Jamato (država)

Kraljevina Jamato (jap. ヤマト王権, Jamato Oken), plemenski savez koji je vladao centralnim oblastima Japana (sa sedištem u današnjoj prefekturi Nara, nekadašnja provincija Jamato) u istoimenom periodu japanske istorije od 4. do 7. veka. Nakon Taika reformi (645-710) prerastao je u Japansko carstvo.

Teritorija države Jamato u 7. veku. Severni Honšu bio je u rukama domorodaca (Emiši).

Istorija

Najon što je narod Jajoji (300. p.n.e do 300. n.e) na ostrvu Kjušu i zapadnom delu ostrva Honšu uveo japanska ostrva u bronzano i gvozdeno doba, sredinom 4. veka u centralnom delu ostrva Honšu formirana je veća država Jamato.

Poreklo

Japan je u četvrtom veku nove ere, iako daleko od ujedinjenja, tako dobijao izgled zemlje, prepune naseljenih zajednica, trgovačkih gradova, lokalnih vođa koji se bore za kontrolu i formalne razmene između regionalnih gospodara i stranih zvaničnika – šta danas bismo nazvali diplomatijom. Štaviše, pojava velikih humki-grobnica u ovo vreme sugeriše da se politički poredak kretao ka većim i trajnijim državnim organizacijama. Nazvane kofun („stare humke“), ove grobnice su svedočile o usponu bogate vladajuće klase i dale svoje ime epohalnom periodu, od oko 300. do sredine 600-ih godina nove ere, kada je Japan razvio centralizovanu državnu strukturu i prešao iz praistorije do jasnije istorije zasnovane na zapisima. Nekoliko grobnih humaka je već bilo izgrađeno sredinom Jajoi perioda, a jedna od prvih je bila 15 stopa visoka i 130 stopa dugačka humka u Jošinogariju, za koji se veruje da je bio jedna od prestonica plemenskog saveza Jamataj, prve veće države u Japanu (sredinom 3. veka). Ali na kraju Jajoja kofuni su se umnožili, pojavljujući se u desetinama hiljada, prvenstveno u regionu Nara u centralnom Honšuu. Mnoge od ovih grobnica bile su ogromne — neke od njih bile su dugačke i do 1.500 stopa — a više od 5.000 ih je bilo u obliku ključaonica, okruženih sa do tri jarka. U unutrašnjosti su se nalazili predmeti koji su bili važni u životu pokojnika, posebno bronzana ogledala i nakit. Spolja su bili okruženi sa čak 20.000 glinenih figurina, zvanih haniva, koje su predstavljale skoro svaki aspekt japanskog života i društva: ratnike, kuće, seljake sa minđušama, konje, plemiće, igrače, tetovirane muškarce, muzičke instrumente, životinje.

Neki misle da su haniva korišćene da se humci ne erodiraju, drugi da su bili namenjeni da zaštite pokojnike od zlih duhova—ali svi se slažu da su prilično živo demonstrirali bogatstvo vladajuće klase u nastajanju i uticaj kontinentalne kulture iz Koreje i Kine.

Tadašnji pokret Japana ka centralizovanom državnom sistemu bio je na značajne načine podstaknut događajima na kontinentu. Od trećeg do šestog veka bilo je vreme neprekidnog ratovanja u Kini i Koreji, a bitke su primorale nove talase izbeglica, posebno iz Koreje, da dođu u Japan, gde su se pomešali sa lokalnim stanovništvom. Sa sobom su doneli tehnologije za navodnjavanje pirinča i sistem za pisanje; pružili su stručnost za izgradnju hramova i grnčarskih peći; demonstrirali su računovodstvene tehnike i predložili nove administrativne strukture, kao i nove metode bojenja i tkanja. Imigranti su takođe doneli sedla i uzde, olakšavajući upotrebu konja u japanskim regionalnim ratovima. Neki naučnici smatraju da su korejski imigranti zapravo preuzeli japansku strukturu moći u ovim godinama, ali većina misli da su bili jednostavno asimilirani, podučavajući nove veštine i pomažući u lokalnim borbama za moć.

Populacija

Bez obzira na situaciju, imigranti su dotakli skoro svaku oblast života Kofuna. Stanovništvo Japana je poraslo sa manje od milion u kasnom hladnom periodu Džomon na procenjenih pet miliona do kraja toplijih godina Kofuna. I ljudi su živeli bolje. Dok su priobalni zaseoci ponekad patili od upada pirata, većina seljana je imala bolje prihode, bolje sorte pirinča i bolju zaštitu od hirova prirode, zahvaljujući novim poljoprivrednim veštinama. Nova peć za kuvanje od gline, nazvana kamado, učinila je unutrašnjost manje zadimljenom i uštedela gorivo. Religija je sada postala složenija pošto su animističke prakse šintoizma bile izazvane organizovanijim doktrinama kontinentalnog budizma zasnovane na svetim spisima. Unutar vladajućih klasa pojavili su se i novi društveni odnosi, pošto su vladari određivali istaknute klanove, zvane udži, da služe dvoru i pomažu sa administracijom. Udži su zauzvrat kontrolisali manje porodice, zvane be, koje su dobile specifične zadatke kao što su pružanje verskih usluga, pravljenje sedla, služenje pisarima ili upravljanje kuhinjama moćnih. Ove grupe su pružile osnovu za veći deo društvene strukture koja će dominirati statusnim odnosima tokom mnogih vekova.

Legende o nastanku države

Kako je društvo postajalo sve ujednačenije, počela je da se oblikuje centralna država u čijem centru je bio kralj. Priča o njegovom nastanku je najzanimljivije, iako fantastično, ispričana u najranijim sačuvanim spisima Japana, Kodžiki iz osmog veka (Zapis o drevnim stvarima) i Nihon šoki (Hronika Japana), s namerom da opravdaju legitimitet nove linije poglavica – koja se često naziva sunčevom dinastijom, zbog njihovog navodnog porekla od boginje sunca, Amaterasu – ovi radovi sadrže japanske mitove o strvaranju države. Oni opisuju božansko poreklo zemlje, u kojoj su bogovi Izanagi i Izanami rodili svako ostrvo, jedno za drugim. Oni pripovedaju o spuštanju Amaterasuovog unuka, Ninigi no Mikoto, sa neba da bi uveo red na ostrva. A u priči koja će oblikovati identitet Japana u kasnijim vekovima, oni govore kako je prvi car, Džimu, došao sa južnog Kjušua u ravnicu Kinaj u centralnom Honšuu (navodno 660. p. n. e.) — „lepu zemlju sa svih strana okruženu plavim planinama“ u „centru sveta“—da započne „nebeski zadatak“ carske vladavine. Mnoge od ovih priča obiluju imenima vladara i bogova; druge odišu energijom i fantazijom. Sve od njih, međutim, govore o nastojanju moćnih porodica u regionu Kinaj da umetnu različite lokalne i regionalne tradicije u sveobuhvatnu centralnu priču.

Istorijske činjenice

U činjeničnijem zapisu o pojavljivanju klana Jamato iz Kinaija kao suverena tokom ere Kofun, koji su sastavili istoričari koristeći kombinaciju arheoloških nalaza, kineskih zapisa i Nihon šokija, možda nedostaju natprirodni elementi, ali je skoro jednako zanimljivo. U 4. i 5. veku su se borbe među regionalnim poglavicama u Japanu nastavile još intenzivnije, dok su porodice iz regiona Kinaj postigle prevlast do 500-ih godina. U ranom četvrtom veku, čini se da su gospodari iz Kinaja kao što su Odžin i Nintoku vodili bitke čak do severnog Kjušua i Koreje. Oni su takođe tražili legitimitet na kontinentu, kako usvajanjem kineskih obrazaca vladavine, tako i obezbeđivanjem pismenog odobrenja od kineskih vladara. Hronike nam govore da se Nintoku, na primer, pažljivo pridržavao konfučijanskog pravila da zvaničnici moraju da vode računa o dobrobiti svojih podanika. Popevši se na kulu i videvši da „u zemlji nema dima“, zaključio je da su „ljudi siromašni, i . . . u kućama niko ne kuva svoj pirinač“, a zatim proglasio trogodišnji moratorijum na poreze i kuluk seljaka iako je njegova supstvena palata oronula.

Trijumf vladara Kinaja u 500-im i 600-im godinama kao gospodara većeg dela centralnog i južnog Japana (iako ne i čitavog arhipelaga) bio je ponovo podstaknut interakcijom kontinentalnih i domaćih faktora. Kod kuće, žestoke borbe među regionalnim vođama i plemenima bile su uravnotežene čestim sklapanjem saveza, pri čemu su odnosi često cementirani brakovima između moćnih porodica. Strani uticaj na ovaj proces pokazao se delom u taktičkoj vojnoj prednosti koja je bila rezultat upotrebe uvezenih konja, a delom u doprinosima imigrantskih korejskih zanatlija, pisara i administratora izgradnji države Kinaj, koja je sredinom 600-ih bila usredsređena na blagim brdima Asuke, južno od današnje Nare.

Podjednako važno za proces formiranja države bilo je uvođenje budizma. Prema izveštaju Nihon šokija, korejski vladar je poslao zvaničnicima Asuke nekoliko spisa i statuu Bude 550-ih godina — i na taj način pokrenuo još jednu borbu za moć. Dva uticajna klana koja su nadgledala verske ceremonije na Jamato dvoru, Nakatomi i Mononobe, suprotstavili su se kontinentalnoj religiji kao stranoj, dok ju je porodica Soga, koja je bila u usponu, zagovarala. Međutim, borba je zapravo imala više veze sa političkim ambicijama nego sa religioznim idejama ili sujevernim strahovima, a kada je budizam na kraju pobedio, ostavio je traga na skoro svim aspektima nacionalnog života. To je takođe dovelo klan Soga do političke dominacije.

Druga kraljica, Suiko, bila je na prestolu početkom sedmog veka, kada je Jamato kraljevstvo postalo čvrsto uspostavljeno. Ćerka majke iz klana Soga, popela se na presto 593. godine, nakon što je njen polubrat, kralj Sušun, ubijen, i tri decenije ona i njen nećak/savetnik Šotoku Taiši delovali su kao savladari, uspostavljajući Asuku kao centar moći u Kinaju i podstičući reforme koje bi uspostavile carsku kontrolu. Suiko je obeleženo trideset šest godina na funkciji najduža carska vladavina od njenog vremena sve dok Mucuhito nije postala Meiđi car 1868.

Šotoku je poznatiji od svoje tetke, delom zbog toga što su ga Nihon šoki učinio svecem: dete koje je progovorilo po rođenju, dobrotvor koji je, videvši izgladnjelog čoveka pored puta, „dao mu da jede i pije i uzeo sa svoje odeće, obukao u nju gladnog čoveka“, vladar čija je smrt izazvala vapaje da su se „nebo i zemlja srušili u propast“. Međutim, nije jasno ko je zaslužan za koju od reformi tokom njihove zajedničke vladavine. Ono što je sigurno jeste da su reforme bile fundamentalne za konsolidaciju novog režima kojim dominira kralj i da su crpile duboku inspiraciju iz Kine, koja je nedavno ujedinjena 580-ih godina pod dinastijom Sui. Koreja je do sada postala manje važna u japanskom umu, pala je u senku svog zapadnog suseda. Kina je, naprotiv, postala izvor napredne civilizacije i administrativne mudrosti. Kao rezultat toga, Asuka vlada je pokušala da konsoliduje vlast primenom kineskih administrativnih stilova i naglašavanjem konfučijanskih doktrina lojalnosti, vrline i harmonije.

Literatura

• Huffman, James L. (2010). Japan in world history. Oxford: Oxford University Press. str. 13-18. ISBN 978-0-19-536808-6. OCLC 323161049.