Википедија

Jevrem Simić (diplomata)

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Jevrem Simić.

Jevrem Simić (Okletac, kod Bajine Bašte, 29. januar 1876 — Rim, 29. jun 1936) bio je srpski i jugoslovenski pravnik i diplomata.[1]

Jevrem Simić
Jevrem Simić
Datum rođenja(1876-01-29)29. januar 1876.
Mesto rođenjaOkletac, kod Bajine Bašte, Kneževina Srbija
Datum smrti29. jul 1936.(1936-07-29) (60 god.)
Mesto smrtiRim, Kraljevina Italija
Mesto ukopaAleja velikana na Novom groblju u Beogradu
44° 48′ 31.8″ N 20° 29′ 08.0″ E / 44.808833° S; 20.485556° I / 44.808833; 20.485556

Biografija

uredi

Rođen je u Oklecu u račanskom srezu, u brojnoj porodičnoj zadruzi Dimitrija Simića. Osnovnu školu je završio u Bačevcima, a gimnaziju u Šapcu, gde je već bilo nekoliko Simića iz Okleca. Šabačku gimnaziju je završio školske 1897/98. Kao sin siromašnih roditelja morao je sam da se izdržava.[2] Završio je prava na fakultetu u Beogradu 1903. godine i Višu trgovačku akademiju u Beču.[3] Kao student učestvovao je u svim omladinskim patriotskim manifestacijama tog vremena.[4] Nakon izbijanja ustanka u Bitoljskom vilajetu, na koju je službena Srbija reagovala veoma uzdržano, a koja je među građanima u Srbiji izazvala simpatije, držao je govor na mitingu organizovanom u 30. avgusta 1903. na starom Kalemegdanu u Beogradu, isto kao i prota Aleksa Ivić, Rista Odavić, Živan Živanović, Jovan Đaja, Jovan Jamandijević, kada je usvojena Rezolucija, kao znak podrške zajedničkoj borbi balkanskih naroda za oslobođenje od Osmanskog carstva.[5] Karijeru u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Srbije je započeo decembra 1903, napredujući je od mesta pisara do poslanika Kraljevine Jugoslavije.[3] Prve godine diplomatske karijere proveo je kao pisar u srpskim konzulatima na jugu u Skoplju, Bitolju, Solunu,[4] Draču.[1] Radio je na održavanju i podizanju nacionalne svesti srpskog življa i učestvovao u pripremama za narodno oslobođenje,[4] a zatim u poslanstvima u Rimu, Parizu, Carigradu, Petrogradu.[1]

Prvi Balkanski rat 1912. ga je zatekao kao sekretara poslanstva u Carigradu. Nakon rata je postavljen za otpravnika poslova Generalnog konzulata u Solunu. Krajem 1913. je poslat u Albaniju, kao predstavnik Srbije kod Esad-paše. Januara 1914. postao je sekretar poslanstva u Petrogradu.[6] Tokom Prvog svetskog rata, kraće vreme je radio u Rimu, a zatim je premešten u Vašington, gde je najpre postao sekretar, a krajem 1918. privremeni otpravnik poslova.[1] U vreme stvaranja zajedničke države, radio je na stvaranju jednodušnog stava kod naših iseljenika za jedinstvenu Jugoslaviju i ubeđivao uticajne američke krugove u opravdanost nacionalnih zahteva.[4] Po proglašenju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon formiranja koalicionog kabineta demokrata i socijalista, predsednik vlade Ljubomir Davidović, koji je ujedno bio i zastupnik ministra inostranih dela, pošto je Ante Trumbić bio član delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu, poveo je novu personalnu politiku u resoru Ministarstva inostranih dela. Tada su na čelo ministarstva postavljeni su bivši samostalni radikali. Jevrem Simić je postavljen za načelnika političkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova.[7] Godine 1920, nakon pada vlade Ljubomira Davidovića i formiranja kabineta Stojana Protića, izvršena je smena u vrhu ministarstva. Funkcija načelnika ministarstva je ukinuta, a Jevrem Simić je postavljen za poslanika u Varšavi 14. februara 1920.[7] U to vreme doajen Varšavskog diplomatskog kora bio Akile Rati, kasnije papa Pije XI. Na tom mestu je radio šest godina,[1] nakon čega je februara 1926. postaven za poslanika u Vatikanu i na toj dužnosti je umro.[1]

 
Porodična grobnica diplomate Jevrema Simića u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu

Važio je za diplomatu takozvane Pašićeve škole, obrazovan, sposoban i pronicljiv, komunikativan i odmeren. [6] Njegove sposobnosti u Vatikanu su mu pomogle da otkloni sve sukobe koji su se javaljali između Jugoslavije i Svete stolice, a u tom poslu od posebne pomoći mu je bio papa Pije XI, koji ga je poznavao i cenio još u vreme kada je bio papski nuncije u Varšavi.[4] Preminuo je u 60. godini života 29. juna 1936. godine, usled težeg oboljenja izazvanog kamenom u bubregu.[8] Sahranjen je 3. jula 1936. na Novom groblju u Beogradu[4] u porodičnoj grobnici.[4]

Nakon njegove smrti, celokupna njegova imovina je iz rimskog boravišta prebačena u Beograd. Nakon Drugog svetskog rata njegova supruga Danica (1891—1980), kao pripadnica predratne buržoazije se našla u teškoj društvenoj i materijalnoj situaciji.[3] Kako nisu imali potomaka imovinu su nasledili njegovi sinovci: Petar, Sreten i Ivan iz Okleca. Sinovac Ivan mu je 1937. na okolnom brdu Severnja podigao spomen česmu.[2]

Izvori

uredi
  1. ^ a b v g d đ Petrović & Krejić 2007, str. 190.
  2. ^ a b Josipović 2018.
  3. ^ a b v Lazić 2017, str. 176.
  4. ^ a b v g d đ e Politika 1936, str. 9.
  5. ^ Rastović 2011, str. 195.
  6. ^ a b Lopušina 1996, str. 16.
  7. ^ a b Mićić 2017, str. 154.
  8. ^ Mićić 2017, str. 145.

Literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јеврем_Симић_(дипломата)&oldid=27816172”