Династија Суеј
Династија Суеј је била династија кинеских царева, основана године 581. у северној Кини од стране Јанг Ђијена, дотадашњег службеника, односно регента династије Северни Џоу, који је за себе узео име цар Вен.[1] Године 589. његове трупе су заузеле јужну Кину, окончавши владавину последње јужне династије Чен и тако поновно ујединивши Кину након четврт века разједињености. Настојећи учврстити своје достигнуће цар Вен, исто као и његов син и наследник цар Јанг су извели низ далекосежних реформи, пре свега усмерених на стандардизацију новца, систем једнаких поља (који је требало да смањи социјалне разлике међу поданицима), обнову Великог зида, нови управни систем познат коа Три одељења и Шест министарстава, промовисање будизма, и што се често сматра најважнијим, довршетак Великог канала који је први пут створио прометну везу Северне и Јужне Кине, и тако у следећим вековима омогућио обнову културних веза и националног јединства.
Вен је све те реформе спроводио с недостатком било каквих скрупула и обзира према поданицима, а што је посебно дошло до изражаја код његовог сина и наследника Јанга коме су недостајале његове политичке способности. Његови мегаломански пројекти, а посебно катастрофални походи на корејску државу Когуре су финансијски, људски и материјално исцрпели његове поданике, а што се од почетка 610-их одразило кроз низ сељачких устанака и побуна, који су на крају довели до Јанговог убиства.[2][3][4] Кратки период метежа, међутим, брзо је окончан и власт је преузела Династија Танг која ће, темељећи се на достигнућима Суејја, створити дуг период мира, благостања и напретка. То је разлог због којих кинески историчари воле династију Суеј успоређивати с ранијом династијом Ћин која је такође кратко трајала, али створила темељ за далеко успешнију династију Хан.
Династија СуејУреди
Кинески: 隋朝 (Suícháo)
Династија Суеј је била на власти од 581. до 618. године.
| Постхумно име | Храмовно име | Лично име | Владарско име | Период владавине |
|---|---|---|---|---|
| Конвенција за навођење: постхумно име. | ||||
| Цар Вен 文帝 (Wéndì) |
Гао-цу 高祖 (Gāozǔ) |
Јанг Ђијен 杨监 (Yáng Jiān) |
Каи-хуанг (开皇) Жен-шоу (仁寿) |
581-600 601-604. |
| Цар Јанг 炀帝 (Yángdì) |
Ш’-цу 世祖 (Shìzǔ) |
Јанг Гуанг 杨广 (Yáng Guǎng) |
Да-је (大业) | 604-617. |
| Цар Гунг 恭帝 (Gōngdì) |
нема | Јанг Јоу 杨侑 (Yáng Yòu) |
Ји-нинг (义宁) | 617-618.[а] |
| Цар Лунг 隆帝 (Lóngdì) |
нема | Јанг Хао 杨浩 (Yáng Hào) |
нема | 618.[а] |
| Цар Аи 哀帝 (Āidì) |
нема | Јанг Дунг 杨侗 (Yáng Dòng) |
Хуанг-таи (皇泰) | 618-619.[а] |
НапоменеУреди
- ^ а б в Године 617, побуњенички генерал Ли Ју Јуен (касније цар Гаоцу Танг) декларисао је унука цара Јанга Јанг Јуа царом (као цар Гонг) и „поштовао” је цара Јанга као Тајшанг Хуанг (пензионисаног цара) у западној престоници Дасинг (Чанган), али су само заповедници под Лијевом контролом признали ту промену; за остале заповеднике под Суејовом контролом, цар Јанг је још увек сматран царом, а не бившим царом. Након што је вест о смрти цара Јанга 618. године досегла до Дасинга и источне престонице Луојанг, Ли Јуен је свргао цара Гонга и присвојио трон за себе, успостављајући династију Танг, док су Суијеви званичници у Луојангу декларисали царом Гонговог брата Јанг Тонга (касније такође познатог као цар Гонг током краткотрајне владавине Ванг Шичонга над регионом као цар краткотрајне Џенг (鄭) државе). У међувремену, Јувен Хуађи, генерал под чијим вођством је спроведена завера да се убије цар Јанг, декларисао је унука цара Вена Јанг Хаоа царем, али га је касније убио 618. године и декларисао себе царем краткотрајне Џју (許) државе. Како је Јанг Хао био у потпуности под Јувеновом контролом и само је кратко „владао”, он се обично не сматра легитимним царом драве Суи, док је легитимност Јанг Тонга у већој мери препознатљива међу историчарима, мада је још увек предмет дебата.
РеференцеУреди
- ^ Taagepera, Rein (1979). „Size and Duration of Empires: Growth-Decline Curves, 600 B.C. to 600 A.D”. Social Science History. 3 (3/4): 129. JSTOR 1170959. doi:10.2307/1170959.
- ^ „Koguryo”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 15. 10. 2013.
- ^ Byeon, Tae-seop (1999) 韓國史通論 (Outline of Korean history), 4th ed, Unknown Publisher. ISBN 978-89-445-9101-3.
- ^ „Complex of Koguryo Tombs”. UNESCO World Heritage Centre. Приступљено 24. 10. 2013.
ЛитератураУреди
- Bingham, Woodbridge. 1941. The Founding of the T'ang Dynasty: The Fall of the Sui and Rise of the T'ang. Baltimore: Waverly Press.
- Ebrey, Patricia (1996). The Cambridge Illustrated History of China. Hong Kong: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43519-2.
- Wright, Arthur F. (1979). „The Sui dynasty (581–617)”. Ур.: Twitchett, Dennis. The Cambridge History of China, Volume 3: Sui and T'ang China, 589–906, Part I. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 48—149. ISBN 978-0-521-21446-9.
- Wright, Arthur F. (1978). The Sui Dynasty. Knopf. стр. 237.
- Goodman, Howard L. Xun Xu and the Politics of Precision in Third-Century AD China.
- Bulletin. The Museum.
- Jo-Shui Chen (2. 11. 2006). Liu Tsung-yüan and Intellectual Change in T'ang China, 773–819. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-03010-6.
- Bol, Peter (1. 8. 1994). "This Culture of Ours": Intellectual Transitions in Tang and Sung China. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-6575-6.
- Asia Major. Institute of History and Philology of the Academia Sinica. 1995.
- R. W. L. Guisso (децембар 1978). Wu Tse-T'len and the politics of legitimation in T'ang China. Western Washington. ISBN 978-0-914584-90-2.
- Jo-Shui Chen (2. 11. 2006). Liu Tsung-yüan and Intellectual Change in T'ang China, 773–819. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-03010-6.
- Bol, Peter (1. 8. 1994). "This Culture of Ours": Intellectual Transitions in T'ang and Sung China. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-6575-6.
Спољашње везеУреди
- Sui Dynasty
- History of China: A good catalogue of info Архивирано на сајту Wayback Machine (22. април 2017)