни стилови родитеља
  2. Васпитни стилови родитеља
  3. Који је ваш васпитни стил?
  4. Родитељство се учи. Архивирано на сајту Wayback Machine (11. април 2019)