Jamvlih

Jamblih (stgrč. ΙαμβλιχοςΙαμβλιχος, 245/280 - 325/330) - antički neoplatonistički filozof, Porfirijev učenik, upravnik sirijske škole neoplatonizma u Apameji.

Jamvlih
Lični podaci
Datum rođenja	245/280,
Mesto rođenja	Halkida (Sirija),
Datum smrti	325/330.
Mesto smrti	Rimska imperija,
Filozofski rad
Škola filozofije	neoplatonizam
Interesovanja	Filozof

Biografija

Jedini izvor biografskih podataka o Jamblihu je delo Eunapija Sardskog „Životi filozofa i sofista“. Poreklom Sirijac, rođen u Halkisu. Grčko ime „Jamvlih“ potiče od sirijskog ili aramejskog ia-mliku „on je kralj“ i potiče iz porodice sveštenika-vladara Emese. Jamvlih je bio Anatolijev učenik (Porfirijev učenik), a kasnije je studirao u Rimu kod samog Porfirija. Po povratku u Siriju osnovao je svoju školu u Apamei. Proučavao je dela Pitagorejaca, Platona, Aristotela, poklanjajući posebnu pažnju njegovim delima o logici. On je nastavio da vodi svoju školu do svoje smrti.

Učenici su se obratili Jamvlihu sa obraćanjem „Božanski Učitelju“. O njemu se pričalo da je bio sposoban da levitira do visine do 10 lakata (5 metara), pri čemu su mu telo i odeća bili ispunjeni zlatnim sjajem.

Kanon Jamvliha

Posebnost Jamvlihovog učenja je kombinacija platonizma sa elementima pitagorejstva, misticizma haldejskih proročišta i paganskih kultova. Jamvlih je takođe proučavao astrologiju, magiju, proricanje sudbine i praksu ekstatičnog uspona u „nadčulne sfere“.

Jamvlih je u ezoteričnom duhu komentarisao Platonova dela, koja su imala veliki uticaj na razvoj okultizma; uticao na Pika dela Mirandolu, kabaliste i dr. Istovremeno, Jamvlih je primetio razliku ne samo između ezoterizma i religije, već i između ezoterizma i filozofije: „o ezoterizmu se mora razmišljati ezoterično, o filozofiji – filozofski.

Jamvlihov metod komentarisanja Platonovih dijaloga (tumačenje u svim aspektima – etičkom, logičkom, kosmološkom, fizičkom, itd.) je od velikog istorijskog i filozofskog značaja, koji je odredio sve kasnije neoplatonske komentare i redosled proučavanja dijaloga, sve do Firentinske platonske akademije . „Jamblihov kanon“ obuhvata dvanaest dijaloga, koji se sastoje od dva ciklusa.

Prvi ciklus:

• Alkibijad 1 - uvod u filozofiju;
• Gorgias
• Fedon - etika;
• Kratil
• Teetet - logika;
• sofista,
• Političar - fizika;
• Fedar,
• Praznik – bogoslovlje;
• Fileb je sažetak glavnih problema Platonove filozofije.

Drugi ciklus (najviši):

• Timej - fizika;
• Parmenid – teologija.

Nakon proučavanja Platonove filozofije, očekivalo se čitanje i tumačenje haldejskih proročišta, koja su od Jamvlihovog vremena postala sastavni deo filozofskog kursa u neoplatonskim školama.

Jamvlihovi učenici

Od Jamvlihovih učenika najpoznatiji su Deksip, Teodor Asinski i Edesije, koji pripadaju pergamonskoj školi neoplatonizma. Uticaj Jamvliha iskusio je i rimski car Julijan Otpadnik, koji ga je stavio na drugo mesto posle Platona, filozofa neoplatonista Prokla Dijadoha, preko kojeg je ideje Jamvliha usvojio Pseudo-Dionisije Areopagit, i atinska škola neoplatonizma uopšte. Jamvlih je takođe dao povoda za sholastičku tradiciju neoplatonizma, koja je prešla u dela vizantijskih autora kao što je Mihail Psel, a kasnije i u zapadnu filozofiju.

Teorijska filozofija

Teorijska filozofija Jamvliha nastavlja razvoj glavnih Plotinovih kategorija koje su započele pre njega: Jedno, Um i Duša. Kod Jamvliha su ove kategorije dalje diferencirane i terminološki formalizovane.

Najznačajnije je Jamvlih razvio sferu Jednog. Dakle, u Jednoj brani Jamvlih razlikuje dve Jedine. Prvi od njih – kao i sam Plotin – je iznad svega bića, svakog znanja i svakog imena. Drugi je početak svega što sledi i zato se naziva ne samo Jedinim, nego i Dobrim. Ovo drugo jedinstvo je povezano kroz opoziciju graničnog i beskonačnog sa Jedno-postojećim (u skladu sa drugom Parmenidovom hipotezom).

U sferi uma, Jamvlih razlikuje trijadu: biće – život – um, odnosno zamislivo (biće), mišljenje (um) i identitet oba (život). To. u sferi njegovog uma sjedinjuju se inteligibilni kosmos i misleći kosmos, a time i funkcije paradigme i demijurga (u smislu kosmogonijskih termina Timeja).

Duša je uključena u um u meri svoje racionalnosti i postavljena je iznad svih unutarkosmičkih duša kao monada. Jamvlih je strogo razlikovao duše ljudi, koje su večno povezane sa inteligibilnom prirodom, od duša životinja i nije dozvolio njihov međusobni prelaz (što je teorijski potkrepio Plotin).

Ovaj razvoj je samo početak dalje diferencijacije, koja poprima oblik strogo trijadne konstrukcije. Ovde se kod Jambliha već javljaju sholastika i šematizam karakteristični za kasni neoplatonizam, koji prodiru čak iu njegove naj„dijalektičke“ konstrukcije, koje imaju izražen mistični karakter.

Prema njegovom učenju, i „čisti umovi“ i „duša“ su nadsvetski bogovi. Ispod njih su nebeski bogovi u svemiru. Oni „vode“ u odnosu na 12 svetskih sfera - zemlju, vodu, vazduh, vatru, sedam planeta i etar. Istovremeno, broj bogova se povećava; pošto 12 nebeskih bogova takođe formiraju trijade, ima ih samo 36 i nakon množenja sa 10 njihov broj dostiže 360, po broju dana drevne istorije da (na osnovu podele kruga na 360 stepeni). Za njima slede nebeski bogovi i demoni pojedinaca i naroda koji „zaštićuju“.

Praktična filozofija

U svojoj praktičnoj filozofiji, Jamvlih takođe vodi liniju obnavljanja paganske religije. On nastoji da obnovi sva njena verovanja, sve rituale i kultne radnje, sve legende o čudima, sve predznake i molitve. Antropologija Jamvliha posvećena je takvoj tendenciji: on smatra da je glavno u čoveku da ne bude usredsređenost na sozercavanje prirode i kosmosa, već da veruje u bogove i komunicira sa njima.

Jamvlih smatra moralne i političke vrline samo nižim nivoima. Najviša je vrlina apsolutnog jedinstva sa bogovima. Zadatak Jamvliha je da shvati suštinu teurgije, mantike, žrtve i molitve. On nastoji da klasifikuje sve glavne pojave u svakoj od ovih religijskih oblasti.

Jamvlih je proglasio dogmu o „univerzalnom dogovoru vidovnjaka svih vremena i naroda“. Svi istočnjački i grčki mudraci, mađioničari i gatari, pesnici i filozofi, verovao je Jamvlih, u svakom trenutku su proklamovali istu nepromenljivu i nepogrešivu doktrinu, koju je od vitalnog značaja razumeti i pravilno protumačiti da bismo se uverili u njeno jedinstvo.

Eseji

Skup pitagorejskih učenja, od kojih su sačuvani „Život Pitagore“, „Uvod u aritmetiku“ Nikomah, „Teologumen aritmetike“

Komentari na dela Platona (Fedor, Timej, Parmenid, Alkibijad, Fedon, Fileb, Sofista) i Aristotela (Kategorije, Prva analitika, O tumačenju, „O nebu“) poznati su samo iz pojedinačnih fragmenata.

U eseju „O egipatskim misterijama“ Jamvlih definiše Teurgiju, razmatra pitanja srodstva duše sa višim rodovima, razliku između bogova i demona, hijerarhiju božanstava, čistotu sveštenika, daje definiciju blaženstva. kao cilj čoveka, razmatra problem pojedinačnog demona i njegov odnos sa problemom sudbine, daje tumačenje i klasifikaciju proricanja sudbine, žrtvovanja i svešteničke simbolike Egipćana, daje kratak rezime egipatske teologije.

Zajedno sa Julijanom Haldejom i Julijanom Teurgikom, Jamvlih je napisao niz dela o magiji i okultizmu - „Knjigu tajni“, „O haldejskim proročištima“ itd.

Traktat „O duši“, čiji je fragment sačuvan u Stobijevoj „Antologiji“. Stobej je takođe sačuvao Jamvlihova pisma „O sudbini“ i „O dijalektici“.

Ostala dela su poznata uglavnom po naslovima („Haldejska teologija“, „Platonova teologija“ itd.).