Anubis
Anubis (grč. Ἄνουβις, egip. jnpw, kopt. ⲁⲛⲟⲩⲡ — Anoup) je grčki naziv za Boga-šakala, Boga podzemlja, balzamovanja i zagrobnog života u egipatskoj mitologiji.[1][2] U drevnom egipatskom jeziku, Anubis je poznat kao Anpu. Najstariji poznati spomen Anubisa je u Tekstovima piramida, na kojima je povezan s ukopavanjem faraona. U ovom trenutku, Anubis je bio najvažniji bog mrtvih i gospodar Zapadne planine, ali on je bio zamenjen tokom Srednjeg kraljevstva Ozirisom. U novije vreme, tokom Ptolomeja, Anubis je identifikovan kao grčki bog Hermes, pa postaje Hermanubis. U središtu ovog kulta je grad Kinopolis, mesto čiji je grčki naziv jednostavno značio "grad pasa".[3] Hermanubis se takođe pojavljuje u alhemičarskoj književnosti srednjeg veka i renesanse. Iako su Grci i Rimljani egipatske bogove doživljavali bizarnima i primitivnima, Anubisa su povezali i sa Siriusom u raju, i Kerberom u paklu. Anubis poprima razne naslove u vezi s njegovom pogrebnom ulogom.
Poput mnogih drevnih egipatskih božanstava, Anubis je preuzeo različite uloge u različitim kontekstima. Prikazan kao zaštitnik grobova još u vreme Prve dinastije (oko 3100 – oko 2890. p. n. e.), Anubis je takođe bio balzamator. U Srednjem kraljevstvu (oko 2055–1650. p. n. e.) zamenio ga je Oziris u njegovoj ulozi gospodara podzemnog sveta. Jedna od njegovih istaknutih uloga bila je kao bog koji je uvodio duše u zagrobni život. Rukovao je vagom za vreme „Vaganja srca“, na kome se određivalo da li će nekoj duši biti dozvoljeno da uđe u carstvo mrtvih. Anubis je jedan od najčešće prikazivanih i pominjanih bogova u egipatskom panteonu, međutim nijedan relevantan mit ga nije uključivao.[4]
Anubis je prikazan u crnoj boji, boji koja je simbolizovala regeneraciju, život, tlo reke Nil i promenu boje leša nakon balzamiranja. Anubis je povezan sa svojim bratom Vepvavetom, još jednim egipatskim bogom prikazanim sa psećom glavom ili u obliku psa, ali sa sivim ili belim krznom. Istoričari pretpostavljaju da su te dve figure na kraju spojene.[5] Anubisov ženski pandan je Anput. Njegova ćerka je boginja zmija Kebečet.
Ime uredi
„Anubis“ je grčki prevod egipatskog imena ovog boga.[6][7] Pre nego što su Grci stigli u Egipat, oko 7. veka pre nove ere, bog je bio poznat kao Anpu ili Inpu. Koren imena na staroegipatskom jeziku znači „kraljevsko dete”. Inpu ima koren od „inp”, što znači „propasti”. Bog je takođe bio poznat kao „Prvi od Zapadnjaka“, „Gospodar Svete Zemlje“, „Onaj koji je na svojoj Svetoj Gori“, „Vladar devet lukova“, „Pas koji guta milione“, „Gospodar Tajne“, „Onaj koji je na mestu balzamovanja“ i „Prvi u božanskoj kabini.“[8] Položaji koje je imao odražavali su se i u titulama koje je imao, kao što su „Onaj koji je na svojoj gori,“ „Gospodar svete zemlje“, „Najveći zapadnjaci“ i „Onaj koji je na mestu balzamovanja“.[9] U Starom kraljevstvu (oko 2686. p. n. e. – oko 2181. p. n. e.), standardni način pisanje njegovog imena hijeroglifima se sastojao od zvučnih znakova inpw praćenih šakalom[10] preko znaka ḥtp:[11]
|
Novi oblik sa šakalom na visokom postolju pojavio se u kasnom Starom kraljevstvu i postao uobičajen nakon toga:[11]
|
Anubisovo ime jnpw se verovatno izgovaralo [a.ˈna.pʰa(w)], na osnovu koptskog Anoup i akadske transkripcije 𒀀𒈾𒉺⟨a-na-pa⟩ u imenu <ri-a-na-pa> „Reanapa“ koja pojavljuje se u amarnskom pismu EA 315.[12][13] Međutim, ova transkripcija se takođe može tumačiti kao rˁ-nfr, ime slično onom princa Ranefera iz Četvrte dinastije.
Istorija uredi
U egipatskom ranom dinastičkom periodu (oko 3100 – oko 2686. p. n. e.), Anubis je prikazan u punom životinjskom obliku, sa glavom i telom „šakala“.[14] Bog šakala, verovatno Anubis, prikazan je na kamenim natpisima iz vremena vladavine Hor-Aha, Đera i drugih faraona iz Prve dinastije.[15] Još od predinastičkog Egipta, kada su mrtvi sahranjivani u plitkim grobovima, šakali su bili snažno povezani sa grobljima, jer su bili lešinari koji su otkrivali ljudska tela i jeli njihovo meso.[16] U duhu „borbe kao sa sličnim“, šakal je izabran da zaštiti mrtve, jer „čest problem (i razlog za zabrinutost) mora da je bilo iskopavanje leševa, ubrzo nakon sahrane, od strane šakala i drugih divljih pasa koji su živeli na marginama kultivacije.“[17]
U Starom kraljevstvu, Anubis je bio najvažniji bog mrtvih. U toj ulozi ga je zamenio Oziris tokom Srednjeg kraljevstva (2000–1700. p. n. e.).[18] U rimsko doba, koje je počelo 30. godine pre nove ere, slike na grobnicama prikazuju ga kako drži za ruku preminule osobe vodeći je do Ozirisa.[19]
Poreklo Anubisa variralo je među mitovima, vremenima i izvorima. U ranoj mitologiji, prikazivan je kao Raov sin.[20] U Tekstovima kovčega, koji su napisani u Prvom prelaznom periodu (oko 2181–2055. p. n. e.), Anubis je sin bilo boginje goveda Hesat ili boginje mačije glave Bastet.[21] Druga tradicija ga je prikazivala kao sina Ra i Neftide.[20] Grčki Plutarh (oko 40–120) je naveo da je Anubis bio vanbračni sin Neftide i Ozirisa, ali da ga je usvojila Ozirisova žena Izida.[22]
Opis Anubiusa uredi
Anubis je obično portretiran kao čovek sa šakalovom glavom, ili u potpunosti u psećem liku. Bio je snažno povezan s grobljima u starom Egiptu, jer je to bila životinja koja je pretila oskvrnuću ljudskih tela. Njegova je glava crna, što podseća na plodno tlo uz Nil, Kemet, potrebno za zemljoradnju, ali i na smrt. Anubis je opisan u pogrebnim kontekstima, gde je prikazan pohađajući mumije ili sedeći na grobu štiteći ga. U Novom kraljevstvu će se pojaviti pečati s Anubisovim likom, a glavni zadatak Anubisa u podzemlju je da čuva i vodi pokojnika do Ozirosovog suda, mesta gde se odvija vaganje duše. Podešava vagu i izvaga da li je duša pokojnika teža od pera boginje Maat - pravde, koja se nalazi da drugoj strani vage.[3]
Posmrtni obred u kojem Anubis igra ključnu ulogu veže sudbinu umrlog uz ciklus zalaska i izlaska Sunca i stalno obnavljajuće snage života. Zapad, kao mesto zalaska Sunca, po analogiji simbolizuje smrt, zagrobni život i sviet kojim gospodari Anubis. Duša umrlog u pratnji Anubisa kreće na put kroz podzemlje prepuno iskušenja da bi pomlađena poput Sunca na istoku ponovo stupila u život. Ravnajući tako rađanjem i umiranjem Anubis zatvara večni krug života.
Mitologija uredi
Izvorno, u Ogdoadi iz Hermopolisa, on je bog u podzemlju. Ima ženu, Anput (koja je zaista samo njegov ženski aspekt), koja je opisana upravo ista, kao boginja-šakal. Njegove su žene i Neheb Kau, Nehebka, i Kebedžet, boginje koje se s toplom vodom i pročišćavanjem organa brinu za dušu pokojnika. Kebedžet je takođe njegova kćer. Njegov otac je bio izvorno Ra u mnogim papirusima koji su pronađeni u piramidama, (Anubis bi bio četvrti sin Ra.)[23]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Merriam-Webster's Collegiate Dictionary, Eleventh Edition. Merriam-Webster. (2007). str. 56.
- ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 58. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ a b Kulture i civilizacije
- ^ Johnston 2004, str. 579.
- ^ Gryglewski 2002, str. 145.
- ^ Coulter & Turner 2000, str. 58.
- ^ „Gods and Religion in Ancient Egypt – Anubis”. Arhivirano iz originala 27. 12. 2002. g. Pristupljeno 23. 6. 2012.
- ^ „Anubis”. World History Encyclopedia. Pristupljeno 2018-11-18.
- ^ „Anubis”. Encyclopaedia Britannica. 2018. Pristupljeno 2018-12-03.
- ^ The canine referred to as the Egyptian jackal in older texts was recently biologically reclassified as a separate canid species more closely related to grey wolves and coyotes than golden jackals. Furthermore ancient Greek texts about Anubis constantly refer to the deity as having a dog's head, not jackal or wolf, and there is still uncertainty as to what canid represents Anubis. Therefore the Name and History section uses the names the original sources used but in quotation marks.
- ^ a b Leprohon 1990, str. 164, citing Fischer 1968, str. 84 and Lapp 1986, str. 8–9.
- ^ Conder 1894, str. 85.
- ^ „CDLI-Archival View”. cdli.ucla.edu. Pristupljeno 2017-09-20.
- ^ Wilkinson 1999, str. 262.
- ^ Wilkinson 1999, str. 280–81.
- ^ Wilkinson 1999, str. 262 (burials in shallow graves in Predynastic Egypt); Freeman 1997, str. 91 (rest of the information).
- ^ Wilkinson 1999, str. 262 ("fighting like with like" and "by jackals and other wild dogs").
- ^ Freeman 1997, str. 91.
- ^ Riggs 2005, str. 166–67.
- ^ a b Hart 1986, str. 25.
- ^ Hart 1986, str. 26.
- ^ Gryglewski 2002, str. 146.
- ^ Mitologija
Literatura uredi
- Armour, Robert A. (2001), Gods and Myths of Ancient Egypt, Cairo, Egypt: American University in Cairo Press
- Blackwood, Russell; Crossett, John; Long, Herbert (1962), „Gorgias 482b”, The Classical Journal, 57 (7): 318—19, JSTOR 3295283.
- Conder, Claude Reignier (trans.) (1894) [1893], The Tell Amarna Tablets (Second izd.), London: Published for the Committee of the Palestine Exploration Fund by A.P. Watt, ISBN 978-1-4147-0156-1.
- Coulter, Charles Russell; Turner, Patricia (2000), Encyclopedia of Ancient Deities, Jefferson (NC) and London: McFarland, ISBN 978-0-7864-0317-2.
- Faulkner, Raymond O.; Andrews, Carol; Wasserman, James (2008), The Egyptian Book of the Dead: The Book of Going Forth by Day, Chronicle Books, ISBN 978-0-8118-6489-3.
- Fischer, Henry George (1968), Dendera in the Third Millennium B. C., Down to the Theban Domination of Upper Egypt, London: J.J. Augustin.
- Freeman, Charles (1997), The Legacy of Ancient Egypt, New York: Facts on File, ISBN 978-0-816-03656-1.
- Gryglewski, Ryszard W. (2002), „Medical and Religious Aspects of Mummification in Ancient Egypt” (PDF), Organon, 31 (31): 128—48, PMID 15017968.
- Hart, George (1986), A Dictionary of Egyptian Gods and Goddesses, London: Routledge & Kegan Paul, ISBN 978-0-415-34495-1.
- Hoerber, Robert G. (1963), „The Socratic Oath 'By the Dog'”, The Classical Journal, 58 (6): 268—69, JSTOR 3293989.
- Johnston, Sarah Iles (general ed.) (2004), Religions of the Ancient World: A Guide, Cambridge, MA: Belknap Press, ISBN 978-0-674-01517-3.
- Kinsley, David (1989), The Goddesses' Mirror: Visions of the Divine from East and West, Albany (NY): State University of New York Press, ISBN 978-0-88706-835-5. (paperback).
- Lapp, Günther (1986), Die Opferformel des Alten Reiches: unter Berücksichtigung einiger späterer Formen [The offering formula of the Old Kingdom: considering a few later forms], Mainz am Rhein: Zabern, ISBN 978-3805308724.
- Leprohon, Ronald J. (1990), „The Offering Formula in the First Intermediate Period”, The Journal of Egyptian Archaeology, 76: 163—64, JSTOR 3822017, S2CID 192258122, doi:10.1177/030751339007600115.
- Peacock, David (2000), „The Roman Period”, Ur.: Shaw, Ian, The Oxford History of Ancient Egypt, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-815034-3.
- Riggs, Christina (2005), The Beautiful Burial in Roman Egypt: Art, Identity, and Funerary Religion, Oxford and New York: Oxford University Press
- Wilkinson, Richard H. (2003), The Complete Gods and Goddesses of Ancient Egypt, London: Thames & Hudson, ISBN 978-0-500-05120-7.
- Wilkinson, Toby A. H. (1999), Early Dynastic Egypt, London: Routledge
- Zandee, Jan (1960), Death as an Enemy: According to Ancient Egyptian Conceptions, Brill Archive, GGKEY:A7N6PJCAF5Q
- Duquesne, Terence (2005). The Jackal Divinities of Egypt I. Darengo Publications. ISBN 978-1-871266-24-5.
- El-Sadeek, Wafaa; Abdel Razek, Sabah (2007). Anubis, Upwawet, and Other Deities: Personal Worship and Official Religion in Ancient Egypt. American University in Cairo Press. ISBN 978-977-437-231-5.
- Grenier, J.-C. (1977). Anubis alexandrin et romain (na jeziku: francuski). E. J. Brill. ISBN 978-90-04-04917-8.
- Lévai, Jessica (2007). Aspects of the Goddess Nephthys, Especially During the Graeco-Roman Period in Egypt (na jeziku: engleski). UMI.
Spoljašnje veze uredi
