Вилхелм Вајтлинг
Вилхелм Вајтлинг (нем. Wилхелм Wеитлинг; Магдебург, 5. октобар 1808. - Њујорк, 25. јануар 1871) био је немачки утопијски комуниста пролетерског порекла и један од истакнутијих чланова раног радничког покрета.
| Вилхелм Вајтлинг | |
|---|---|
 Вилхелм Вајтлинг | |
| Пуно име | Вилхелм Кристијан Вајтлинг |
| Датум рођења | 5. октобар 1808. |
| Место рођења | Магдебург Пруско краљевство |
| Датум смрти | 25. јануар 1871. (62 год.) |
| Место смрти | Њујорк Сједињене Америчке Државе |
Биографија уреди
Одрастање уреди
Вилхелм Вајтлинг рођен је 5. октобра 1808. године у Магдебургу, од оца Француза Гијома Терижона и мајке Немице Кристине Вајтлинг. Вајтлингов отац је био француски официр стациониран у Пруској где је и упознао Вајтлингову мајку, која је радила као собарица. Његови родитељи се никада нису венчали, а Гијом је погинуо на фронту када је Вајтлингу било тек четири године за време Наполеонове инвазије на Русију 1812. године.
Вајтлинг је одрастао у сиромаштву и детињство је провео спорадично боравећи код других људи док је Кристина, сада самохрана мајка, налазиле разне послове да би издржавала себе и дете. Упркос недостатку озбиљног образовања, Вајтлинг је похађао грађанску школу и са дванаест година је већ увелико марљиво изучавао Библију, у складу са својим римокатоличким васпитањем. Течно је говорио немачки и француски, а касније у животу је научио и енглески као и основе италијанског језика.
Учио је за кројачки занат, а са осамнаест година је постао калфа. Године 1830. нашао је посао у Лајпцигу где је почео да се бави политиком и писањем. У почетку је писао сатиричне песме[1]. Две године касније, 1832, Вајтлинг се настанио у Дрездену само да би се за две године, 1834, поново преселио и отишао у Беч где је радио као женски кројач. На јесен 1837. из Беча се преселио у Париз, који је први пут посетио 1835. да би изучио занат мушког кројача, где је почео озбиљније да се бави политиком. Највећи утисак на Вајтлинга су оставила дела Шарла Фуријеа, Роберта Овена и Етјена Кабеа.
Савез праведника уреди
Париз је у то време бројао преко сто хиљада политичких избеглица из Немачке, које су 1834. основале своју тајну организацију названу Савез прогоњених по узору на француско тајно Друштво људских права. Само годину дана пошто је основано, након неуспелих покушаја подизања револуције у Паризу и Лиону, Друштво људских права се распало, те су га замениле организације попут Друштва породица и Друштва годишњих доба под руководством револуционара Арманда Барбеса и Луја Бланкија. На сличан начин је и Савез прогоњених постепено постао Савез праведника.
У том удружењу Вајтлинг почиње свој публицистички рад и издаје своје прво дело - Човечанство какво јесте и какво би требало да буде (1838). Како преноси енглески историчар Тристрам Хант[2]: налик на своје француске пандане, Савез праведника налазио се под јаким утицајем хришћанског социјалисте Ламнеа, чије се дело Речи праведника сматрало политичким програмом организације. Међутим, унутар Савеза праведника долази до раскола и замирања, из ког потом настаје први Савез комуниста.
Емиграција у Швајцарску уреди
Услед раскола унутар Савеза праведника, Вајтлинг емигрира у Швајцарску 1841. године. Тамо пише два своја најзначајнија дела: Гарантије хармоније и слободе (1841) и Јеванђеље убогог грешника (1843). На основу проспеката Јеванђеља убогог грешника, Вајтлинг је оптужен за богохуљење и ухапшен од стране швајцарских власти, а манускрипт необјављеног дела му је био заплењен. Био је осуђен на шест месеци затвора и на доживотну забрану уласка у Швајцарску. Исте године је био изручен пруској полицији, те се вратио у Магдебург.
Живот у Америци уреди
По повратку у Немачку, Вајтлинг убрзо напушта Магдебург и одлази у Хамбург где упознаје песника Хајнриха Хајнеа. 1844. се сели у Лондон где упознаје Хермана Кригеа, немачког комунисту који се спремао да се пресели у САД. У Бриселу, тадашњем центру Савеза комуниста, се Вајтлинг упознаје са Марксом као и с француским утопијским комунистом, оснивачем лабуристичког ционизма, Мозесом Хесом. Вајтлинга су привлачиле идеје заснивања нове логике и космогоније, у којој би Земља била средиште васионе (геоцентризам), а занимао се и за покушаје стварања једног светског језика.
Наведене области настављају да га занимају и по његовом доласку у Њујорк где ће, након неуспелог одласка у Берлин 1848, почети да ради као уредник листа Радничка република (1850—1855.), наследивши Кригеа. Све више и више се дистанцирајући од модерног радничког покрета, умире као сиромашни кројач и отац шесторо деце дана 25. јануара 1871. у Њујорку.
Утицај уреди
Необичност Вајтлинговог светоназора испољава се његовом синтезом хришћанства и комунизма. Заступао је форму бабефског комунизма, с утицајем миленаријанског, популистичког хришћанства, ране хришћане је поистовећивао са комунистима, Исуса Христа називао не само комунистом, већ и Маријиним ванбрачним дететом, потцењивао је научна открића, те заслужено придобио статус ексцентрика у левичарским круговима. Без обзира на то, његова дела су хвалили велики умови ондашњег времена попут Бруна Бауера, Лудвига Фојербаха, Карла Маркса и Михаила Бакуњина, а од подбадања Едуарда Бернштајна га је у свом делу Реформа или револуција бранила и Роза Луксембург. Велики утицај је оставио на италијанског марксисту Ђана Мариа Брава.