Amerikanski vaspitni dom
Amerikanski vaspitni dom u Vranju je bio dom za ratnu siročad u Vranju osnovan 4. oktobra 1918. nakon oslobođenja Vranja od okupacije u Prvom svetskom ratu.
| Amerikanski vaspitni dom | |
 | |
Informacije
| |
|---|---|
| Lokacija | Vranje |
| Status | završena |
| Svečano otvaranje | oko 1921. |
| Sagrađena | 20. vek |
Postanak uredi
Posle oslobođenja Vranja u Prvom svetskom ratu dve socijalne ustanove u gradu odigrale su značajnu ulogu u zbrinjavanju dece bez roditelja, kao i one čiji su roditelji bili lošeg ekonomskog stanja. Te dve ustanove bile su: Amerikanski vaspitni dom za srpsku ratnu siročad u Vranju i kuhinja smeštena u kući Trajka Stamenkovića Torovelca, koja je radila kratko vreme. Amerikanski vaspitni dom za srpsku ratnu siročad u Vranju, i pored toga što se zvao tako, obuhvatao je teritoriju cele države i radio je do kraja 1933. godine. Kroz taj dom prošao je veliki broj dece osposobljene za život i stvaranje.[1]
Istorijat uredi
U Prvom svetskom ratu okupator je bio poražen, a prilikom povlačenja ostavio je mnogo dece bez oba roditelja, bedu i sirotinju u Vranju, srezu Pčinjskom i celoj državi. Mesna vlast koja se tada formirala nije imala mogućnosti da svu decu zbrine. Tri velika dobrotvora, Amerikanci Džon Frotingam, Helen King i Vida Metson (Vida Matheson), vraćajući se sa fronta, a uz pomoć vlasti, države i meštana Vranja osnivaju u gradu vaspitni dom za siročad Srbije.[1]
Ključnu ulogu u osnivanju doma imali su ugledni Vranjanci: Janča Stajić, Milan Stevanović, Mihajlo Stevanović i Rista Stajić, koji su ličnim radom i materijalnom pomoći doprineli da se dom formira. Dom je u prvo vreme bio smešten u kući Janče Stajića, u sadašnjoj ulici Sime Pogačarevića u Vranju. Zvanično je počeo sa radom 25. oktobra 1918. godine kada su primljeni prvi pitomci.[2]
Počasni predsednik doma bio je Džon Frotingam, predsednik Rista Stajić, a blagajnik Milan Stevanović. Ovom institucijom humanog karaktera rukovodile su Helen King- Amerikanka i Vida Metson-Škotlanđanka. One su tokom Velikog rata 1916. godine stigle u Solun sa zadatkom da neguju ratnike pri Američkom crvenom krstu. U Vranje su došle krajem 1918. godine, gde su inspirisane humanim radom Džona Frotignama, započele humanu misiju preuzevši sve poslove oko organizacije doma.
Juna 1919. godine zbog većeg priliva dece dom je premešten u tri zgrade na imanju Riste Stajića, u sadašnjoj ulici Bore Stankovića u Vranju, na mestu gde je danas hirurški paviljon. Rista Stajić poklonio je svoje imanje vranjskoj opštini za potrebe doma. Ubrzo posle toga i te tri zgrade postaju tesne. Na osnivanju domova za ratnu siročad u Srbiji aktivno su bili angažovani Džon Frotingam i njegova supruga Jelena Lozanić, ćerka Sime Lozanića, prvog rektora Beogradskog univerziteta, koja je u toku Velikog rata, u ime Crvenog krsta Srbije, prikupljala humanitarnu pomoć u SAD.
U leto 1921. godine, Vranje je posetio Džon Frotingam i tom prilikom obišao Dom za ratnu siročad. Imanje na kome je bio smešten dom otkupio je od vranjske opštine za potrebe ovog zavoda i time osnovao svoju zadužbinu. Amerikanski vaspitni dom za srpsku ratnu siročad u Vranju bio je pod pokroviteljstvom Njenog veličanstva, kraljice Marije Karađorđević.
Za humani rad tokom i nakon završetka Velikog rata Jelena Lozanić odlikovana je ordenom Belog orla i ordenom Svetog Save višeg stepena, dok je njen suprug Džon Frotingam odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima, ordenom Belog orla, Jugoslovenskom krunom i Krstom milosrđa.
S obzirom da u postojećim objektima nije bilo dovoljno mesta za svu decu, krajem 1921. godine sagrađena je nova dvospratna zgrada. Na spratu su bile spavaonice za dečake i devojčice, kao i prostorije za vaspitače. U prizemlju su bili smešteni trpezarija i dnevni boravak. Tokom 1924. godine sagrađena je i druga zgrada u obliku slova „G“. Na spratu su bile spavaće sobe za decu i trpezarija za vaspitačice. U prizemlju je formirana medicinska ambulanta u kojoj je radio domski lekar, doktor Dragoljub Mihajlović. U domu je svake godine bilo smešteno više od pedesetoro dece. Tako se u Aktu Amerikanskog doma iz 1928. godine navodi da je te godine u zavodu bilo čak sedamdesetoro dece.
Krajem 1933. u sasvim izmenjenim ekonomskim prilikama Vranja i zemlje, i kada su ratne rane takoreći bile zalečene, prestala je potreba za ovom vrstom doma i on je rasformiran, ali su tragovi njegovog rada širom zemlje ostali.
Dom je prestao sa radom 1934. godine, a nakon dve godine u nekadašnje objekte ovog zavoda smeštena je Banovska bolnica.[1]
Direktori i vaspitači doma uredi
Na početku rada domom su upravljali: direktorke Helen King i Vida Metson, predsednik doma Rista Stajić, blagajnik Milan Stevanović Čaplja, lekar Dragoljub Mihajlović i vaspitač i administrator Panta Jovanović.
Prvi vaspitači u domu bili su učitelji Uroš Trajković i Agelina Tasić, a u periodu od 1922. do 1924. godine rođene sestre iz Engleske Ana i Džin, kao i Maloi iz Australije. Posle njih su došle Engleskinja King i Grkinja Meri Polemis.
Za stalnog vaspitača je imenovan Rus Viktor Muželjko koji je radio kao vaspitač u domu od 1922. do 1925. godine, kada je umesto njega došao takođe Rus Aleksej Durakov. Blage naravi, uvek nasmejanog i vedrog lica, bio je omiljen i poštovan u Domu i celoj variši, Stidirao je Filozofski fakultet u Beogradu. Po diplomiranju 1930. godine prelazi u vranjsku Gimnaziju na mesto profesora istorije i filozofije. Durakova zamenjuje Vladimir Šipotovski, koji je starijim pitomcima više bio drug nego vaspitač i neprevaziđeni njihov fudbalski trener. Već 1932. godine Vladimira je zamenio Rus Nikolaj Popov koji je bio vaspitač sve do prestanka rada doma.[4] Veoma kratko radila je vaspitačica Lederer iz Engleske.[2]
O tome da su se direktorke doma Helen King i Vida Metson svestrano angažovale oko školovanja svojih pitomaca svedoči nam dokument iz 1932. godine, kada su uputile molbu Ministarstvu prosvete da odobri naknadno polaganje prijemnog ispita pitomcima koju su zakasnili za upis u vranjsku Gimnaziju. Ministarstvo prosvete je odobrilo naknadno polaganje prijemnog ispita za ove dečake. [4]
Helen King i Vida Metson su od Ministarstva prosvete tražile i finansijsku pomoć za nabavku školskih udžbenika. U dopisu Amerikanskog vaspitnog doma koji je upućen Ministarstvu prosvete 30. septembra 1930. godine, te i naredne godine dom je dobio od Ministarstva prosvete novčanu pomoć kao i novac za nabavku udžbenika.
Helen King i Vida Metson su za veliki trud i nesebično zalaganje u zbrinjavanju i vaspitanju srpske siročadi 29. juna 1929. godine odlikovane su ordenjem Belog orla.
Kosta J. Kostić zvani Amerikanac, bio je tumač za engleski jezik jer direktorke doma nisu vladale našim jezikom. Za opštenje s gradom i ljudima Vranja one su se oslanjale na pomoć onih Vranjanaca u koje su imale poverenja i koje su smatrale svojim pravim prijateljima.[1]
Uloga i način rada uredi
Amerikanski vaspitni dom za srpsku ratnu siročad kompletno je i na najbolji način brinuo o svemu: hrani, odeći, obući, stanovanju i ličnom životu štićenika. U ovom zavodu bila su smeštena deca koja su ostala bez roditelja tokom okupacije i to ne samo iz Vranja i okoline, već i iz drugih krajeva zemlje.
Helen King i Vida Metson uložole su velike napore ne samo u organizaciji doma nego su brižljivo vodile računa i o uspehu u školi i interesovanjima pitomaca. Na osnovu toga usmeravale su decu na dalje školovanje ili na izučavanje zanata. U domu je osnovana Zanatska škola u kojoj se učio stolarski, obućarski i krojački zanat, a izučavao se i ručni rad. Nakon završene Gimnazije pitomci su upućivani u one škole koje su imale smeštaj. Prioritet su imale Učiteljska škola, Vojna akademija, Podoficirska i Poljoprivredna škola.
Plodovi plemenitog rada ove ustanove naročito su se osećali u Vranju i njegovom srezu. Preko stotinu pitomaca učilo je Gimnaziju, a ostali zanat jer su pokazivali veće interesovanje. Neki pitomci završili su fakultet i nastavili izučavanje nauke, razne studije i druge škole i postali poznati ljudi. Doktor agronomskih nauka Ljubiša Tomić bio je pitomac doma i kao takav posle Gimnazije završio je fakultet, doktorirao, postao profesor fakulteta, posvetio se naučnom radu i novim otkrićima u proučavanju duvana, postao poznat širom zemlje, ostavivši za sobom zapažene naučne radove.[1]
Odgovorni ljudi, osim o materijanim problemima, brinuli su o vaspitanju štićenika, njihovom osposobljavanju za život, obrazovanju ili zanatu, a osnovno školovanje bilo je obavezno za svu decu. Kroz dom je prošlo preko šest stotina dece od 1918. do kraja 1933. godine. Vojnički život i spartansko vaspitanje, koje je povremeno izgledalo vrlo teško, deci su davali čelično zdravlje. Za to vreme u domu se nije desio nijedan smrtni slučaj iako su tuberkuloza i malarija kosile građane Vranja.
Septembra 1927. godine kralj Aleksandar i kraljica Marija Karađorđević, s predsednikom vlade Ljubomirom Davidovićem posetili su dom, što je predstavljao veliki događaj ne samo za upravitelje doma nego i za pitomce.
Dom je funkcionicao po ugledu na američke i engleske internate, u kojem su se poštovali određeni red i disciplina. Radnim danima ustajanje je bilo u šest časova, a nedeljom u sedam. Božićni i Uskršnji praznici proslavljani su na svečani način.
U toku letnjih raspusta pitomci doma odlazili su na izlete i posete u drugim gradovima. Pitomci doma bavili su se u slobodno vreme raznim sportovima. Imali su svoj fudbalski klub Amerika. Talentovani pitomci bili su članovi fudbalskog kluba Građanski. Osim fudbala i gimnastika je bila zastupljena, tako da su u dvorištu doma bile postavljene gimnastičke sprave: vratilo i alke.
Plemenito delo mnogih darodavaca iz Amerike i naše zemlje nikada neće biti zaboravljeno niti uništeno za vreme i posle Prvog svetskog rata, kao i ovaj dom za ratnu siročad cele naše zemlje.[1]
Reference uredi
- ^ a b v g d đ Simonović, Rista M. Društvena istorija Vranja : od kraja 19. do kraja 20. veka. Vranje: Istorijski arhiv "31. januar" Vranje, 2013. str. 424—436. ISBN 978-86-88105-09-5.
- ^ a b Janačković, Branka. Amerikanski vaspitni dom za srpsku ratnu siročad u Vranju. Vranje: Istorijski arhiv "31. januar" Vranje, 2015. str. 3—5. ISBN 978-86-88105-11-8.
- ^ Janačković, Branka. „Amerikanski vaspitni dom za srpsku ratnu siročad u Vranju”. Arhivirano iz originala 17. 11. 2018. g. Pristupljeno 17. 11. 2018.
- ^ a b Antić, Vukašin. Bolnica u Vranju. Vranje: Vranjske, 2003. str. 111—124. ISBN 978-86-84287-00-9.