Ai (dinastija Han)
Ai Di, Ai ili car Sjao-ai[a] (kin: 孝哀皇帝; pin: Xiào’āi huángdì; 27. p. n. e. Hece — 15. avgust 1. p. n. e. Čangan) bio je car Kine iz dinastije Zapadni Han (7—1. p. n. e.).
| Car Ai iz dinastije Han | |
|---|---|
 Car Ai iz dinastije Han i Dong Sijan, slika koja prikazuje scenu sa odsecanjem rukava. Delo Čen Hongšoua iz perioda dianstije Ming, XVII vek. | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Car Sjao-ai iz dinastije Han |
| Datum rođenja | 27. p. n. e. |
| Mesto rođenja | Hece, Carstvo Han |
| Datum smrti | 15. avgust 1. p. n. e. (25/26 god.) |
| Mesto smrti | Čangan, Carstvo Han |
| Grob | mauzolej Jiling |
| Religija | konfučijanstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Fu |
| Roditelji | Liu Kang Gospođa Ding |
| Dinastija | Zapadni Han (grana dinastije Han) |
| car Kine | |
| Period | 7—1. p. n. e. |
| Prethodnik | Čeng |
| Naslednik | Ping |
Ime po rođenju cara Aija bilo je Liju Sjin (kin: 刘欣; pin: Liú Xīn). Shodno kineskoj tradiciji, za njega se koristi posthumno ime, dok je sam vladar koristio vladarska imena.[b] Posthumno ime mu je upravo bilo car Sjao-ai, dodeljivano vladarima vrednim žaljenja, po kome se u istoriji i navodi. Car Ai je tokom svoje vladavine koristio dva vladarska imena, tj. imena ere, Đijen-ping (kin: 建平; pin: Jìanpíng; 6—3. p. n. e.) i Juen-šou (kin: 元寿; pin: Yúanshòu; 3—1. p. n. e.).
Rođen je kao sin Liu Kanga, mlađeg sina cara Juana od Hana, i njegove supruge Ding. U ranoj mladosti je bio princ od Dingtaoa. Kako njegov stric car Čeng nije imao dece, Liju Sjin ga je po njegovoj smrti 7. p. n. e. nasledio na prestolu. Vladavina mu je bila obeležena prevelikim uticajem njegove babe Fu, kojoj je i dugovao dolazak na vlast i koja je bila uzdignuta na rang carice majke. To je stvorilo određenu tenziju sa klanom Vang, koji je bio dominantan na dvoru prethodnog cara, s obzirom da je velika carica majka Vang Džengđun, majka cara Čenga, još uvek bila živa. Osim sukoba unutar samog dvora, rasla je korupcija i došlo je do nametanja visokih poreza podanicima. Dvorski ministri predvođeni Ši Danom (umro 3. p. n. e.), želeći da reše probeleme jaza između bogatih i siromašnih, bili su podneli caru Aiju sledeći predlog:
Nijedan drevni mudri vladar nije uspeo da uspostavi stabilnost u društvu bez uvođenja sistema polja od devet kvadrata... Zahvaljujući ovom sistemu, mnogo generacija je živelo u miru, ali su neki moćni ljudi kako službenici, tako i obični podanici uspeli da nagomilaju ogromno bogatstvo i svojinu, dok su slabi i siromašni dodatno osiromašili i oslabili... Sada došlo je vreme da se uvedu neka opšta ograničenja.
Car Ai je prihvatio njihov predlog i počeo da sprovodi politiku sijen tijen (uređivanje zemlje).[2][3] Međutim, ta politika je bila suviše nepraktična. Ona je iziskivala, između ostalog, da ukupni zemljišni posed za kraljeve, plemiće, službenike i obične ljude ne sme biti veća od 30 ćinga (342 jutra) i da „nijedan trgovac ne može da stekne privatno zemljište ili da se zaposli u državnoj službi”.[3] Ovo su bili neostvarivi ciljevi, pa su oni ubrzo napušteni. Ovakvu carevu odluku dodatno je ubrzalo veliko protivljenje rođaka carske porodice kojima je stari sistem donosio veliku dobit.[2][3]
Poput svojih prethodnika, Ai je nastojao da se bavi i obrazovnim pitanjima, što opet nije imalo učinka i izazvalo je samo sukobe. Učenjak Liju Sin je nastojao da Cuoove komentare unese u nastavni program državnih škola zajedno sa Maoovim komentarima Klasične knjige pesama, Izgubljenim obredima i Klasičnom knjigom dokumenata na starom pismu. Ai je njemu i profesorima Carskog univerziteta naredio da predaju po ovim tekstovima, ali su neki odbili da to učine. Liju se onda pismom obratio profesorima optuživši ih za „tvrdoglavo istrajavanje na predrasudama i zastarelim idejama, šurovanje sa sebi sličnima i za ljubomoru prema onima koji se pridržavaju istine”. Drugi učenjaci-činovnici su se razbesneli, pa su optužili Lijua da „kvari stare uredbe i omalovažava ono što su uspostavili bivši carevi”. Posle ovoga Liju Sin je morao da napusti prestonicu i zadovolji se mestom namesnika Heneija. Ovo je bila prva rasprava vođena između pristalica Starih i Novih klasika.[4]
Što se spoljne politike tiče, između carstva Han i naroda Sjongnu vladao je mir. U zamenu za mir car Ai je plaćao znatne sume. Godine 1. p. n. e. Sjongnui su dobili trideset hiljada svitaka svile, približnu količinu sirovina i trista sedamdeset komada odeće. Neki dvorski zvaničnici rado su mislili da će nomadima ljubav prema raskoši doći glave. Jedan izaslanik je samouvereno i smelo rekao njihovom poglavici:
Sada [imate] tu sklonost prema kineskim stvarima, običaji plemena Sjongnu se menjaju, Kina će na kraju uspeti da privuče na svoju stranu čitav narod Sjongnu.[5]
Pred kraj vladavine, naročito posle smrti svoje babe 3. p. n. e. car Ai je došao pod snažan uticaj dvorskog službenika Dong Sijana, za koga većina istoričara veruje da mu je bio homoseksualni ljubavnik. Postoji priča po kojoj je Ai, kada se probudio u krevetu pored Dong Sijana, video da mu se rukav zaglavio ispod njega. Ne želivši da ga probudi, Ai je odsekao rukav. Zbog toga se duansiju dži pi (doslovno fetiš odrezanog rukava) u kineskom koristi kao pogrdan izraz za homoseksualnost. Taj mladić skromnog porekla je, obasipan carevim počastima, vrtoglavo je uznapredovao u hijerarhiji carske administracije došavši na kraju do položaja vrhovnog komandanta. Carevim počastima je bila obasipana i Dong Sijanova porodica i rodbina. Oni koji se nisu slagali sa ovakvim carevim postupcima, poput starešine carskog sekretarijata Vang Đija, bili su pogubljeni ili naterani na samoubistvo. Novi starešina carskog sekretarijata postao je upravo Dong Sijan. Kako se car i njegov miljenik nisu uopšte bavili državnim poslovima, došlo je do još većeg pogoršanja stanja u zemlji.
Car Ai je iznenada umro 15. avgusta 1. p. n. e. u svojoj prestonici Čanganu. Imao je jednu suprugu, caricu Fu, koju je zanemarivao, tako da nije imao dece. Usled takve situacije, Ai je izrazio želju da ga Dong Sijan nasledi na prestolu. Međutim, starešina carskog sekretarijata se u novonastaloj političkoj situaciji nije snašao i dvorski velikodostojnici okupljeni oko velike carice majke Vang Džengđun su obezvredili carevu želju. Presto je bio dat Aievom rođaku Pingu, kome je zbog maloletnosti za regenta postavljen Vang Mang. Dong Sijan je sa suprugom zatim zatvoren i nateran na samoubistvo.
Vladavina cara Aija imala je fatalan ishod za dinastiju Zapadni Han. Nezadovoljstvo njegovim postupcima utrlo je put Vang Mangovom preuzimanju vlasti, što će dovesti do pada iste te dinastije i osnivanja dinastije Sin. Car Ai je poslednji car dinastije Zapadni Han koji je vladao samostalno.
Napomene
uredi- ^ Posthumna imena većine vladara dinastije Han, sadrže karakter sjao (kin: 孝; pin: xiào) koji znači sinovljeva odanost. U navođenju imena vladara ovaj karakter se obično izostavlja.
- ^ Kineski carevi su obično tokom različitih perioda svoje vladavine koristili brojna vladarska imena. Ta praksa se zadržala sve do dinastije Ming, kada je praksa postala da se koristi jedno.
Reference
uredi- ^ Jerković, Jovan; Pižurica, Mato; Pešikan, Mitar (2010). Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 201. t. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191.
- ^ a b Grupa autora 2017, str. 46.
- ^ a b v Grupa autora 2017, str. 169.
- ^ Grupa autora 2017, str. 245.
- ^ Frankopan 2022, str. 32.
Literatura
uredi- Grupa autora, Istorija kineske civilizacije (tom II), 2017. Beograd
- Piter Frankopan, Putevi svile, 2022. Beograd
