Википедија

Jevstatije Mihajlović

Jevstatije Mihajlović - Eta (Veliki Bečkerek, 1802 — Budimpešta, 18. oktobar 1888[1]) bio je srpski književnik, pravnik, senator i sudija.

Jevstatije Mihajlović
Evstatije Eta Mihajlović
Datum rođenja1802.
Mesto rođenjaVeliki Bečkerek (Zrenjanin), Habzburška monarhija
Datum smrti18. oktobar 1888.(1888-10-18) (85/86 god.)
Mesto smrtiBudimpešta, Austrougarska

Bio je svojevremeno i „pridsedatelj” (član) Torontalske županije i sudija trgovišta Veliki Bečkerek. Revolucionarne 1848—1849. godine izabran je za predsednika Srpskog narodnog velikobečkerečkog odbora 1848/1849. godine.

Biografija uredi

Rođen je 1802. godine u Velikom Bečkereku (danas Zrenjaninu). U mladosti je izvesno vreme radio kao učitelj. [2] Završio je filozofiju u Petrovaradinu, a prava u Šarošpataku. Nakon završenih studija, 1827. vratio se u Veliki Bečkerek, gde je do 1849. godine živeo i zauzimao važne položaje u gradskoj vlasti, kao i u Torontalskoj županiji.[3]

Kao obrazovan čovek i zvaničnik županije i grada, mnogo puta puta je registrovan kao pretplatnik, a i sam se bavio književnim radom. Po pretplatama i objavljenim radovima moguće je prativi i njegov napredak u karijeri. Već prvu romantičnu pripovest objavio je 1827. godine u Budimu, kao "svršeni jurista".[4]

Sledeće 1828. godine Mihajlović je prenumerant jedne knjige kao „jurat i spisatelj” u Bečkereku.[5] Zatim kreće njegova duga javna delatnost, a on kao mladić staje na čelo bečkerečke opštine. Javlja se između 1829—1839. godine kao gradski birov (knez)[6], ali i „spisatelj” (advokat) varoši Bečkereka.[7]

Pretplatnik je „Srpskog letopisa” 1833. godine, kao advokat bečkerečki. Bio je od 1834. godine član budimskog „Srbskog književnog društva”, u kojem se našao uz Josifa Milovuka, jednog od osnivača Matice srpske, ali koji se iz nje povukao. Postavljen je za direktora Latinsko-ilirske škole u Velikom Bečkereku (1837, 1844), te za varoškog kapetana (1840-1841).[8] Bio je i nazornik srpskih narodnih škola (1844).[1] Pred građanski rat 1848. godine je bio gradski senator (1842—1848) i član skupštine Torontalske županije, koji objavljuje knjigu u Novom Sadu.[9] U januaru 1849. godine, srpska vojska pod zapovedništvom Stevana Knićanina je zauzela Veliki Bečkerek, gde ih je svečano dočekala deputacija bečkerečkih Srba. Ubrzo zatim se pristupilo formiranju novih organa vlasti.[10] Upravu nad gradom preuzeo velikobečkerečki Srpski narodni odbor, koji je uglavnom bio sačinjen od dotadašnjih srpskih članova gradskog Senata. Odbor je nastojao da održava vezu sa patrijarhom Josifom Rajačićem, privremenim upraviteljem Vojvodovine Srpske, koja je proglašena na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima. Rajačić je 19. januara 1849. došao u Veliki Bečkerek, odakle je u narednom periodu aktivno rukovodio procesom uspostavljanja vlasti Srpskog narodnog pokreta na području „Torontalske gradomeđe”.[11] Bio je član komisije za izradu nacrta ustava Vojvodine.[3] U to vreme je uživao veliki ugled skupštine i patrijarha.[1]

Aprila 1849. kada su Mađari zauzeli Veliki Bečkerek, sa patrijrhom i Glavnim odborom Vojvodine se povukao u Zemun.[1]

Kao savetnik vrhovnog oblasnik suda, bio je poslanik bečkerečki na Blagoveštenskom crkveno-narodnom saboru Srba u Karlovcima održanom 1. aprila 1861. godine.[12], gde je za to vreme imao smeštaj u kući Petra Marinkovića.[13] Bio je 1862. godine prenumerant jedne knjige, kao c. i k. savetnik oblasnog vrhovnog suda u Bečkereku. Izabran je polovinom 1863. godine za kraljevskog komesara Veliko-kindskog distrikta sa sedištem u Kikindi. Zbog te funkcije preselio se u Veliku Kikindu.[14] Kao penzioner, nastavio je da obavlja funkciju sudskog savetnika 1872—1882. godine boravio je u Velikoj Kikindi.[15] Godine 1874. se nastanio u Pešti. Njegova ćerka Ana se udala za barona Adolfa Štaudeha.[1]

Umro je 1888. godine u Budimpešti.

Književni rad uredi

Pravi je predstavnik srpskog romantizma[16] i smatra se začetnikom velikobečkerečke književnosti.[17] Književnošću se bavio gotovo šest decenija. Mada je njegov književni opus bio plodan i raznovrstan, ostao je zaboravljen. Od celokupnog stvaralaštva, danas se pominje jedino kao ogorčeni protivnih Vuka Karadžića i njegove reforme srpskog jezika i pravopisa.[16] Naime, isprva je cenio sakupljački rad Vuka Karadžića, o čemu svedoči skupljanjem pretplate za jednu njegovu knjigu narodnih umotvorina 1836. godine.[18] Bio je zatim protivnik ilirskog pokreta i Vukove reforme ćirilice. Branio je slavenoserbsku tradiciju u pravopisu. Protivio se ijekavskom izgovoru u književnosti, smatrajući da osnovu književnog jezika čini „podunavski dijalekat”, bio je protiv izbacivanja „starih” i uvođenja „novih” reči (kao na primer reč dvojba umesto sumnja, stupanj umesto stepen, svećenik umesto sveštenik, itd).[19]

U svom delu Obrana єzika srbskogЪ odЪ izopačivanя i prostačenя něgovogЪ i kirilice odЪ vukovice iz 1863. godine, ukazuje na posledice vukove reforme na nove generacije Srba; "G. Vuk i njegovi posledovatelji nisu proniknuli, pak jošt ni danas neće da uvide, da radom svojim na ruku idu onima, koji na kirilicu mrze, i koji s poremetenjem naše kirilice za sebe povoljne posledice izvode. Oni nisu izmerili, da kad iz azbuke naše є, і, я, ю, ъ, ь izostavimo, a j, lj i nj primimo, da nam unuci i praunuci naši knjige kirilicom bilo starom ili crkvenom, bilo novom ili građanskom pečatane čitati nećedu."

Kao književnik, prvi put se oglasio u nemačkom časopisu „Iris”, u kome je 1827. godine na nemačkom jeziku objavljen njegov prilog, kratka biografija iz dva dela o Marku Kraljeviću. Već u tom radu nagoveštava se njegova fasciniranost srednjovekovnom srpskom istorijom, koja mu je ostati kao nadahnuće za buduća ostvarenja.[16] Gotovo svi njegovi glavni likovi nose stara srpska imena. [20]

Sarađivao je u listu „Napredak” (1869) i „Nedeljnom listu” (1879—1880), većinom sa raspravama o crkvenoj autonomiji.[1]

Preveo je na srpski jezik „Banatski urbar” želeći da ga štampa. Za njega kao književnika Antonije Arnot u svojim novinama primećuje (1838): "stil mu je lep, jezik čist, 'misli porjadočnered estvesten'".[21]

Dela uredi

  • „Cvetь nevinosti ili Dobrivoй i Aleksandra” (Budim 1827, roman). Roman je posvetio velikobečkerečkom trgovcu Pavlu Vlahoviću, pisan je kao pouka mladima, a prati doživaljaje Dobrivoja Milanića, sina srpskog vojvode Milivoja, koji nakon brojnih peripetija i avantura biva sjedinjen sa voljenom devojkom Aleksandrom.[22]
  • „Osveta i sudbina ili Dragomirъ županъ trebinьskiй” (Budim 1833, roman). I u ovom romanu, autor je dao moralno-didaktičku pouku. Radanja se dešava u srednjovekovnoj Srbiji i Hercegovini. Glavni junak Dragomir Sretić sprovodi zavet krvne osvete i usput upoznaje devojku Milicu. Njihova ljubav prolazi kroz brojna iskušenja, pre nego što trijunfuje.[23]
  • Mihajlović, Jevstatije (1843). Іllѵri i Srblьi ili Pregledъ narodnosti starosѣdіoca Іllѵrika i imena, pismena i načina pisanя današnьi Srbalя. Novi Sad.  Istorijsko-lingvistička studija je napisana u vreme zabrane Ilirskog pokreta, u kojoj je dao svoje viđenje pokreta i po provi put izneo svoje shvatanje srpskog jezika i književnosti. Bio je pristalica jezičkog jedinstva Srba i Hrvata, a ne na način koji je zagovarao Vuk Karadžić, čiju je reformu jezika i pravopisa kritikovao u poslednjem poglavlju.[20] Cilj ovog njegovog dela, kako je konstatovao kasnije u „Odbrani srpskog jezika” je bila borba za srpsko ime, protiv pokušaja da se ono preinači u ime ilirsko, pokazajući kako Ilir nije ime nikakvog naroda, već se ono odnosi na određeni predeo u kome žive, kao što se koriste i nazivi Crnogorac, Hercegovac, Dalmatinac, Slavonac, Sremac i druga, a da je svima onima koji govore srpski i koji žive od Jadrana do Timoka narodno ime Srbin, bez obzira na predeo u kome žive i na veru kojoj se ispovedaju.[24]
  • „Zdravый razumъ ili Razsuždeniя o bыtiю Božiєmъ, stanю čovĕčeskomъ, duši i nĕnomъ bezsmertiю” (Novi Sad 1848, eseji). Filozofsko-religijski esej u kome je predstavio suportstavljene stavove o postojanju Boga, stanju čovekove duše, životu posle smrti i srodnih tema, kroz dvojicu glavnih likova i prijatelja, Obrada, skeptika i Bogostoja oduševljenog vernika, koji pokušava da svog sagovornika „izvede na pravi put”, dok šetaju pored reke Begej.[25]
  • „Obrana єzika srbskogъ odъ izopačivanя i prostačenя nĕgovogъ i kirilice odъ vukovice” (Veliki Bečkerek 1863). Ne sumnjajući u dobre i plemenite namere, odlično formuliše, temeljno i postuno obrazlaže svojstav o pogrešnom putu kojim su krenuli reformatori srpskog jezika. Smatrao je da su jezik preinačili do te mere da je postao nerazumljiv. Međutim, po pismu koji je koristio, vidi se da je i sam autor delimično prihvatio ona načela koje je kritikovao, štampajući svoje delo prelaznim oblikom ćirilice. Prelazak na vukovicu posebno je izražen u njegovim poslednjim radovima.[26]
  • „Sujevĕrije i nevĕrije sa pretresom i opovrženjem materijalizma i ateizma ili Bezbožija” (Novi Sad 1871).
  • „Glas vapijućeg zdravog razuma protiv ateizma ili bezbožstva sa dokazima da ima boga, ima duše, i ima budućnosti čovečije posle ovozemnog života” (Velika Kikinda 1882).
  • „Sudbe naroda srbskog: s navodom nepostojanosti stanja kako pojedinih ljudi, tako i pojedinih naroda na ovom svetu, imenito naroda srbskog” (Velika Kikinda 1883).

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ Pivnički Drinić 2014, str. 894.
  2. ^ Popović 2001.
  3. ^ a b Pivnički Drinić 2014, str. 893.
  4. ^ Mihajlović 1827, str. 1.
  5. ^ Branković 1828, str. 140.
  6. ^ "Srbska novina ili Magazin za hudožestvo, knižestvo i modu", Budim 1838. godine
  7. ^ Simon Milutinović: "Pjevanija crnogorska i hercegovačka", Budim 1833. godine
  8. ^ "Zrenjanin", monografija, Zrenjanin 1966. godine
  9. ^ Mihajlović 1848, str. 1.
  10. ^ Krčmar 2016, str. 150.
  11. ^ Krčmar 2016, str. 151.
  12. ^ Đorđević 1861, str. 259.
  13. ^ Dimić 2011, str. 147.
  14. ^ "Srbski dnevnik", Novi Sad 1863. godine
  15. ^ "Glas naroda", Novi Sad 1872. godine
  16. ^ a b v Krčmar 2018, str. 152.
  17. ^ Krčmar 2016, str. 389.
  18. ^ Karadžić 1836, str. 364.
  19. ^ Mihajlović 1848, str. 12.
  20. ^ a b Krčmar 2018, str. 155.
  21. ^ "Srbska novina...", Budim 1838. godine
  22. ^ Krčmar 2018, str. 153.
  23. ^ Krčmar 2018, str. 154.
  24. ^ Mihajlović 1863, str. III.
  25. ^ Krčmar 2018, str. 156.
  26. ^ Krčmar 2018, str. 157.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јевстатије_Михајловић&oldid=27500009”