Доломит

Доломит (енгл. Dolomite, Dolostone, фр. Dolomite, нем. Dolomit, рус. Доломит) је седиментна стена и минерал, који се састоје од кристала калцијум магнезијум карбоната, CaMg(CO₃)₂, односно CaCO₃•MgCO₃^[1].

Стена доломит је највећим делом изграђена од минерала доломита. Ако, у одређеном проценту, кречњак садржи минерал доломит, тада се тај кречњак назива доломитични или магнезијски кречњак. Доломит је први пут описао француски природњак и геолог Деода Грате де Доломје (1750 – 1801). Пронађен је 1791. године у Доломитским Алпима у северној Италији.^[2]

Карактеристике

Минерал доломит кристалише у тригонално-ромбоедарској системи^[3]^[4]. Формира беле, сиве до розе закривљене кристале, мада се често јавља и у облику масивних агрегата. Има сличне физичке карактеристике као минерал калцит, али се не може растворити у хладној хлороводоничној киселини. Има тврдину 3,5 до 4, по Мосовој скали^[3]. Специфична маса је 2,85.^[5]^[6] Често се јавља ближњење кристала. Између доломита и анкерита, може се формирати изоморфна серија, у којој се мења садржај магнезијума и гвожђа. Мале количине гвожђа у структури доломита даје кристалима жуту до браон нијансу. У кристалу је могућа замена магнезијума манганом, када кристали имају розе боју. Такође, магнезијум може бити замењен оловом и цинком.^[7] Текстура му варира од ситнозрне до крупнозрне и често садржи мале шупљине^[8].

Настанак

Велике количине доломита забележене су геолошким истраживањима, али је овај минерал релативно редак у данашњем окружењу. Данас је могуће синтетисати доломит у лабораторијским условима, само на температурама које су више од 100 °C, што су типични услови за топле делове седиментационих басена. Ипак, сматра се да су велике количине доломита које се сада налазе у стенама, створене на много нижим температурама. Висока температура повећава покретљивост калцијумових и магнезијумових јона, тако да они могу заузети своја места у кристалној решетки за много краће време. На основу овога се закључује да се мање количине доломита, које данас настају, стварају услед кинематских фактора.

Доломит се може формирати у оквиру неколико типова окружења, па због тога може имати различите структурне, текстурне и хемијске карактеристике^[9]. Неки истраживачи тврде да „постоје доломити и доломити“, чиме указују да можда не постоји јединствени механизам формирања доломита. Млађи доломити се у великој мери разликују од доломита који су настали у геолошкој прошлости, што наводи истраживаче на спекулације о различитости средина у којима су се доломити стварали у геолошкој прошлости, у односу на данашње.

Доломитизација калцита врши се на одређеним дубинама испод коралних атола, где је вода незасићена калцијум-карбонатом, али је засићена доломитом. Кретања воде која су узрокована таласима и морским струјама побољшавају овај процес. Такође, велики значај у овом процесу имају хидротермалне струје, настале услед вулканизма испод атола.

Употреба

Доломити се користе као украсни камен, као шљунак) за агрегат бетона у грађевинарству^[8]^[9] и као извор магнезијум-оксида, па и елементарног магнезијума. Самлевени доломит се користи и као материјал у производњи керамике. Може бити носилац нафте. У доломитима се могу наћи руде метала, као што су цинк, олово и бакар. У хортикултури се користи доломит или доломитични кречњак који се додају тлу како би се смањила (редуковала) киселост тла.

Налазишта

Среће се у већем делу Европе, Северној Америци, Бразилу и јужној Африци.

Види још

Референце

^ Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
^ Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy. ISBN 978-0-471-80580-9.
^ ^а ^б Бабич Д. 2003. Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет
^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3.
^ Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131.
^ Deer, W. A., R. A. Howie and J. Zussman (1966) An Introduction to the Rock Forming Minerals, Longman. ISBN 978-0-582-44210-8. стр. 489–493.
^ ^а ^б Група аутора, 2003. Атлас фосила и минерала. Креативни центар: Београд.
^ ^а ^б Ђорђевић В., Ђорђевић П., Миловановић Д. 1991. Основи петрологије. Београд: Наука

Литература

Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy. ISBN 978-0-471-80580-9.

Спољашње везе

[1] Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

[Hurlbut-2] Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy. ISBN 978-0-471-80580-9.

[Бабич-3] а ^б Бабич Д. 2003. Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет

[Housecroft3rd-4] Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.

[CRC-5] Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3.

[Merck13th-6] Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131.

[7] Deer, W. A., R. A. Howie and J. Zussman (1966) An Introduction to the Rock Forming Minerals, Longman. ISBN 978-0-582-44210-8. стр. 489–493.

[атлас-8] а ^б Група аутора, 2003. Атлас фосила и минерала. Креативни центар: Београд.

[Петрологија-9] а ^б Ђорђевић В., Ђорђевић П., Миловановић Д. 1991. Основи петрологије. Београд: Наука

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]