Википедија

Antineutrofilna citoplazmatska antitela

Antineutrofilna citoplazmatska antitela (ANCA) su pretežno antitela IgG klase specifične za proteaze ili katjonske proteine, komponente primarnih neutrofilnih granula i monocitnih lizozoma, kao što su - proteinaza 3 (PR3), katepsin-G (Kat-G) mijeloperoksidaza (MPO), lektoferin (Lf), azurocidin, lizozim i katjonski baktericidni protein k (eng. bactericidal/permeability increasing protein) koji povećava propustljivost.[1][2]

Antineutrofilna citoplazmatska antitela

Istorija uredi

Antineutrofilna citoplazmatska antitela prvi put su opisana 1982. godine,[3] kada je grupa istraživača pokazala koristeći ELISA enzimsku tehniku (eng. enzyme-linked immunosorbent assay) tehniku da je mijeloperoksidaza (MPO) glavni ciljni antigen perinuklearnih antineutrofilnih citoplazmatskih antitela.[4] Dve godine kasnije, PR3 je prepoznat kao glavni antigen za citoplazmatski tip antineutrofilnih citoplazmatskih antitela kod Vagnerove granulomatoze.[5][6]

Značaj otkrića antineutrofilnih citoplazmatskih antitela i razumevanje njihovog mehanizma neprestano i dana utiče na izradu novih, savremenijih strategija u lečenju zapaljenjam krvnih sudova izazvanog antineutrofilnim citoplazmatskim antitelima.[1]

Opšte informacije uredi

Antineutrofilna citoplazmatska antitela stupaju u interakcij u sa ciljnim antigenima neutrofila aktiviranih citokinom, što dovodi do aktivacije kroz nekoliko signalnih puteva i interakcija sa endotelijumom, zatim do degranulacija, proizvodnja citokina i oštećenje tkiva. Zbog prisustva autoantitela, potrebna je pomoć autoreaktivnog T-pomoćnika (helpera) i B ćelija da se razviju bolesti.[7]

Poznato je da su antineutrofilna citoplazmatska antitela specifični za PR3 i MPO prihvaćeni serološki markeri podgrupe zapaljenja malih krvnih sudova poznatih kao antineutrofilna citoplazmatska antitela - povezana sa zapaljenjem krvnih sudova ili vaskulitisom (granulomatoza sa poliangiitisom i mikroskopskim poliangiitisom).[2]

Otkrivanje antineutrofilnih citoplazmatskih antitela igra značajnu ulogu u dijagnostici i praćenju pacijenata sa primarni zapaljenjem krvnih sudova (vaskulitisom). Pored glavnih ciljnih antigena, PR3 i MPO, drugi proteini neutrofilnih granula mogu biti manji antigeni antineutrofilnih citoplazmatskih antitela, ali njihova uloga i značaj nisu do kraja rasvetljeni.

Pored zapaljenja krvnih sudova (vaskulitisa), antineutrofilna citoplazmatska antitela su otkrivena i kod drugih, patogenetski i klinički heterogenih grupa bolesti:[1]

  • autoimuni sindromi izazvani lekovima,
  • inflamatorna oboljenja creva i jetre,
  • infekcije,
  • maligniteti,
  • sistemske bolesti vezivnog tkiva.[8]

Patogeneza uredi

Iako je patogena uloga antineutrofilnih citoplazmatskih antitela još uvek kontroverzna, in vitro i životinjski modeli podržavaju ideju da antitela imaju direktnu patološku ulogu u formiranju vaskulitisa malih krvnih sudova. Antineutrofilna citoplazmatska antitela specifična za MPO i PR3 može aktivirati neutrofile i monocite preko njihovih Fc i Fab'2 receptora, koji mogu biti poboljšani citokinima koji uzrokuju da neutrofili prikazuju MPO i PR3 na svojoj površini. Aberantna glikozilacija antineutrofilnih citoplazmatskih antitela specifične za MPO i PR3 povećava njihovu sposobnost interakcije sa aktivirajućim Fc receptorima na neutrofilima.[9]

Aktivirani neutrofili se zatim mogu zalepiti za endotelne ćelije gde dolazi do degranulacije. Ovo oslobađa slobodnih radikala kiseonika i litičkih enzima, dovodi do oštećenja endotela putem indukcije nekroze i apoptoze. Štaviše, neutrofili oslobađaju hemoatraktivne signalne molekule koji regrutuju više neutrofila u endotel, delujući kao pozitivna povratna sprega.

Životinjski modeli su pokazali da MPO antitela mogu da izazovu nekrotizirajući glomerulonefritis i sistemski vaskulitis malih krvnih sudova. U ovim životinjskim modelima do formiranja glomerulonefritisa i vaskulitisa može doći u odsustvu T-ćelija, ali neutrofili moraju biti prisutni.[10][11][12][13] Iako je primećeno da titri antineutrofilnih citoplazmatskih antitela imaju ograničenu korelaciju sa aktivnošću bolesti, osim za bolest bubrega, i sa rizikom od relapsa, ovo se objašnjava razlikama u epitopima i afinitetu antineutrofilnih citoplazmatskih antitela.[9]

Antineutrofilna citoplazmatska antitela indukuju prekomernu aktivaciju neutrofila, što rezultuje proizvodnjom neutrofilnih ekstracelularnih zamki (NET), koje uzrokuju oštećenje malih krvnih sudova.[9] Pored toga, kod pacijenata sa aktivnom bolešću, lečenih rituksimabom, anti-CD20 antitelom koje uklanja cirkulišuće B-ćelije, klinička remisija korelira više sa smanjenjem broja cirkulirajućih B-ćelija nego smanjenjem titra antineutrofilnih citoplazmatskih antitela, što kod nekih pacijenata ne utiče. promena tokom lečenja. Ista studija je otkrila da je klinički recidiv kod nekih pacijenata povezan sa povratkom cirkulišućih B-ćelija.[14]

Na osnovu gore navedenih zapažanja i da se antineutrofilna citoplazmatska antitela reaktivne B-ćelije mogu naći u cirkulaciji kod pacijenata sa AAV-om, predložena je alternativna hipoteza koja dodeljuje direktnu patogenu ulogu ovih ćelija, pri čemu se aktivirani neutrofili i antineutrofilna citoplazmatska antitela-reaktivne B-ćelije uključuju u međućelijsku aktivnost. Unakrsnog razgovora, koji dovodi ne samo do degranulacije i upale neutrofila, već i do proliferacije i diferencijacije antineutrofilna citoplazmatska antitela-reaktivnih B-ćelija.[15] Međutim, ova hipoteza tek treba da se proveri.

Terapija uredi

Avakopan je odobren u oktobru 2021. godine za medicinsku upotrebu u Sjedinjenim Američkim Državama za lečenje zapaljenja krvnih sudova ili vaskulitisa povezanog sa antineutrofilnim citoplazmatskim autoantitelima.[16]

Izvori uredi

  1. ^ a b v Mirjana D. Gajić-Veljić ANTINEUTROFILNA CITOPLAZMATSKA ANTITELA – ZNAČAJ ZA DIJAGNOZU I PROCENU AKTIVNOSTI SISTEMSKOG LUPUSA I LUPUSA INDUKOVANOG LEKOM Doktorska disertacija, Beograd, 2016 str.17-20
  2. ^ a b Bosch, X.; Guilabert, A.; Font, J. (2006). „Antineutrophil cytoplasmic antibodies”. Lancet. 368 (9533): 404—18. PMID 16876669. S2CID 34029021. doi:10.1016/S0140-6736(06)69114-9. .
  3. ^ Davies GJ, Moran JE, Niall JF, Rayan GB. Segmental necrotizing glomerulonephritis with antineutrophil antibody: possible arbovirus aetiology. BMJ 1982;2:606.
  4. ^ Falk, R. J.; Jennette, J. C. (1988). „Anti-neutrophil cytoplasmic antibodies with specificity for myeloperoxidase in patients with systemic vasculitis and idiopathic necrotizing and crescentic glomerulonephritis”. New England Journal of Medicine. 318 (25): 1651—7. PMID 2453802. doi:10.1056/NEJM198806233182504. .
  5. ^ Jenne, D. E.; Tschopp, J.; Lüdemann, J.; Utecht, B.; Gross, W. L. (1990). „Wegener"s auto-antigen decoded”. Nature. 346 (6284): 520. Bibcode:1990Natur.346..520J. PMID 2377228. S2CID 22348377. doi:10.1038/346520a0. 
  6. ^ Jennette, J. C.; Hoidal, J. R.; Falk, R. J. (1990). „Specificity of anti-neutrophil cytoplasmic autoantibodies for proteinase 3”. Blood. 75 (11): 2263—4. PMID 2189509. doi:10.1182/blood.V75.11.2263.2263. 
  7. ^ Kaplan, Mariana J. (2013). „Role of neutrophils in systemic autoimmune diseases”. Arthritis Res Ther. 15 (5): 219. PMC 3978765  . PMID 24286137. S2CID 1130114. doi:10.1186/ar4325  . 
  8. ^ Savige, J.; Davies, D.; Falk, R. J.; Jennette, J. C.; Wiik, A. (2000). „Antineutrophil cytoplasmic antibodies and associated diseases: a review of the clinical and laboratory features”. Kidney International. 57 (3): 846—62. PMID 10720938. S2CID 14521707. doi:10.1046/j.1523-1755.2000.057003846.x. 
  9. ^ a b v Nakazawa, D.; Masuda, S.; Tomaru, U.; Ishizu, A. (2019). „Pathogenesis and therapeutic interventions for ANCA-associated vasculitis”. Nature Reviews Rheumatology. 15 (2): 91—101. PMID 30542206. S2CID 54474335. doi:10.1038/s41584-018-0145-y. hdl:2115/74654. .
  10. ^ Falk, RJ; Jennette, JC (maj 2010). „ANCA disease: where is this field heading?”. Journal of the American Society of Nephrology. 21 (5): 745—52. PMID 20395376. doi:10.1681/ASN.2009121238  . 
  11. ^ Seo, P; Stone, JH (1. 7. 2004). „The antineutrophil cytoplasmic antibody-associated vasculitides.”. The American Journal of Medicine. 117 (1): 39—50. PMID 15210387. doi:10.1016/j.amjmed.2004.02.030. 
  12. ^ Jennette, JC; Xiao, H; Falk, RJ (maj 2006). „Pathogenesis of vascular inflammation by anti-neutrophil cytoplasmic antibodies.”. Journal of the American Society of Nephrology. 17 (5): 1235—42. PMID 16624929. doi:10.1681/ASN.2005101048  . 
  13. ^ Falk RJ; Terrell RS, Charles LA, Jennette JC (1990). „Anti-neutrophil cytoplasmic autoantibodies induce neutrophils to degranulate and produce oxygen radicals in vitro”. Proc Natl Acad Sci U S A. 87 (11): 4115—4119. Bibcode:1990PNAS...87.4115F. PMC 54058  . PMID 2161532. doi:10.1073/pnas.87.11.4115  . 
  14. ^ Jayne DR, Jones RB; Ferraro AJ; Chaudhry AN; Brogan P; Salama AD; Smith KG; Savage CO (2009-07-01). „A multicenter survey of rituximab therapy for refractory antineutrophil cytoplasmic antibody-associated vasculitis”. Arthritis Rheum. 60 (7): 2156—68. PMID 19565480. doi:10.1002/art.24637. .
  15. ^ Hurtado, Plinio; Nitschke, J.; Hurtado-Perez, E.; Peh, C.A. (April 2013). "ANCA reactive B cells and neutrophils cross-talk in the pathogenesis of AAV: A model proposal". La Presse Médicale. 42 (n° 4P2): 720.
  16. ^ „FDA Approves Avacopan for Treatment of ANCA-Associated Vasculitis”. Pharmacy Times (na jeziku: engleski). 2021-10-08. Pristupljeno 2023-06-27. 

Literatura uredi

  • Mirjana Gajic-Veljic1,2,*, Branka Bonaci-Nikolic1,3,*, Branislav Lekic2 , Dusan Skiljevic1,2, Jasmina Ciric1,4, Svetlana Zoric4 , Biljana Stojimirovic1,5 and Milos Nikolic1,2 Importance of low serum DNase I activity and polyspecific anti-neutrophil cytoplasmic antibodies in propylthiouracil-induced lupus-like syndrome, Rheumatology 2015;54:20612070

Spoljašnje veze uredi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антинеутрофилна_цитоплазматска_антитела&oldid=27442689”