Википедија

Златко Шулентић

Хрватски сликар

Златко Шулентић (Глина, 16. март 1893 – Загреб, 8. јул 1971) био је хрватски сликар, важна фигура друге генерације хрватског модернизма, аутор низа иконичних дела са личним ликовном стилом. Савремени уметник, који је на крају шездесетих био мајстор експресивне боје и приказа дубински садржај у људским, сликарским комуникацијама, изражених кроз покрете рукама и главом или других делова тела који изражавају неку мисао, или осећај.[1]

Златко Шулентић
Лични подаци
Датум рођења21. март 1893.
Место рођењаГлина, Аустроугарска
Датум смрти8. јул 1971.(1971-07-08) (77/78 год.)
Место смртиЗагреб, СФРЈ
Уметнички рад
Пољесликарство
Правацмодернизам

Живот и каријера

уреди

Рођење у Глини 16. марта 1893. године. Студирао је сликарство на Академији у Минхену (1911–1914). Дуго година радио је као ликовни педагог у средњим школама у Петрињи и на Сушаку, а потом на загребачкој Академији ликовних умјетности (1938–1971).[1]

Преминуо је 16. јула 1971. године у Загребу у 78 години живота.[1]

Ликовно стваралаштво

уреди

Сликом из студентских дана Касна јесен (1913), насликаном слободним потезима четкице и контрастним тоновима, Златко Шулентић се први пут представио као сликар изразитог колоризма, који је најбвоље уочљив на моделираним и психолошки продубљеним портретима (нпр. Портрет др. Жанића, 1913; Човјек с црвеном брадом, 1916; Портрет др. Стјепана Пелца, 1917; Портрет Николе Матанића, 1922; Портрет архитекта Пичмана, 1926) насталимпод утицајем експресионизма.[2]

У стварању сопственог стилског израза кратко је био под утицајем сезанизма и кубизма. У делима из тог периода на Шулентићевим сликама се назире у прозрачности и лакоћи затворених облика и његовом ремек-делу Плаце ду Тертре (1930).

У богатом колоризму и истанчанох хармонији настао је Ђулентићев циклусу уља, цртежа и акварела из Шпаније и Алжира (1920–1921).

Од краја 1930-их у пејзажима, мртвим природама, портретима и актовима Златко Шулентић је остварио јак колористички интимизам са готоово видљивом експресионистичком жестином.

У његову се опусу измјењују и прожимају чврстоћа облик и колористичка разиграност којом се приближио лирској апстракцији у делима Бачун, 1943; Мој врт, 1957; Пљешивички виногради, 1966; Љубице, 1968.[1]

У посљедњој деценији живота сликао је и библијске композиције, од којих се неке налазе у цркви и самостану Светог Фрање Ксаверскога у Загребу.

Објавио књигу успомена с путовања по Шпанији, Африци и Јужној Америци Људи, крајеви и бескрај (1971) и у њој приказао и документација о истраживачима браћи M. и С. Сељану.[1]

Ликовна дела

уреди
  • Касна Јесен , 1913
  • Аутопортрет , 1915
  • Из Максимира, 1915
  • Човјек с црвеном брадом, 1916
  • Портрет др Стјепана Пелца, 1917
  • Приморска улица, 1918
  • Тунис, 1920
  • Мој отац, 1925
  • Портрет арх. Пичмана, 1926
  • Аутопортрет, 1929
  • Плаце ду Тертре, 1930
  • Банка, 1932
  • Дјевојчица са шеширом, 1934
  • С. Гиованни и Паоло,Венеција, 1935
  • Самоборски крај, 1938
  • Подне, 1939
  • Портрет Андреје Wендлер-Војта, 1946
  • Врбник, 1947
  • Св. Донат, 1949
  • Иза казалишта I, 1952
  • Фонтана ди Треви, 1957
  • Анте, 1958
  • Поглед са ђипана, 1962
  • Ђипан Фиелдс (Ђипанско поље), 1962
  • Аутопортрет, 1963
  • Сто стуба, 1964
  • Пљешивички виногради II, 1966
  • Стару свјетиљку, 1966
  • Ђипански бор, 1967
  • Ампирску уру, 1968
  • Силба, 1968
  • Напуштена барка, 1969
  • Дијете, 1970
  • Распеће, 1971

Изложбе

уреди
Самосталне изложбе
  • 2011. — Ретроспективна изложба, Уметнички павиљон Загреб.[2]
  • 2010. — Слике Златка Шулентића, Галерија „Улрицх”, Загреб
  • 2006. — Златко Шулентић: Портрети, „Адрис Галлерy”, Ровињ
  • 1969. — Слике Златка Шулентића, Штросмајерова галерија, Загреб
Групне изложбе
  • 2006. — Хрватска колекција слика - Мусеум оф Цонтемпорарy Арт Скопје, Скопје

Признања

уреди

Добитник је Награде „Владимир Назор” за животно Дело (1969).[1]

Збирке

уреди

Радови Златко Шулентић дана се могу наћи у следећим јавним збиркама:

  • Музеј савремене умјетности, Загреб
  • Модерна галерија, Загреб
  • Стросмајерова галерија старих мајстора, Загреб
  • Музеј савремене уметности, Београд
  • Музеј савремене уметности, Скопље

Поред наведених збирки, више од стотину сликарових скица и студија у техници гваша, туша и оловке сачувано је до данас у разним црквеним и самостанским збиркама у Хрватској, а двадесетак и у Херцеговини.[1]

Извори

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е „Шулентић, Златко, Хрватска енциклопедија”. www.енциклопедија.хр. Приступљено 7. 5. 2020. 
  2. ^ а б Радован Вуковић, Златко Шулентић, 2011, Уметнички павиљон у Загребу

Литература

уреди
  • Златко Шулентић бy Младен Пејаковић. Монографија. Публисхер:Арт студио Азиновић; ISBN 978-953-6271-70-2
  • Златко Шулентић - Трагом оностраног и светог (Златко Шулентић - Он тхе Траил оф тхе Трансцендентал анд тхе Сацред) бy Иванка Реберски. Монографија. Публисхер: Пожешка бискупија, 2009. ISBN 978-953-7647-04-9

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Zlatko_Šulentić&oldid=26464774”