Отворите главни мени
Глина
Глинац
Глинац, са више кластичне компоненте

Глина је пластични полувезан седимент настао дијагенезом (везивањем) муља, пелитског материјала транспортованог водом и исталоженог у воденој средини. Осим глина које постају транспортом и таложењем муљевитог материјала, постоје и оне које су постале и остале на месту распадања примарног материјала. То су такозване резидуалне или седиментарне глине.

Овај пелитски материјал може бити везан или исушивањем или истискивањем воде под притиском горњих слојева. Глина представља средњи стадијум у дијагенези муљевитог материјала. Под утицајем притисака, или врло интензивним исушивањем, овај материјал губи пластичност и прелази у чврсту слојевиту стену која се назива глинац.

Минерални саставУреди

Глине и глинци су веома распрострањене седиментне стене. Састоје се од минерала глина и разних примеса.

Међу минералима глина најважнији су каолинит, хидролискуни (илит), монморионит, и други алуминијски силикати. Споредним састојцима у глинама сматрамо зрна кварца и, веома ретко, циркона, апатита, граната и других. Глине често као примесе садрже и хидроксиде гвожђа, који стену пигментирају црвенкасто, жуто, или мркоцрвено. Често садрже и органске супстанце (нарочито битумију), које им опет дају тамносиву, па чак и црну боју. Мале количине мангана боје стену зеленкасто.

У глинама може преовлађивати један од минерала глина, и тада су то мономинералне глине, или је неколико минерала заступљено у приближним количинама, када их називамо полиминералним.

Врсте глина према минералном саставуУреди

  • каолинитске или ватросталне глине, које су претежно изграђене од каолинита. Често настају и као продукти распадања на месту, у непосредној близини матичне стене (обично гранита). Употребљавају се у индустрији порцелана и електропорцелана, затим у ливачкој индустрији, када морају имати мали садржај гвожђа и високу ватросталност.
  • монморионитске глине, изграђене су претежно од монморионита. Имају јако изражену особину бубрења и апсорпције органских материја. Користе се у индустрији фине керамике, текстилној индустрији, ливачкој индустрији, индустрији шећера, итд. Бентонитске глине су по саставу монморионитске глине, које настају изменама вулканског пепела - туфова. За индустријске потребе, бентонитске глине морају имати бар 80% монморионита.
  • ума, или сукнарска глина, такође је монморионитска глина. То је глина са великом способношћу за упијање масти, и некада је употребљавана у сукнарству, по чему је и добила име. Ума обично садржи повећану количину магнезијума и калцијума. Као ума се користила и свака монморионитска масна глина, укључујући и бентонит.
  • иловаче су нечисте глине које садрже песак и калцијум - карбонат. Употребљавају се у цигларској индустрији, ако састав глина није строго стандардизован. Песковита иловача је нечиста глина са великим садржајем песка, као кластичног компонента.
  • лапоровита глина, садржи калцијум - карбонат, обично 5 - 15%.

Боја глине зависи од јако малих количина разних примеса и ступена оксидације код припреме. Искуства показују, да је глина боље активна, ако је дуже била изложена сунцу, ваздуху и киши. Зелена глина обично се користи у лековите сврхе, док се у козметици предност даје бијелој глини.

Врсте глине по бојиУреди

  • бела
  • сива
  • смеђа
  • црвена
  • зелена

Геолошки састав глинеУреди

Састав сиве глине словенског порекла (Болус глина из Коменде, Словенија) је:

Просечни састав зелене глине италијанског порекла је:

  • Силицијум – 46,7 %
  • Алуминијум – 11,30 %
  • Оксид гвожђа – 5,20 %
  • Калцијум оксид – 10,60 %
  • Магнезијум оксид – 4,95 %
  • Калијум оксид – 2,70 %
  • Титанов оксид – 0,65 %
  • Натријум оксид – 1,30 %

Просечни састав зелене глине француског порекла је:

  • Силицијум – 49,10 %
  • Алуминијум – 14,61 %
  • Оксид гвожђа – 5,65 %
  • Калцијум оксид – 4,44 %
  • Магнезијум оксид – 4,24 %
  • Калијум оксид – 3,08 %
  • Титанов оксид – 0,74 %
  • Натријум оксид – 7,40 %

Можемо виђети да су саставни елементи глине практично непроменљиви иако постоје одређене разлике зависно од места порекла.

Подела глина према постанкуУреди

Према месту постанка, глине делимо на речне, барске, језерске и маринске. Специфично место овде свакако заузимају седиментарне (резидуалне) глине.[1]

  • Барске глине имају обично сочиваст начин појављивања, онечишћене су шљунком, песком и органском материјом, при чему је дебљина сочива редовно мала.
  • Језерске глине су слојевите и могу имати знатно распрострањење. Садржај крупније фракције у глини расте према обалској линији. Ова лежишта дају добре ватросталне каолинитске глине.
  • Маринске глине стварају се у дубокоморском и приобалном региону. У приобалном делу материјал је слабије сортиран. Слојевитост је честа, али се маринске глине јављају и у облику сочива. Дубокоморске глине обично имају велико хоризонтално распрострањење и уједначену гранулацију и састав.
  • Шљунковита иловача (ледничка глина) настаје од најситнијег материјала који није транспортован водом, него ледом. Сем пелитских честица, обично је у овом седименту присутно и доста крупнијег детритуса, по чему је и добила име. Због краћег транспорта и мањег дејства воде на материјал, много је хетерогенијег састава него обичне глине. По саставу се ова глина доста приближава лесу. Ледничке глине нису слојевите стене. Класирање материјала по крупноћи је веома слабо. И шљунковита иловача може да се користи у цигларској индустрији.
  • Црвеница или terra rossa представља пелитски материјал који настаје распадањем кречњака. При разарању кречњака, калцијум - карбонатна супстанца бива одношена водом, а у остатку распадања концентришу се оксиди и хидроксиди гвожђа и алуминијума. Име је добила због карактеристичне црвене боје, која потиче од повећаног садржаја гвожђа. Уз оксиде и хидроксиде гвожђа и минерала глина у овим стенама концентришу се често и бокситни минерали (интересантни као сировина за довијање алуминијума).
  • Уљни шкриљци су пелитске стене које садрже преко 10% органске материје, керогена. То су тамносиве, тамномрке или жутомрке стене настале у већим језерима, мочварама и плитководним деловима шелфа.

Појављивање глинаУреди

Глине су обично слојевити до танкослојевити седименти, каткад неправилно слојевити, тракасти или сочивасти. Коса слојевитост није карактеристична. Само резидуалне глине обично нису слојевите и садрже доста минерала примарне матичне стене, поготово кварца (ако га је било у примарној стени) те се због тога, пре употребе, морају пречишћавати.[2]

Употребе и ограничењаУреди

Глина у индустрији и грађевинарствуУреди

Глине су стене, које могу, ако су чисте, представљати изванредан материјал за индустријске потребе.

Са друге стране, представљају, за грађевинаре, веома непогодно тло за градњу, због особине да не пропуштају воду. На слојевима глине стварају се клизишта која могу да угрозе све грађевинске објекте. Носивост глина је изузетно мала, заправо, ове стене подносе само минимална оптерећења. Зато се глиновита земљишта пре градње електрохемијски консолидују.

Глина у медицини и козметициУреди

Зелена глина кроз историјуУреди

Уз сунце, ваздух и воду, чије виталне елементе садржи, глина је једно од најмоћнијих и најстаријих средстава физичког обнављања. Вишеструко лековито делује на организам - подстиче зацељивање рана, чисти и храни кожу.[3] Многе генерације пре нас су веровале у моћ глине. У древном Египту, лековита моћ глине је била добро позната. Зелена глина се користила за лечење и мумифицирање фараона. Древни Грци су употребљавали глину за лечење прелома: на фрактуру су ставили гипсане траке намазане глиненим блатом. Диоскорид је говорио о томе да глина поседује изузетно лековите моћи. Сматрао је да глина има божанску интелигенцију и сама проналази и лечи све болести у организму. Гален, познати грчки филозоф и лекар, написао је трактат о лечењу зеленом глином. Арапи Авицена, принц међу лекарима, предавао је терапију глином хиљадама својих ученика.[4]

Својства глинеУреди

Бројна лековита својства глине не потичу искључиво од њених хемијских особина. И остали чинитељи, као што је начин припремања, способност размјене јона у процесима осмозе, њена способност сушења на сунцу, гранулометрија и претварање у прах (као основни динамични процес) утиечу на деловање глине, која још увек нису у потпуности објашњена.

Глина има својства:[5]

Глина за разлику од хемијских антисептика, не уништава аутоматски оболело и здраво место већ својом природном интелигенцијом делује искључиво тамо где је то потребно, водећи рачуна о оним регенеративним елементима који доприносе брзом излечењу.

Поједини аутори се позивају на експеримент изведен у Француској, када је одређеном броју мишева убризган раствор стрихнина; смрт је наступила неколико минута касније. Иста доза, али с додатком мале количине глине, дата је затим другим мишевима, који су поднели отров без икаквих тегоба. Доктор В.де Зидер је написао: Лековите земље нису делотворне само у случајевима цревне интоксикације и њихових бројних последица на организам, него и у случајевима свих врста тровања.

Способност апсорпције(упијања) масовно се користи у индустрији ради уклањања неугодних мириса и укуса из медицинског уља или прехрамбених супстанци, као што је на пример маргарин, али и због своје способности уклањања боје, односно филтрирања. Према анализама професора Лаборда с Фармацеутског факултета у Страсбургу, лековита глина је стерилна. Односно, она је у потпуности лишена микроорганизама. Њена радиоактивност у различитим концентрацијама износи од 0,3 до 1,25 Мацхових јединица, што је довољно за уништавање бактерија и за стимулативно деловање, апсолутно нешкодљиво за човека и животиње.

Због своје способности апсорпције и антибактеријскога деловања глина се користи у лечењу повреда и рана.Осим тога, садржи и велику количину базних елемената који утичу на алкалност организма. Захваљујући својим основним својствима, лековита глина има велик утицај као биокатализатор, посебно код везивних ткива.

У глини су концентрисани природна сунчева енергија и ваздушни и водени магнетизам. Према Рамолу Монтованија: На оболело место кашасти глинени облог делује као снажни магнетни животни талас, који продире у орган дајући му снагу, виталност, здравље, спречавајући све што је негативно и што би могло бити узрок болести.

ТопитељиУреди

 
Топитељи у Естонији.

Топитељи су такве материје, који при печењу керамичке масе ступају у реакцију са основним сировинама, образујући лакотопива једињења. При увођењу топитеља у састав керамичких маса постиже се снижавање температуре синтеровања и смањује ватросталност, због чега повећава густину печеног црепа, чврстоћа на притисак и савијање и смањује упијање воде. С друге стране, са повећањем количине топитеља механичка чврстоћа материјала се снижава на високим температурама. Поред тога, топитељи делују и као опошћивачи јако пластичних керамичких маса па утичу на смањење скупљања при печењу. Сви топитељи се могу поделити на две основне групе:

  • прави топитељи, тј. материје чији је утицај условљен њиховим ниском температуром топљења;
  • материје са високом температуром топљења, које реагују при загревању са компонентама керамичке масе и дају лако топива једињења.

Типични представници прве групе топитеља су фелдспати и пегматити. У другој групи су доломит и магнезит (материјали друге групе се могу такође користити и као основне сировине у индустрији ватросталних производа).

РеференцеУреди

  1. ^ „Nastanak gline, tehnologija i mineralogija keramike”. Hrčak-Portal Hrvatskih znanstvenih i stručnih časopisa. Приступљено 28. 11. 2019. 
  2. ^ „Лежишта каолина и глина” (PDF). Рударско-геолошки факултет-Предавања. Приступљено 28. 11. 2019. 
  3. ^ „Моћно средство против обољења”. Сенса. Приступљено 28. 11. 2019. 
  4. ^ „Нема тога што не лечи зелена глина”. Курир-стил. Приступљено 28. 11. 2019. 
  5. ^ „Лековита глина”. Val-Znanje. Приступљено 28. 11. 2019. 

ЛитератураУреди

  • Ђорђевић В., Ђорђевић П., Миловановић Д. 1991. Основи петрологије. Београд: Наука
  • Др инг. Марија Тецилазић-Стевановић: Основи технологије керамике, Технолошко-металушки факултет, Београд, 1973.
  • Von Imfried Liebscher und Franz Willert: Technologie der keramik v Veb Verlag der Kunst 1955.
  • Образовни центар „Вељко Влаховић“ Младеновац ТЕХНОЛОГИЈА, Београд, 1980.
  • Guggenheim, Stephen; Martin, R. T. (1995), „Definition of clay and clay mineral: Journal report of the AIPEA nomenclature and CMS nomenclature committees”, Clays and Clay Minerals, 43 (2): 255—256, Bibcode:1995CCM....43..255G, doi:10.1346/CCMN.1995.0430213 
  • Clay mineral nomenclature American Mineralogist.
  • Ehlers, Ernest G. and Blatt, Harvey (1982). 'Petrology, Igneous, Sedimentary, and Metamorphic' San Francisco: W.H. Freeman and Company. ISBN 0-7167-1279-2.
  • Hillier S. (2003) "Clay Mineralogy." pp 139–142 In: Middleton G.V., Church M.J., Coniglio M., Hardie L.A. and Longstaffe F.J. (Editors) Encyclopedia of Sediments and Sedimentary Rocks. Kluwer Academic Publishers, Dordrecht.

Спољашње везеУреди