Ljudski patogeni

Ljudski patogeni ili humani patogeni posebna su grupa mikroba ili mikroorganizam (virusa, bakterija, priona ili gljiva) koji štete svom domaćinu i izazivaju određene simptome koje prepoznajemo kao zaraznu bolest.^[1]

Ljudska fiziološka odbrana od uobičajenih patogena uglavnom zavisi od stanja čovekovog imunog sistema i stanja nekih od oblika normalne telesne flore i faune. Jer, ako su imuni sistem ili „dobra“ mikrobiota na bilo koji način oštećeni (kao što je primena hemoterapije, virus humane imunodeficijencije (HIV) ili zloupotreba antibiotikaa koji se uzimaju da ubiju druge patogene), humani patogeni koji su bili prisutne u čovekovom organizmu u stanju mirovanja ili latencije, mogu početi da se razmnožavaju i naneti štetu domaćinu. Takvi slučajevi se nazivaju oportunističkim infekcijama.

Neki patogeni (kao što je bakterija Jersinija pestis (lat. Yersinia pestis), koja je možda izazvala crnu kugu, virus variole i protozoa malarije) bili su odgovorni za ogroman broj smrtnih slučajeva na globalnom nivou i imali brojne efekte na pogođene grupe.

U moderno doba posebno se ističe HIV, za koji se zna da je zarazio nekoliko miliona ljudi širom sveta, zajedno sa virusom gripa i i koronavirusima.^[2]

Iako je trenutno postignut napredak u medicini zaštiti ljudi od infekcije humanim patogenima, upotrebom vakcinacije, antibiotika i fungicida i napredak u oblasti bezbednost hrane, higijeni i tretmanu vode za piće isuzbijeno štetno dejstvo nekih patogena, i dalje postoji grupa humanih patogena koja ugrožava na hiljde ljudski života širom sveta.

Vrste

Bakterije

Mikrofotografija stolice sa šigelom u dizenteriji. Ova bakterija obično uzrokuje fekalno-oralne bolesti koje se prenose hranom.

Ljudsko telo sadrži milijarde bakterija koje mogu biti i korisne i štetne. Neke od štetnih bakterija, poznatih kao patogeni, su klice koje mogu izazvati oštećenja i bolesti putem interakcije sa domaćinom. Međutim, postoje neke „dobre bakterije“ u ljudskom telu koje igraju važnu ulogu pomažući u procesu varenja i jačanju imunološkog sistema.^[3]

Ljudi su često dom bakterijama sa patogenim potencijalom na našoj koži ili u ustima. Ali, osim ako se ne pojave prave okolnosti koje dovedu do invazije, generalno nema posledica za jednostavnu kolonizaciju ovih bakterijskih patogena. Umesto toga, osoba može služiti kao nosilac za prenošenje bolesti na druge. Na primer, smrtonosna klica, Neisseria Meningitidis, koja je prisutna u zadnjem delu oko 20% grla tinejdžera može da izazive smrtonosnu infekciju mozga. Međutim, većina tinejdžera se nikada ne razboli od ove bakterije, jer ona samo živi tamo i ne nanosi štetu.^[3]

Bakterije imaju sposobnost da stvaraju toksine, hemijske otrove koji ometaju funkciju ćelija kao što je varenje normalnih ljudskih enzima, izbegavanje belih krvnih zrnaca za borbu protiv infekcija i imuni klirens. Oni mogu proizvesti zaštitne kapsule ili sluzavi materijal, tako da ih bela krvna zrnca ne mogu progutati, ili prilagoditi DNK koja može kodirati otpornost na antibiotike.

Čak i dobre bakterije na pogrešnom mestu mogu izazvati infekcije. Mikrobi koji naseljavaju kožu i sluzokože, kao što su usta, poznati su kao „normalna flora“ ili „normalna mikrobiota“. Oni igraju ulogu u normalnoj, zdravoj ljudskoj fiziologiji osim ako ne postanu previše naseljeni ili nastanjuju mesta u telu gde im nije mesto, kao što je krvotok.^[3]

Postoje neka anatomska mesta u telu koja su normalno sterilna. To uključuje područja oko mozga i kičmene moždine ili donje delove pluća. Na primer, bakterije u kičmenoj tečnosti će izazvati bakterijski meningitis. Postoje brojne ulazne tačke kroz koje bakterije mogu da inficiraju ove sterilne delove tela kao što su posekotine na koži, sluzokože usta ili krvarenja creva.^[3]

Virusi

Virusi su acelularni-nećelijski, ultramikroskopski, mikroorganizmi nesposobni da se razmnožavaju van ćelije domaćina. Izvan ćelije domaćina oni ne pokazuju osobine živih bića, čak mogu i da kristalizuju, pri čemu i u tom obliku zadržavaju sposobnost infekcije ćelije.

Za viruse se u pravom smislu može reći da se nalaze između živog i neživog sveta. Prisustvo nukleinske kiseline i sposobnost da se ona menja (mutira) čime se virusi prilagođavaju promenama u spoljašnjoj sredini kao i prisustvo proteina su svojstva živih bića. S druge strane, u odnosu na živi svet, virusi nemaju ćelijsku građu (acelularni su), niti sposobnost obavljanja metabolizma. Kako im sve to nedostaje oni se mogu razmnožavati samo unutar žive ćelije.

Mimivirus koji je vervatno evoluirao od bakterije kroz evolutivne promene.

Iako se virusi tradicionalno definišu kao nećelijske infektivne čestica, neki gigantski virusi poput Mimivirusa (koji inficiraju amebe) imaju genom koji se može po veličini uporediti sa bakterijama (1,2 milion baznih parova) i sadrže brojne ćelijske enzime. Brojna istraživanja su pokazala da je Mimivirus vervatno evoluirao od bakterije kroz evolutivne promene. Slične promene verovatno su doživeli i drugi veliki DNK virusi poput herpes virusa. Mimivirus čak može biti napadnuto od strane manjih virusa pod nazivom "virofag".^[4]

Zrela virusna, vanćelijska, čestica sposobna da inficira ćeliju domaćina naziva se virion. Ulaskom u ćeliju virion postaje aktivan tj. virus. Virus u ćeliji preuzima kontrolu nad molekularnim aparatom domaćina i koristi ga za sopstveno razmnožavanje. Ćelija domaćina tada stvara delove virusa, a ne materije koje su njoj potrebne za normalan rad. To u domaćinu dovodi do patološkog stanja (bolesti), pa se virusi smatraju isključivim unutarćelijskim – obligatnim parazitima.

Gljivice

Gljivice su eukariotsko carstvo mikroba koji su obično saprofiti, ali mogu izazvati bolesti kod ljudi. Tipična veličina spora gljivica je 1-40 mikrometara u dužinu.^[5]

Po zdravlja i život opasne gljivične infekcije kod ljudi se najčešće se javljaju kod imunokompromitovanih pacijenata ili ljudi sa oslabljenim imunološkim sistemom (kod kojih su gljivice čest uzročnik infekcije kože, noktiju).

Većina antibiotika koji deluju na bakterijske patogene ne mogu se koristiti za lečenje gljivičnih infekcija jer i gljive i njihovi domaćini imaju eukariotske ćelije. Većina kliničkih fungicida pripada grupi azola.

Prioni

Prioni kod Krojcfeld—Jakobove bolesti

Glavni članak: Prioni Prioni (engl. proteinaceous infectious particle) su posebni oblici proteina koji mogu izazvati neke bolesti kod ljudi i životinja. Nastaju mutacijom gena koji kodira jedan protein ljudskog tela, „prion protein“. Ovako izmenjeni proteini mogu se preneti na druge osobe (poprimaju osobine patogena) i tada izazivajući promenu konformacije prion proteina kod obolelih oni razvijaju bolest u organizmu ljudi i životinja.

Utvrđeno je da se prioni prenose na tri načina: zaražavanjem porodičnim nasleđem i sporadičnim prenosom. Takođe je utvrđeno da biljke igraju ulogu vektora za prione. Postoji deset bolesti koje pogađaju ljude, kao što su npr. Krojcfeld—Jakobova bolest^[6] i fatalna porodična nesanica.^[7]

Ostali patogeni-paraziti

Protozoe su jednoćelijski eukarioti koji se hrane mikroorganizmima i organskim tkivima. Mnogi protozoi deluju kao patogeni paraziti koji izazivaju bolesti kao što su malarija, amebijaza, đardijaza, toksoplazmoza, kriptosporidioza, trihomonijaza, Šagasova bolest, lajšmanijaza, afrička tripanosomijaza (bolest spavanja), primarni keratitis kod muškaraca.

Parazitski crvi (helminti) su makroparaziti koji se mogu videti golim okom. Crvi žive i hrane se u svom živom domaćinu, dobijajući hranljive materije i sklonište u digestivnom traktu ili krvotoku svog domaćina. Oni takođe manipulišu imunološkim sistemom domaćina tako što luče imunomodulatorne proizvode koji im omogućavaju da godinama žive u svom domaćinu. Helmintijaza je generalizovani termin za infekcije parazitskim crvima, koje obično uključuju okrugle gliste, trakavice i ravne gliste.

Životinjski patogeni

Životinjski patogeni, iako su primarno uzročnici bolesti divljih i domaćih životinjskih vrsta, ponekad mogu izazvati bolest i kod ljudi.^[8]

Virulencija

Virulencijaje stepen patogenosti (ili sposobnosti nekog patogena da izazove infekciju i bolest) a određena je invazivnošću, infektivnošću i patogenim potencijalom. Reč „virulencija“ ima isto latinsko poreklo kao i reč „virus“, koja se prvobitno odnosila na bilo koji patogen koji je izazvao bolest.^[9] Virulencija se stoga treba posebno odnositi na osobinu patogena. Prema savremenim definicijama, virulencija je sposobnost patogena da se umnožava i nanosi štetu svom domaćinu. Čini se da većina mikrobiologa koji proučavaju parazite koristi virulenciju prema ovoj definiciji. Ekolozi i evolucioni biolozi ponekad primenjuju strože termine koji leže u tome kako se agresivnost eksploatacije resursa domaćina od strane parazita razvija pod određenim uslovima, i da li medicinske ili veterinarske intervencije mogu da modifikuju njegovu evoluciju. Efekti na domaćine nisu deo strategije parazita: ne postoje geni u genomu parazita koji specifično kodiraju za određeni nivo oštećenja domaćina. Stoga treba biti oprezan kada se govori o „genima za virulenciju“, čak i u matematičkim modelima. Ipak koncept virulencije, koliko god da je definisan, on je svojstvo interakcije domaćin-parazit, koja se često tretira kao svojstvo parazita. Zato se virulentnost patogena, meri indirektno kroz njegove efekte na sposobnost domaćina ili pretpostavljena karakteristika jednog organizma meri se njegovim efektom na drugi organizam.^[10]

Prenošenje

Prenošenje patogena se dešava na mnogo različitih načina i puteva, uključujući vazdušni put, direktni ili indirektni kontakt, seksualni kontakt, preko krvi, majčinog mleka ili drugih telesnih tečnosti, i fekalno-oralnim putem. U zavisnosti od načina prenošenja zavise i simptomi zarazne bolesti, koje su direktno povezani sa prenosom patogena sa domaćina na domaćina. Neki od najčešćih načina prenošenja patogena su:^[11]^[12]

Jedan od primarnih puteva prenošenje patogena je zagađenom hranom ili vodom ispuštanom iz kanalizacije u izvore vodosnabdevanje ili na zemljište, sakoga ljudi jedu ili piju kontaminirane izvore zaraze. U zemljama u razvoju, većina otpadnih voda se ispušta u životnu sredinu ili na obradive površine; čak iu razvijenim zemljama, neke lokacije imaju periodične kvarove sistema koji rezultuju prelivanjem sanitarne kanalizacije.^[3]

Prenošenje patogena preko hladnih plikova i genitalnih bradavica. Ovo je efikasan način širenja HSV-1 među ljudima putem direktnog kontakta.^[13]

Kašalj i kijanje šire patogene izazivače respiratornih infekcija kroz ljudsku zajednicu vazdušnim putem.

Neki patogeni se prenose između ljudski kao domaćina i drugih živih organizmime vektorima ili prenosiocima kao što su komarac ili krpelji. Kod vektorskih bolesti patogen na ljude prenosi krpelja nakon što se zaraze ubodom zaražene životinje, kao što su veverice ili miševi, pa onda čoveka.

Izvori

^ Pitt, T. L., Simpson, A. J. H. (2006): Principles and Practice of Clinical Bacteriology. Ed. Gillespie, S. H., Hawkey, P. M. Drugo izdanje, John Wiley & Sons, Ltd.
^ Vera Jerant Patic (2007) Virusologija, Ortomedics, Novi Sad.
^ ^a ^b ^v ^g ^d „Pathogens: How Do They Affect the Human Body?”. Wondrium Daily (na jeziku: engleski). 2021-01-30. Arhivirano iz originala 25. 07. 2023. g. Pristupljeno 2023-07-25.
^ Ghedin, E.; Claverie, J. (August 2005). "Mimivirus relatives in the Sargasso sea". Virology Journal. 2: 62.
^ Köhler JR, Casadevall A, Perfect J (November 2014). "The spectrum of fungi that infects humans". Cold Spring Harbor Perspectives in Medicine. 5 (1): a019273.
^ Prusiner SB (januar 1995). „The prion diseases”. Scientific American. 272 (1): 48—57. Bibcode:1995SciAm.272a..48P. PMID 7824915. doi:10.1038/scientificamerican0195-48. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Max, D. T. (Daniel T. ) (2006). The family that couldn't sleep : a medical mystery. Internet Archive. New York : Random House. ISBN 978-1-4000-6245-4
^ Hickling GJ (2011). "Pathogens, animal". In Simberloff D, Rejmánek M (eds.). Encyclopedia of biological invasions. Berkeley: University of California Press
^ Pathogenicity vs Virulence. (2020). Retrieved from Tulane.edu website: https://www.tulane.edu/~wiser/protozoology/notes/Path.html
^ R Poulin,. „C Combes The Concept of Virulence: Interpretations and Implications”. Parasitology Today. 15 (12): 1. December 1999, Pages 474-475
^ Bozić M, Dokić Lj, Nikolić S. Infektivne bolesti. Beograd: Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, CIBID-Centar za izdavačku, bibliotečku i informacionu djelatnost; 2009.
^ WHO, ILO. Post-exposure prophylaxis to prevent HIV infection. Geneva: WHO; 2007
^ Jović-Vraneš A. Janković S, Vuković D, Vraneš B, Miljuš D. Risk perception and attitudes towards HIV in Serbian health care workers. Ocupational Medicine 2006; 56 (4) : 275-8.

Спољашње везе

Infectious Disease -- University of Arizona (microvet.arizona.edu) (језик: енглески)
Pronunciation Guide to Microorganisms(језик: енглески)

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).

[1] Pitt, T. L., Simpson, A. J. H. (2006): Principles and Practice of Clinical Bacteriology. Ed. Gillespie, S. H., Hawkey, P. M. Drugo izdanje, John Wiley & Sons, Ltd.

[2] Vera Jerant Patic (2007) Virusologija, Ortomedics, Novi Sad.

[:0-3] v ^g ^d „Pathogens: How Do They Affect the Human Body?”. Wondrium Daily (na jeziku: engleski). 2021-01-30. Arhivirano iz originala 25. 07. 2023. g. Pristupljeno 2023-07-25.

[4] Ghedin, E.; Claverie, J. (August 2005). "Mimivirus relatives in the Sargasso sea". Virology Journal. 2: 62.

[5] Köhler JR, Casadevall A, Perfect J (November 2014). "The spectrum of fungi that infects humans". Cold Spring Harbor Perspectives in Medicine. 5 (1): a019273.

[6] Prusiner SB (januar 1995). „The prion diseases”. Scientific American. 272 (1): 48—57. Bibcode:1995SciAm.272a..48P. PMID 7824915. doi:10.1038/scientificamerican0195-48. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[7] Max, D. T. (Daniel T. ) (2006). The family that couldn't sleep : a medical mystery. Internet Archive. New York : Random House. ISBN 978-1-4000-6245-4

[8] Hickling GJ (2011). "Pathogens, animal". In Simberloff D, Rejmánek M (eds.). Encyclopedia of biological invasions. Berkeley: University of California Press

[9] Pathogenicity vs Virulence. (2020). Retrieved from Tulane.edu website: https://www.tulane.edu/~wiser/protozoology/notes/Path.html

[10] R Poulin,. „C Combes The Concept of Virulence: Interpretations and Implications”. Parasitology Today. 15 (12): 1. December 1999, Pages 474-475

[11] Bozić M, Dokić Lj, Nikolić S. Infektivne bolesti. Beograd: Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, CIBID-Centar za izdavačku, bibliotečku i informacionu djelatnost; 2009.

[12] WHO, ILO. Post-exposure prophylaxis to prevent HIV infection. Geneva: WHO; 2007

[13] Jović-Vraneš A. Janković S, Vuković D, Vraneš B, Miljuš D. Risk perception and attitudes towards HIV in Serbian health care workers. Ocupational Medicine 2006; 56 (4) : 275-8.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]