Википедија

Вертеров ефекат

Вертеров ефекат или Вертеров синдром је талас извршених самоубистава, подстакнут приказом самоубиства у медијима или описаним у популарним делима литературе или кинематографије. Идентификован је 1974/1975. године од стране америчког социолога Дејвид Филипса са Универзитета Калифорније у Сан Дијегу, након његовог истраживања таласа самоубистава који је харао Европом крајем 18. века након објављивања Гетеовог романа „Јади младог Вертера” (отуда и назив овог феномена).[1]

Вертеров ефекат
Гетеова књига Јади младов Вертера по којој је Вертеров ефекат добио име
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпсихијатрија
медицинско право
МКБ-10X60–X84
МКБ-9-CMЕ950
МедлинеПлус001554
еМедицинеартицле/288598
МеСХФ01.145.126.980.875

Резултати досадашњих истраживања сугеришу да прикази самоубистава у медијима могу имати штетан утицај на гледаоце и читаоце, и да се такви утицаји не ограничавају само на људе који имају клинички профил менталних поремећаја, као што су првобитно претпостављали први истраживачи на терену.

Историја уреди

Дејвид Филипс први је утврдио позитивну везу између извештавања медија о самоубиству и повећању броја самоубистава, који је био повећан након извештавања на насловним странама о самоубиствима.

Самоубиство није могуће предвидети али је могуће утицати на неке факторе како би се број самоубистава смањио. Наводно је Гетеова књига „Јади младог Вертера” у којој главни јунак на крају књиге извршава самоубиство, изазвало талас самоубистава у Европи, и чак је скован појам „имитативно самоубиство”, који је Филипс назвао Вертеровим ефектом. Роман је неко време чак био и забрањиван за штампање због ефекта који је изазивао међу сентименталном немачком младежи, а пар Гетеових савременика чак је покушало и да преради његов епилог у прихватљији са срећним завршетком али без успеха.

Иако ова књига није била први пример „могуће заразе самоубиством”, јер су наводно и Шекспирови Ромео и Јулија инспирисали многе младе парове, на овај чин, социолози и психијатри су дошли до претпоставке да читање и слушање о самоубиству може подстаћи имитативна понашања, а нарочито код адолесцената. Да је то тако касније су потврдила и самоубиства Хидета Матсумота, познатог јапанског музичара који је 2. маја 1998. године извршио самоубиство (након кога су извршена три самоубиства и још много неуспешних покушаја међу његовим фановима), као и самоубиство Курта Кобејна које је имало сличан ефекат.

Општа разматрања уреди

Да детаљно извештавање о начину самоубиства може код вулнерабилних појединаца да доведе до тога да имитирају овај начин агресије, а приказ самоубиства као романтичног или херојског чина може довести до идентификације са жртвом, баш као и приказ овог чина као нечега што се „десило” и то „као гром из ведра неба” особи која је била „иначе сасвим здрава””, указују истраживања Клауса Јонаса у Немачкој, која се:

Етиологија уреди

Према Стивену Стеку са Вејн Стејт Универзитета, који је спровео анализу 42 студије о медијским причама о суициду, идентификована су три могућа објашњења за овај добро документовани ефекат:

Први ефекат

Једноставна имитација, у којој се нека особа са проблемима идентификују се са другим особама које имају проблеме па могу применити и исти начин решавања проблема.

Други ефекат

Идентификација са познатим личностима, коју нека особа може доживети као супериорну, а према француском социологу Габриелу Тардеу вероватнија је идентификација са онима које доживљавамо као супериорне (чак је по овом аутору медијска пратња суицида познате личности много утицајнија од приче о суициду личности која није позната).

Трећи ефекат

Као трећи фактор др Стек наводи повезаност за већу рецептивност одређених узрасних или полних група на овакве вести (што још увек није довољно истражено).

Превенција уреди

Пре објављивања текстова или репортажа, нажалост новинари често одлазе код чланова породице да их питају о преминулој особи, док су они још у стању шока и негирања онога што се десило, укључујући и негацију да су постојали знаци упозорења. У тим условима њихови искази нису поуздани и не треба их као такве наводити у медијима. Уместо тога, пре правог сазнања о разлозима самоубиства, много је одговорнији став новинара да укаже на везу која постоји између самоубиства и менталних обољења, или потенцирати да су менталне болести у већем проценту излечиве.

Како су наведене чињенице и објављени резултати истраживања о Вернеровом ефекту у целости сагласни са теоријом о имитативном ефекту, ови, као и многи други конзистентни налази навели су уреднике и бројне „савесне” новинаре у свету да направе неку врсту „водича за извештавање о самоубиству”’, који није нека врста цензуре на коју су они веома осетљиви, већ образац за препознавање ризика и извештавање на начин који подиже свест о самоубиству а не води ризику од имитативног ефекта.[3] На пример, једна од препорука је:

или:

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Сцхмидтке, А.; Хäфнер, Х. (1988). „Тхе Wертхер еффецт афтер телевисион филмс: Неw евиденце фор ан олд хyпотхесис”. Псyцхол Мед. 18 (3): 665—76. ПМИД 3263660. С2ЦИД 43518952. дои:10.1017/С0033291700008345. .
  2. ^ Јонас, Клаус (1992). „Моделлинг анд суициде: А тест оф тхе Wертхер еффецт”. Бритисх Јоурнал оф Социал Псyцхологy. 31 (4): 295—306. ПМИД 1472984. дои:10.1111/ј.2044-8309.1992.тб00974.x. 
  3. ^ а б „Кодекс новинарске струке”. Текст преузет са сајта Центра за унапређење правних студија. Архивирано из оригинала 06. 10. 2017. г. Приступљено 6. 10. 2017. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Verterov_efekat&oldid=27448042”