Aganlija

Aganlija (umro 1804) je bio jedan od četvorice dahija koji su upravljali Srbijom od 1801. do 1804. godine.

Aganlija
Datum smrti	1804.

Biografija

Dolazak na vlast

Hadži Mustafa-paša je oktobra 1798. vraćen na položaj beogradskog paše, ali se u narodu javilo neraspoloženje prema njemu. Zbog velikih dugova morao je da raspiše posebne namete, a takođe je morao da primi janjičare kojima je 1799. odobren povratak. Iako su oni ovog puta mirno došli i naselili se, u srpskom narodu je njihov povratak izazvao nelagodnost i strah. Nesigurno primirje između Mustafa-paše i Pazvan-Oglua je prekinuto avgusta 1800. kada je Porta ponovo proglasila ovog drugog za buntovnika i rešila da ga protera iz Vidina. Srbi su ponovo učestvovali u pašinoj vojsci koja je ratovala u Krajini. Iste godine je beogradski mitropolit uhapšen, a sledeće je pogubljen. Tačan razlog se ne zna, postoje pretpostavke da je održavao veze sa Pazvan-Ogluom ili Rigom od Fere, ili da su ga lažno potkazali neki sveštenici. U svakom slučaju, ni ovo nije poremetilo odnose paše i Srba, tako da su i sledeće, 1801. godine oni ratovali sa njim. Oni su bili i u vojsci koju je paša pod komandom svog sina Derviš-bega uputio u Krajinu zajedno sa beogradskim janjičarima. Međutim, janjičari su se ponašali vrlo sumnjivo i čim su čuli za manji poraz carskog odreda u Bugarskoj, razbežali su se. Srbi su se žalili na njih i paša je uputio pismo svom sinu s naredbom da pogubi osmoricu janjičarskih vođa. Te vođe su se dokopale pisma i podigle su bunu u beogradskoj varoši, a paša se zatvorio u tvrđavu. Na kraju je morao da prihvati njihove zahteve i poveru čuvanje Beograda njima. Ipak je nekako uspeo da izvesti Portu o svemu i pokušao je da potkupi jednu grupu janjičara i još neke ugledne Turke i Srbe, pa da ih okrene protiv uzurpatora, ali mu to nije pošlo za rukom. Janjičarske vođe (dahije) su to saznale i ubile su ga 21. decembra 1801. Nakon toga, u Beogradskom pašaluku je uspostavljena takva strahovlada, tako okrutni i zločinački odnos prema srpskom narodu, da je on ubrzo jedini spas našao u podizanju sveopšteg narodnog ustanka protiv vlasti.

Seča knezova

Početkom 1803. godine 12 knezova Valjevske nahije (Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i dr.) sastali su se i odlučili da se za 8 meseci podigne ustanak. Sličnu odluku donele su starešine Šumadije. Krajem iste godine Nenadović je uputio jedno pismo austrijskom komandantu u Zemunu u kome ga je izvestio da su Srbi spremni na ustanak i da su uspeli da posvađaju dahije. Pismo je sasvim slučajno palo u ruke dahija i pokazalo im pravo stanje u Srbiji i namere ustanika.

Turci su najviše strahovali od stava Austrije u eventualnom ustanku. Zbog toga su organizovali seču knezova 4. februara 1804. godine. Tog dana pobijena je većina istaknutih Srba trgovaca, knezova, sveštenika, boraca Koče Anđelkovića i dr. Stradali su Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Hadži Ruvim i mnogi drugi. U pismu koga su Srbi poslali Italinskom, ruskom poslaniku u Carigrad, navodi se brojka od oko 150 ljudi. Dahije su primoravale stanovništvo Srbije da preda oružje, zbog čega mnogi beže u šume. Od srpskih poglavara koji su izbegli seču najpoznatiji su: Jakov Nenadović (istočna Srbija), prota Matija Nenadović (njegov sinovac), Milan Obrenović i Karađorđe u Šumadiji, Stanoje Glavaš (harambaša), Petar Dobrnjac, Milenko Stojković i dr. Seča knezova bio je neposredan povod za izbijanje ustanka.

Prvi srpski ustanak

Istog dana kada je održan zbor u Orašcu krenulo se u akciju. Prepodneva je zapaljen han u Orašcu, a handžije i sejmeni su pobijeni ili rasterani, čime je i zvanično otpočela buna. Istoga dana i sutradan spaljeni su hanovi u još četiri sela. Oveća grupa Turaka razbijena je kod sela Sibnice dan posle zbora. Dahije su odgovorile slanjem Aganlije (smatralo se da je blag u odnosima sa rajom) kako bi nagovorio Srbe na pomirenje. Do susreta Aganlije (sa oko 400 janičara) i Karađorđa došlo je u selu Drlupi 24. februara 1804. godine. Razgovor je vođen na većem rastojanju i nije urodio plodom. Međusobno nepoverenje rezultiralo je borbom u kojoj su Srbi ranili Aganliju u nogu i ubili neke njegove pratioce. Stanoje Glavaš ranjen je u glavu. Turci su pobegli, a ustanici su ih gonili do Beograda gde su preneli borbe. Od Turaka se tada odmetnula i gročanska nahija sa Vasom Čarapićem. Za njom je krenula i Smederevska nahija na čelu sa Đušom Vulićevićem. Beograd je odsečen od ostatka Carstva.

Pogibija

Porta je juna 1804. godine naredila bosanskom veziru Bećir-paši da dođe u Pašaluk i izvidi spor, ukloni dahije i zavede redovnu vlast. Bećir-paša je razgovarao sa Karađorđem (jul 1804), ali su dahije odbile da napuste Beograd. Krdžalije su čak uspele da zarobe Bećir-pašu na prevaru, pa su Srbi platili otkup kako bi ga oslobodili. Dahije su, pod pritiskom krdžalija, pobegle u Adakale gde ih je, po pašinom naređenju turskom zapovedniku, pobio Milenko Stojković. To je bio sav uspeh Bećir-paše koji se vratio u Bosnu, a Srbi su nastavili opsadu Beograda koji je sada bio u rukama Alije Gušanca.

Izvori

• Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 5, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.
• Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 4, tom 1, Beograd 1986.