Abe Masahiro
Abe Masahiro (阿部 正弘, 3. decembar 1819 – 6. avgust 1857)[1] bio je japanski političar sa titulom rodžua (glavni savetnik) u vladi Tokugava šogunata tokom Bakumacu perioda u vreme dolaska komodora Perija na njegovoj misiji obaranja izolacione politike Japana.[2] Abe je bio čelni čovek u potpisivanju 1854. godine sporazuma iz Kanagave kao i ostale slične sporazume koji su došli posle njega. Njegovo carsko ime bilo je Ise-no-kami.
| Abe Masahiro | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Abe Masahiro | |||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||
| Datum rođenja | 3. decembar 1819.[1] | ||||||||||||
| Mesto rođenja | Edo, Japan | ||||||||||||
| Datum smrti | 6. avgust 1857. (37 god.)[1] | ||||||||||||
| Mesto smrti | Edo, Japan | ||||||||||||
| Porodica | |||||||||||||
| Supružnik | Macudaira Noriko, ćerka Macudaire Harujošija | ||||||||||||
| |||||||||||||
Biografija uredi
Mladost uredi
Abe Masahiro je rođen u porodičnoj rezidenciji van Edo zamka. Bio je peti sin Abe Masakijoa koji je bio peti daimjo oblasti Fukujama. Nakon očeve smrti 1826. njegov stariji brat Masajasu postaje daimjo Fukujame, a Abeovi se sele bliže Edo zamku, u središnju rezidenciju u Hongu (tada deo Eda a danas naselje Bunkjo u Tokiju). Nešto kasnije, tokom 1836. godine Masajasu postavlja svog brata za budućeg naslednika a položaj daimjoa naslediće nakon njegovog povlačenja 25. decembra 1836.
Rane 1837. godine, Masahiro napušta Edo i odlazi za Fukujamu kako bi zvanično preuzeo dužnosti svoje oblasti. To će biti jedini put da tamo boravi budući da je zbog poslova visokog birokrate u šogunatu (ali i zbog sankin kotai sistema) obaveze primorale da boravi u Edu.
Karijera u Tokugava vladi uredi
Masahiru je dodeljena dužnost sošabana (gospodara ceremonije) 1. septembra 1838, a već dve godine kasnije (15. maja 1840) dobija novu titulu džiša-bunšo (magistar svetinja i hramova). Jedan od njegovih zadataka bio je da naredi uništenje sekte Ničiren, hrama Kano-dži budući da su njegovi sveštenici umešani u skandal sa ženama u Okuu (ženski ogranak u Edo zamku) pod šogunom Ijenarijem.
U septembru 1843. godine, sa svojih 25 godina, Abe postaje rodžu i seli porodičnu rezidenciju bliže Edo zamku u mestu danas poznat kao naselje Otemači. Zatim postaje i rodžu šuza (老中首座, predsedavajući višeg saveta) u septembru 1845. nakon što je tu poziciju izgubio Mizuno Tadakuni zbog neuspeha po pitanju Tenpo reformi. Abe je zadržao ovu poziciju tokom administracije šoguna Ijejošija i Ijesade radeći u interesu zemlje i šogunata. [1]
Godine 1852. nadgledao je rekonstrukciju zapadnog zida/utvrđenja Edo zamka i za to bio nagrađen povišicom od 10.000 kokua za svoje usluge. U međuvremenu čuvao je šogunat od stranog spoljnopolitičkog uticaja posebno pri izbijanju Prvog opijumskog rata, insistirajući na jačanju odbrane na obalama kako bi se sačuvala tada aktuelna i na snazi izolaciona politika.[1]
Perijeva ekspedicija i događaji posle uredi
Godine 1852, SAD šalje komodora Metju Peri sa svojom flotom bojnih brodova da primora japansku vladu da otvori svoje granice po potrebi i sliom.[3] Sa svoja četiri broda Peri je stigao 8. jula 1853. u Uragu u blizini obala Eda. Nakon što je odbio japanske zahteve da se vrati, tj. okrene svoje brodove do luke Nagasaki koja je tada jedina bila određena za dolazak stranih (većinom holandskih) brodova i pripretio otvaranjem vatre, dozvoljeno mu je da pristane u obližnjoj Kurihimi gde je 14. jula konačno predao pismo od strane američkog predsednika.[4]
Uprkos debatama koje su trajale godinama o otvaranju granica i izolacionoj politici, iznenadni dolazak Perija i njegovog pisma doneli su veliku krizu među vazalima šogunata. Sam šogun, Tokugava Ijejoši, umro je nekoliko dana nakon Perijevog odlaska a nasledio ga je njegov bolešljivi sin Tokugava Ijesada, ostavljajući administraciju u rukava veća starijih (rodžua) koje je predvodio Abe Masahiro. Abe je osetio da je u tom trenutku Japanu nemoguće da se odbrani od vojne snage i mornarice SAD ali nije bio spreman da preduzme bilo kakvu radnju na vlastitu ruku za takvu situaciju bez presedana. Zbog toga organizuje neku vrstu referenduma pitajući ostale daimjoe za mišljenje kako vlada šogunata treba da se postavi u ovakvom slučaju. Ovo je bio prvi put da vlada šogunata organizuje ovakav tip javne debate što će kasnije stanovništvo videti kao slabost šogunata da donese važne odluke.[5] Sumiranje referenduma nije uspelo da Masahiru obezbedi zadovoljavajući rezultat jer od 61 odgovora, 19 je bilo za ispunjenje američkih zahteva, 19 protiv, 14 je izrazilo zabrinutost za mogući predstojeći rat, sedmoro je predložilo da se napravi privremena koncesija, a dvoje su javili da će jednostavno prihvatiti šta god bude odlučeno.[6] Peri se vratio u Japan 13. februara 1854. sa još većom mornaričkom snagom od devet brodova dajući do znanja da neće napustiti zemlju sve dok se ne potpiše sporazum o otvaranju luka. Pregovori su počeli 8. marta i trajali su ukupno mesec dana. Japanci su prihvatili skoro sve zahteve osim jednog za koje se Peri složio da ga trenutno odbace. Kao rezultat pregovora 31. marta je potpisan sporazum iz Kanagave na mestu na kom će vremenom nići grad Jokohama.[6] Iako je imao veliku ulogu kao političar Abe nije lično potpisao sporazum (ili učestvovao u pregovorima) jer je većinu posla prepustio Hajaši Akiri. Slični sporazumi vrlo brzo su potpisani sa Rusijom, Holandijom i Britanijom.[1]
Abe je ubrzo kritikovan od strane tozama daimjoa, carskog dvora i raznih drugih grupa zbog prepuštanja zahtevima stranaca. U septembru 1855. prisiljen je da napusti svoj položaj u vladi gde ga je u oktobru zamenio Hota Masajoši.[7]
Kasniji život i smrt uredi
Iako je napustio položaj rodžu šuza, Abe i dalje ostaje deo rodžua i nastavlja da radi imajući značajnog uticaja na politiku. Uprkos neizvesnom stanju finansija u svojoj oblasti Fukujama, izgradio je akademiju koja se bavi rangakuom (zapadnim naukama) u cilju modernizacije vojske. Takođe je podržavao mišljenje da treba dopustiti talentovanim ljudima da rade i školuju se na visokim pozicijama čak iako su rođeni u nižoj klasi poput zemljoradnika i trgovaca. Podržavao je osnivanje Mornaričke škole u Nagasakiju i ukidanje ograničenja za izgradnju velikih plovila u okeanu.
Abe Masahiro umire 6. avgusta 1857. u svojoj 39 godini, najverovatnije kao posledica kancera. Na poziciji daimjoa nasleđuje ga njegov sestrić Abe Masanori.
Reference uredi
- ^ a b v g d đ Hoiberg, Dale H., ur. (2010). „Abe Masahiro”. Encyclopædia Britannica. I: A-ak Bayes (15th izd.). Chicago, Illinois: Encyclopædia Britannica Inc. str. 24. ISBN 978-1-59339-837-8.
- ^ Harold Bolitho, Treasures among Men. str. 99.
- ^ J. W. Hall, Japan. str. 207.
- ^ W. G. Beasley, The Meiji Restoration. str. 89.
- ^ J. W. Hall, Japan. str. 211.
- ^ a b W. G. Beasley, The Meiji Restoration. str. 90–95.
- ^ Bolitho 1974, str. 233.
Literatura uredi
- Beasley, William G (1972). The Meiji Restoration. Stamford University Press. ISBN 978-0-8047-0815-9.
- Bolitho, Harold (1974). Treasures Among Men: The Fudai Daimyo in Tokugawa Japan. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-01655-0. OCLC 185685588.
- Hall, John Whitney (1991). Japan: From Prehistory to Modern Times. University of Michigan. ISBN 978-0-939512-54-6.
- Nussbaum, Louis-Frédéric; Roth, Käthe (2002). Japan Encyclopedia. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01753-5. OCLC 58053128.
- Mass, Jeffrey P. and William B. Hauser, eds. (1985). The Bakufu in Japanese History, (Harold Bolitho, "Abe Masahiro and the New Japan"). Stanford: Stanford University Press.
Dodatna literatura uredi
- Doi Ryōzō 土居良三 (2000). Kaikoku e no fuseki: hyōden, rōjū shuza Abe Masahiro 開国への布石: 評伝・老中首座阿部正弘. Tokyo: Miraisha 未來社.
- Feifer, George (2006). Breaking open Japan: Commodore Perry, Lord Abe, and American imperialism in 1853. New York: Smithsonian Books/Collins.
- Watanabe Shūjirō 渡辺修二郎 (1978). Abe Masahiro jiseki 阿部正弘事蹟. Tokyo: Tokyo Daigaku Shuppankai 東京大學出版會.
- Totman, Conrad. "From Sakoku to Kaikoku, The Transformation of Foreign-Policy Attitudes, 1853–1868." Monunmenta Nipponica. Vol. 35 No. 1. str. 1–19.
- Totman, Conrad (1980). The Collapse of the Tokugawa Bakufu 1862–1868. Honolulu: University of Hawai'i Press.
