Azerbejdžanske svadbene tradicije
Azerbejdžanska tradicija venčanja (azer. Azərbaycanın toy adətləri ) je jedna od najznačajnijih i najsvečanijih porodičnih tradicija azerbejdžanskog naroda. Ona je višestepena i povezana je sa raznim obaveznim ritualima i tradicijama.[1][2] Drevna azerbejdžanska venčanja odražavaju cikluse tradicija, koji traju dug vremenski period i zahtevaju značajne materijalne troškove.[3]
Struktura ceremonije uredi
Zvanični postupak venčanja počinje prihvatanjem saglasnosti roditelja mlade („soz kәsmәk“) i nastavlja se nakon donošenja nezavisne odluke o braku.[4]
Kiz Gormә (prezentacija udate devojke) uredi
Tradicije kao što su kiz gormә (predstavljanje udate devojke) i kiz bәiәnmә (odobravanje izbora) su prvi uslovi venčanja. Najbliži rođaci mladoženje, koji su okupljeni da ga venčaju, počinju da prikupljaju podatke o nevesti, njenim roditeljima i porodici u kojoj živi.[5]
Elcilik (pravljenjnje spoja) uredi
Dan za slanje provodadžija u kuću neveste se određuje kada se odobri mladoženjin izbor.
Poštovani, stariji rođaci mladoženja učestvuju u „glavnoj“ ceremoniji sklapanja spoja. Odbijanje smatra se udarom na prestiž provodadžija. Generalno, stariji rođaci mladoženja ili njegove starije sestre šalju se u kuću neveste da dobiju preliminarni pristanak. Ranije je tradicija zahtevala ponovljena „odbijanja“ iz raznih razloga, ali je kasnije to znatno pojednostavljeno. Ovo pojednostavljenje se može pripisati uverenju da budući saputnik u životu treba da bude jednak u pravima i da mladi imaju pravo na taj privatni izbor.
U određivanju dana spajanja svi se trude da izaberu uspešan dan, koji bi trebalo da bude dan kada se svi snovi ostvaruju. Prema drevnom verovanju, zli duhovi su graničili put provodadžija na putu do kuće neveste, pokušavali su da ograniče obavezu i želeli su da provodadžija dobije odbijenicu i da se vrati bez pristanka. Da bi se tome suprotstavili, ljudi su pričvrstili iglu na vrata i zidove kuće, kojima su prilazili. Zli duhovi, uplašeni od igle od gvožđa, nisu imali dovoljno hrabrosti da napuste dom i isprate provodadžiju u odlasku u kuću mlade.[6]
Pravljenje spoja je neizostavna tradicija čak i kada par pristane na meč.[3]
Baslıg (Plaćanje) uredi
Azerbejdžan je ispoštovao tradiciju isplate „Baslıga“. Baslıg je plaćanje za mladu od strane mladoženja roditeljima neveste, tačnije njenom ocu ili drugoj osobi koja nudi mladu za brak. Plaćanje se vršilo u novcu, stoci ili drugom materijalnom bogatstvu pre venčanja. Bio je zabranjen u sovjetsko doba.[3]
Nišan ili Adak (veridba) uredi
Uparivanje prati tradiciju verenika. Nakon što otac odluči da svoju ćerku da za udaju, mladoženja zabavlja svoje nove rođake čajem i slatkišima u kući mlade. Godine 1908, proces angažmana Šahsevena, etničke grupe Azerbejdžanaca, opisan je na sledeći način:[7]
| Šahseveni stupaju u brak prema drevnim tradicijama. Ako devojčin otac pristane da uda svoju ćerku, onda pre svega mladoženja treba da ugosti i zasladi svoje nove rođake u kući nevestine, što se zove tradicija. |
Period posle veridbe i pre venčanja je glavni period u životu mladog para. Ranije je dužina ove faze bila veoma značajna, ponekad se protezala i nekoliko godina. Moguće je da je dugi raspon veridbi bio vezan za teškoće vezane za materijalno blagostanje i neophodnost pripreme za buduće svadbene svečanosti. Kasnije je ovaj period značajno skraćen.
Čehiz (miraz) uredi
Posle veridbi, nevestina porodica počinje da priprema ćehiz za budući porodični život svoje ćerke. Ćehiz je u vidu sve potrebne opreme za punjenje kuće. Obično mladoženjina porodica kupuje kuću, a nevestina porodica sav nameštaj, kuhinjsku opremu, veš mašinu, usisivač i mnoge druge stvari potrebne za život u kući. Slavno je nevestinoj porodici da obezbedi bogatstvo ćehiz. Ovo je prihvaćeno kao poslednja obaveza roditelja za život njihove ćerke.
Kәbin (Religijska registracija) uredi
Verska registracija braka ( azer. Kəbin Kəsmək ) održava se nekoliko dana pre venčanja uz učešće svedoka sa obe strane.[8] Garantovana suma („mehr“) upisana je u bračni ugovor („kebin kagizi“) ( azer. Kəbin kağızı ). Ovo je garantovani iznos novca za mladu u slučaju razvoda ili smrti muža. Taj iznos je u prošlosti pažljivo čuvala udata žena.[3]
Venčanje uredi
Nekoliko dana pre venčanja održava se obred ukrašavanja kuće („ev bezemek“). Ceremonija se završava istog dana kada se u mladoženjinu kuću donese miraz [9] . Cilj ove tradicije je da se mladom bračnom paru obezbede sve potrepštine na početku zajedničkog života, zbog čega se u mirazu nalazi nameštaj, posuđe i kućni predmeti.[10]
Razlikuju se „devojačko venčanje” (obred „paltar kesdi”) i tzv. „momačko venčanje”. [9] Na svadbi se svira narodna muzika.[11]
Ksınaiakdı (Noć kane) uredi
Uveče prvog dana venčanja u kući neveste održava se ceremonija „mazanja kanom “. Najbliže prijateljice i rođaci mlade su pozvani na ovaj događaj. Iz mladoženjine kuće dolazi grupa mladića i devojaka sa muzičarima. Najbliži rođaci mladoženja namažu kanu na prste mlade i daju poklone. Nevestina porodica priređuje svečanu večeru učesnicima ceremonije. „Razmazivanje kanom” ima različite nazive u različitim oblastima Azerbejdžana: u Šakiju se ceremonija naziva „gozba neveste”; u Tovuzu je ceremonija „demonstracija devojke“; u Masali i Lenkeranu događaji su poznati kao „okupljanje kod devojke“; u Gubi referenca je „razmazivanje kanom“, a u Apšeronu je „henanane“. Prema predanju, u noći „mazanja kanom“ mladoženja je dolazio u kuću neveste po „toi pai“ (svadbeni deo) i uzimao ovcu i kokošku, dajući zauzvrat poklone i novac. Prema tradiciji, prikladno je ukrasti „toi pai“, ali je osamdesetih godina 20. veka svadbeni deo pripreman unapred i davan mladoženji. Ponekad muzičari ostanu u nevestinoj kući, a veselje i igranje traju do jutra.
Drugog dana svadbe igra se u mladoženjinoj kući. Održavanje „guleša“ (rvačke predstave) je do sada bio deo drugog dana u nekim selima. Još sedamdesetih godina 20. veka ova tradicija je postojala u svakom selu Azerbejdžana. Poznati rvači su se okupili da odmere svoju moć na venčanju.[12] Na kraju svadbe šalje se karavan do mladenčine kuće (danas automobil) da dovede mladu do mladoženjine kuće („gelin getirme“). Na putu momci zadržavaju mladoženju i nevestu i njihov karavan da bi dobili poklon („dželet“).[11]
Oba dlana mlade vezuju se belom ili crvenom maramicom ispod koje se stavlja novac, koji je uzimao mladoženjin i nevestin jenge. Nevesti se odvezuju pred bračnu noć.[13]
Uzә Cıkdı (posle venčanja) uredi
Ceremonija pod nazivom „uze cıkdı“, koja simbolizuje kraj perioda „odsustva“, održava se nekoliko dana nakon venčanja.[14] Nekada, po tradiciji, nevesta mesec dana nakon venčanja nije prelazila granice dvorišta. Nedelju dana nije razgovarala sa svekrvom i svekrom. Nakon obreda „uze čikdi“ najbliži rođaci mlade (osim majke i oca) i mladoženja se okupljaju u njegovoj kući, pozdravljaju mladence i uručuju im vredne poklone ili novac.[11]
Promene u ceremoniji venčanja uredi
Uprkos dugogodišnjoj tradiciji, azerbejdžanska venčanja su pretrpela značajne promene tokom poslednjih decenija. Sada je široko prihvaćeno da se fotografiše mladi par na dan venčanja i da mlada nosi belu venčanicu. Strogo prikrivanje mladog para pred venčanje je smekšalo. Mladoženja, ili retko mlada, može da sedne za sto sa gostima. Poslednjih godina mladoženja su dobili pravo da učestvuju u ceremoniji veridbe. Ove promene su naročito prisutne na gradskim venčanjima. Očekuje se da će se promene u seoskim svadbama nastaviti i narednih godina. Jedan od savremenih trendova je odbijanje „venčanja bez mladenaca“, tradicije skrivanja mlade pre venčanja. Skraćeno je i trajanje venčanja. Nekada je venčanje moglo da traje 3 ili 7 dana, a sada traje jedan dan. [11] [13]
Reference uredi
- ^ Institute of Ethnography named after N.N.Mikhlukho Maklai. (1962). Works of the Institute of Ethnography named after N.N.Mikhlukho Maklai. 79. The USSR Academy of Sciences. str. 192.
- ^ M.A.Abbasova (1988). Svadebnaя obrяdnostь lezgin Azerbaйdžana (tradicii i novacii). 44. Academy of Sciences of the Azerbaijan SSR. Reports.: Elm.
- ^ a b v g Institute of Ethnography named after N.N.Mikhlukho Maklai. (1962). Works of the Institute of Ethnography named after N.N.Mikhlukho Maklai. 79. The USSR Academy of Sciences. str. 192.
- ^ A. A. Abbasov. (1987). Obraz žizni v novыh gorodah Azerbaйdžana. Эlm. str. 199.
- ^ Usually wine drinking is a part of this step with the family, to form a bond.N. V. Malisheva, N. N. Voloshuk. (2001). Krыm: socvetie nacionalьnыh kulьtur : tradicii, obыčai, prazdniki, obrяdы. Biznes Inform. str. 15.
- ^ Usually wine drinking is a part of this step with the family, to form a bond.N. V. Malisheva, N. N. Voloshuk. (2001). Krыm: socvetie nacionalьnыh kulьtur : tradicii, obыčai, prazdniki, obrяdы. Biznes Inform. str. 15.
- ^ Otdelьnый gvardeйskiй korpus. Štab (1908). Voennый sbornik. 51. V tippografii E. Praca.
- ^ Nargiz Guliyeva. Svadebnыe obrяdы azerbaйdžancev (PDF). magazine.
- ^ a b V.K.Gardanov. (1969). Kavkazskiй эtnografičeskiй sbornik. 4. Institute of Ethnography named after N.N.Mikhlukho Maklai.: Nauka.
- ^ A. A. Abbasov. (1987). Obraz žizni v novыh gorodah Azerbaйdžana. Эlm. str. 199.
- ^ a b v g A. A. Abbasov. (1987). Obraz žizni v novыh gorodah Azerbaйdžana. Эlm. str. 199.
- ^ N. S Poliщuk, T. S. Makašina. (1993). Svadebnыe obrяdы narodov Rossii i bližnego zarubežья. Institut эtnologii i antropologii im. N.N. Mikluho-Maklaя: Rossiйskaя akademiя nauk. str. 201.
- ^ a b N. S Poliщuk, T. S. Makašina. (1993). Svadebnыe obrяdы narodov Rossii i bližnego zarubežья. Institut эtnologii i antropologii im. N.N. Mikluho-Maklaя: Rossiйskaя akademiя nauk. str. 201.
- ^ O. A. Ganckaя, I. A. Grišaev. (1990). Semья: tradicii i sovremennostь. str. 255.