Википедија

Andre-Mari Amper

Andre-Mari Amper (franc. André-Marie Ampère; Lion, 20. januar 1775 — Marselj, 10. jun 1836)[1] znameniti francuski fizičar, matematičar i prirodnjak,[2] član Pariske akademije nauka (1814).[3] Član mnogih inostranih akademija nauka, počasni član Peterburške akademije nauka (1830). Osnivač elektrodinamike. Zasnovao teoriju magnetizma u nerazdvojivoj vezi sa elektricitetom i proučio uzajamno dejstvo električnih struja. Po njemu je dobila naziv jedinica za mjerenje jačine električne struje. Džejms Maksvel nazvao je Ampera „Njutonom elektriciteta“.

Andre-Mari Amper
Portret Andre-Mari Ampera
Lični podaci
Puno imeAndré-Marie Ampère
Datum rođenja(1775-01-20)20. januar 1775.
Mesto rođenjaLion, Francuska
Datum smrti10. jun 1836.(1836-06-10) (61 god.)
Mesto smrtiMarselj, Francuska
Naučni rad
Poljefizika, matematika, hemija
InstitucijaPolitehnička škola, Kolež de Frans
Poznat pojedan od osnivača elektrodinamike

Biografija uredi

Amper je rođen u Lionu, gdje je stekao i obrazovanje.[4][5] Poslije očeve smrti (pogubljen na giljotini 1793. godine)[6] Amper je najprije bio predavač u Politehničkoj školi u Parizu, zatim je držao katedru fizike u Burgu, a od 1805. godine – katedru matematike u pariskoj Politehničkoj školi, gdje se oprobao i na literarnom polju, napisavši djelo: «Razmatranja o matematičkoj teoriji igre» («Considerations sur la theorie mathematique du jeu»), Lion, 1802).

Godine 1814. izabran je za člana Francuske akademija nauka, a 1824. godine postaje profesor eksperimentalne fizike na Kolež de Fransu. Umro je 10. juna 1836. u Marselju. Ime mu je uvršteno u spisak najvećih naučnika Francuske, koji se nalazi u prizemlju Ajfelovog tornja. Andre-Marijev sin, Žan-Žak Amper (1800—1864), bio je poznati filolog.

Naučna djelatnost uredi

Oblasti u kojima je Amper obavio značajna istraživanja su matematika, mehanika i fizika. Najveći istraživački rad u fizici obavio je u oblasti elektrodinamike. Godine 1820. ustanovio je pravilo za određivanje pravca djejstva magnetnog polja električnog provodnika na magnetnu iglu, poznato kao Amperovo pravilo; u brojnim ogledima ispitivao je uzajamno djelovanje magneta i električne struje; za ovu svrhu izumio je niz instrumenata; utvrdio je da Zemljino magnetno polje utiče na pokretni provodnik sa električnom strujom. Iste godine je otkrio uzajamno djejstvo dvije električne struje, sročio zakon za tu pojavu (Amperov zakon)[2], razvio teoriju magnetizma i predložio korišćenje elektromagnetnih procesa za prenos signala.

Amper je smatrao, da je uzajamno djelovanje magneta posljedica uzajamnih djelovanja tzv. kružnih molekulskih struja unutar magneta koje stvaraju magnetna polja kao mali tanki magneti, ili magnetni listovi. Ova izjava poznata je kao Amperova teorema. Prema tome, veliki magnet, sastoji se iz niza elementarnih magneta. Ovo je suština dubokog ubjeđenja naučnika da magnetizam potiče od električne struje i da je u tijesnoj vezi sa elektricitetom. Godine 1822. Amper je otkrio magnetno djejstvo solenoida (strujnog kalema), odakle je proistekao zaključak o istovjetnosti magnetnog polja solenoida i magnetnog polja stalnog magneta. Tako se rodila ideja da se stvori jače magnetno polje pomoću gvozdenog jezgra, smeštenog unutar solenoida. Amperove ideje bile su izložene u radovima: „Zbirka elektrodinamičkih zapažanja“ (fr. «Recueil d’observations electrodynamiques», Pariz, 1822), „Kratki kurs teorije elektrodinamičkih pojava“ (fr. «Precis de la theorie des phenomenes electrodynamiques», Pariz, 1824) i „Teorija elektrodinamičkih pojava“ (fr. «Theorie des phenomenes electrodynamiques»). Godine 1826. dokazana je teorema o cirkulaciji magnetnog polja. Godine 1829. Amper je izumio komutator i elektromagnetni telegraf.

U mehanici mu pripisuju formulaciju pojma „kinematika“. Godine 1830. uveo je u upotrebu naučni pojam „kibernetika“. Zahvaljujući svestranom talentu Amper je ostavio traga i u istoriji razvoja hemije, koja mu dodjeljuje jednu od počasnih stranica i smatra ga, zajedno sa Avogadrom, autorom važnog zakona savremene hemije. U čast naučnika jedinica jačine električne struje nazvana je „amper“[2], a odgovarajući mjerni instrument – „ampermetar“. Neka Amperova istraživanja tiču se botanike, a takođe i filozofije, naročito „Eseji o filozofiji nauke“' (fr. «Essais sur la philosophie des Sciences», 2 t., 1834-43; 2. izdanje, 1857).

Rad na elektromagnetizmu uredi

Septembra 1820, Amperov prijatelj, i kasnije autor njegovog hvalospeva, Fransoa Arago[7][8] pokazao je članovima Francuske akademije nauka iznenađujuće otkriće danskog fizičara Hansa Kristijana Ersteda da se magnetna igla odbija od susedne električne struje.[9][10] Amper je počeo da razvija matematičku i fizičku teoriju da bi razumeo odnos između elektriciteta i magnetizma. Nastavljajući Erstedov eksperimentalni rad, Amper je pokazao da dve paralelne žice koje nose električne struje privlače ili odbijaju jedna drugu, u zavisnosti od toga da li struje teku u istom ili suprotnim smerovima, respektivno - ovo je postavilo temelje elektrodinamike. Takođe je primenio matematiku u uopštavanju fizičkih zakona iz ovih eksperimentalnih rezultata. Najvažniji od njih bio je princip koji je dobio naziv Amperov zakon, koji kaže da je uzajamno dejstvo dve dužine žice sa strujom proporcionalno njihovim dužinama i intenzitetima njihovih struja. Amper je takođe primenio isti princip na magnetizam, pokazujući harmoniju između svog zakona i zakona o električnom delovanju francuskog fizičara Šarla Ogustina de Kulona. Amperova posvećenost i veština eksperimentalnim tehnikama usidrila je njegovu nauku unutar novih polja eksperimentalne fizike.

Amper je takođe pružio fizičko razumevanje elektromagnetnog odnosa, teoretišući o postojanju „elektrodinamičkog molekula” (preteče ideje o elektronu) koji je služio kao komponentni element elektriciteta i magnetizma. Koristeći ovo fizičko objašnjenje elektromagnetnog kretanja, Amper je razvio fizički prikaz elektromagnetnih fenomena koji je bio i empirijski dokazan i matematički predvidljiv. Godine 1827, Amper je objavio svoj magnum opus, Mémoire sur la théorie mathématique des phénomènes électrodynamiques uniquement déduite de l'experience (Memoari o matematičkoj teoriji elektrodinamičkih fenomena, jedinstveno izvedeno iz iskustva), rad u kome je skovano ime njegove nove nauke, „elektrodinamika”, i postao je poznat kao njen temeljni traktat.

Godine 1827, Amper je izabran za stranog člana Kraljevskog društva, a 1828. za stranog člana Kraljevske švedske akademije nauka.[11] Verovatno je najveće priznanje stiglo, kao nagrada za njegove matematičke predstave u njegovoj publikaciji „Memoari o matematičkoj teoriji elektrodinamičkih pojava izvedenih isključivo iz eksperimenta“, za koju je Amper dobio titulu „Njutna elektriciteta“.

Počasti uredi

Nasleđe uredi

Međunarodna konvencija, potpisana na Međunarodnom sajmu električne energije 1881. godine, ustanovila je amper kao jednu od standardnih jedinica za električno merenje, kao priznanje za njegov doprinos stvaranju moderne električne nauke i zajedno sa kulonom, voltom, omom, vatom i faradom, koji su nazvani po Amperovim savremenicima Šarl-Ogisten de Kulon iz Francuske, Alesandro Volta iz Italije, Georg Om iz Nemačke, Džejms Vat iz Škotske i Majkl Faradej iz Engleske. Amperovo ime je jedno od 72 imena ispisana na Ajfelovom tornju.

Mnoge ulice i trgovi su nazvani po Amperu, kao i škole, metro stanica u Lionu, mikroarhitektura grafičkog procesora, planina na Mesecu i električni trajekt u Norveškoj.[13]

Radovi uredi

Reference uredi

  1. ^ Dictionary of Scientific Biography. United States of America: Charles Scribner's Sons. 1970. 
  2. ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 44. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Andre-Marie Ampere | Biography, Books, Inventions, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-16. Pristupljeno 2024-02-01. 
  4. ^ „Andre-Marie Ampere”. IEEE Global History Network. IEEE. Pristupljeno 21. 7. 2011. 
  5. ^   Jedna ili više prethodnih rečenica uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Ampère, André Marie”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 1 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 878—879. 
  6. ^ „Biography of Andre Marie Ampere”. Pristupljeno 2019-09-03. 
  7. ^ „Francois Arago”. The Canadian Journal. 2: 159. 1854. Pristupljeno 3. 5. 2013. 
  8. ^ Kolokolova, Ludmilla (2015). Polarimetry of Stars and Planetary Systems. Cambridge University Press. str. 380. ISBN 978-1-107-04390-9. 
  9. ^ Lowrie, William (2007). Fundamentals of Geophysics . London: Cambridge University Press. str. 281. ISBN 978-0-521-67596-3. „Early in the Han Dynasty, between 300–200 BC, the Chinese fashioned a rudimentary compass out of lodestone ... the compass may have been used in the search for gems and the selection of sites for houses ... their directive power led to the use of compasses for navigation” 
  10. ^ Guarnieri, M. (2014). „Once Upon a Time, the Compass”. IEEE Industrial Electronics Magazine. 8 (2): 60—63. S2CID 11949042. doi:10.1109/MIE.2014.2316044. 
  11. ^ „Library and Archive Catalogue”. Royal Society. Pristupljeno 13. 3. 2012. 
  12. ^ Index biographique des membres et associés de l'Académie royale de Belgique (1769–2005) p. 15
  13. ^ „Batterifergen har måttet stå over avganger. Nå er løsningen klar”. Teknisk Ukeblad. novembar 2016. Pristupljeno 19. 11. 2016. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Andre-Mari Amper na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андре-Мари_Ампер&oldid=27551846”