Википедија

Шакал

неколико врста сисарског рода вукова
За друге употребе погледајте страницу Шакал (филм из 1997) и Шакал (Тенеси).

Шакал (или чагаљ) је назив за три врсте из породице паса, распрострањене у Африци, Азији и југоисточној Европи.

Шакал
Black Backed Jackal Masaai Mara April 2008.JPG
Canis mesomelas
Златни шакал (Canis aureus)
Златни шакал (Canis aureus)
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Mammalia
Ред:
Carnivora
Породица:
Canidae
Род:
Canis

pro parte
Врсте

Canis aureus
Canis adustus
Canis mesomelas

Jackals.png

ОписУреди

 
Црнолеђи шакал (Canis mesomelas) који се храни јужноафричком антилопом, Национални парк Етоша.

Животиња веома слична вуку. Има шиљату њушку, дуже уши и краћи, дебео реп. Покривен је кратком, црвенкасто-смеђом длаком. Као и остали из породице паса, на предњим ногама има пет, а на задњим четири прста са дебелим ноктима које не може да увуче. Тело му је дуго око један метар, реп до 25 cm, а тежином достигне и 15 kg. Веома добро и истрајно трчи, преваљујући велике удаљености. Живи појединачно и у малим чопорима. Углавном је ноћна животиња. Јазбину гради у жбуњу или под земљом.

СтаништеУреди

Живи у степама, равницама обраслим жбуњем, а понекада и уз мочваре. У Европи живи на Балкану, северу Италије и у делу Мађарске.

ИсхранаУреди

Једе све што може да улови, али и лешине, зрневље и воће. Мада је плашљив, напада и домаће животиње.

РазмножавањеУреди

Женка у пролеће окоти најчешће осам слепих младунаца, који постају полно зрели после годину дана.

ЕтимологијаУреди

Енглеска реч „jackal“ датира из 1600. године и потиче од француске chacal, од турског çakal, изведеног од персијског شغال shoghāl, што је заузврат изведено из санскритског शृगाल śṛgāla, што значи „урлач“.[1][2]

Таксономија и односиУреди

The extant wolf-like canids
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Пас  

 
 

Сиви вук  

 
 
 

Којот  

 
 
 

Афрички златни вук  

 
 
 

Обични шакал  

 
 
 

Етиопски вук  

 
 
 

Азијски дивљи пас  

 
 
 

Афрички дивљи пас  

 
 
 
 
 

Пругасти шакал  

 
 

Црнолеђи шакал  

 
 
 
 
Филогенетски односи између постојећег клана канида налик вуку на основу митохондријалне ДНК.[3][4]

Сличности између шакала и којота навеле су Лоренца Окена, у трећем тому свог Уџбеника природне историје (1815), да ове врсте смести у нови посебан род, Thos, назван по класичној грчкој речи θώς „шакал“, али његова теорија је имала мало непосредног утицаја на таксономију у то време. Анхел Кабрера је у својој монографији о сисарима Марока из 1932. довео у питање да ли присуство цингула на горњим кутњацима шакала и његово одговарајуће одсуство у остатку Canis може оправдати поделу тог рода. У пракси, Кабрера је изабрао алтернативу неподељеног рода и назвао шакале Canis уместо Thos.[5]

Окенову теорију рода Thos оживео је 1914. Едмунд Хелер, који је прихватио теорију одвојеног рода. Хелерова имена и ознаке које је дао разним врстама и подврстама шакала живе и даље у тренутној таксономији, иако је род промењен из Thos у Canis.[5]

 
Скелетон црнолеђег шакала изложен у Остеолошком музеју.

Вуколики каниди су група великих месождера који су генетски блиско повезани јер сви имају 78 хромозома. Група укључује родове Canis, Cuon, и Lycaon. Чланови су пас (C. lupus familiaris), сиви вук (C. lupus), којот (C. latrans), златни шакал (C. aureus), етиопски вук (C. simensis), црнолеђи шакал (C. mesomelas), пругасти шакал (C. adustus), азијски дивљи пас (Cuon alpinus) и афрички дивљи пас (Lycaon pictus).[6] Најновији признати члан је афрички златни вук (C. anthus), за који се некада сматрало да је афричка грана златног шакала.[4] Пошто поседују 78 хромозома, сви чланови рода Canis се кариолошки не разликују једни од других, као и од азијског дивљег пса и афричког ловачког пса.[7][8] Показало се да су два афричка шакала најосновнији чланови ове кладе, што указује на порекло кладе из Африке.[3] Canis arnensis је стигао у медитеранску Европу пре 1,9 милиона година и вероватно је предак модерних шакала.[9]

Парафилетска природа Canis у односу на Lycaon и Cuon довела је до сугестија да би два афричка шакала требало да буду додељена различитим родовима, Schaeffia за шакала са бочним пругама и Lupulella за шакала са црном леђима[10][11] или Lupulella за обоје.[11][12]

Средња величина и облик етиопског вука повремено су доводили до тога да се сматра шакалом, те је назван и „црвени шакал” или „симијенски шакал”.

ВрстеУреди

Врста Биномијални ауторитет Опис Опсег
Црнолеђи шакал
Lupulella mesomelas
  		Schreber, 1775 Најлакше грађени шакал, који се некада сматрао најстаријим живим чланом рода Canis,[13] сада се сврстава у род Lupulella. Он је најагресивнији од шакала, јер је познато да напада животињски плен који је вишеструко већи од његове тежине, а има и свадљивије односе унутар чопора.[14] Јужна Африка и источна обала Кеније, Сомалије и Етиопије
Пругасти шакал
Lupulella adustus
  		Sundevall, 1847 Претежно живи у шумовитим пределима, за разлику од других врста шакала. Најмање је агресиван од шакала, ретко лови велике сисаре.[15] Централна и јужна Африка
Обични шакал
Canis aureus
  		Linnaeus, 1758 Највећи и најраспрострањенији шакал, ближи је вуковима него афричким врстама шакала. Југоисточна Европа, Блиски исток, западна Азија и јужна Азија

Фолклор и литератураУреди

Попут лисица и којота, шакали су често приказани као паметни чаробњаци у митовима и легендама својих крајева. Помињу се отприлике 14 пута у Библији. Често се користи као књижевно средство за илустрацију пустоши, усамљености и напуштености, с обзиром на његову навику да живи у рушевинама бивших градова и других области које су људи напустили. У неколико превода Библије назива се „дивљи пас“. У Библији краља Џејмса, Исаија 13:21 се односи на „тужна створења“, за која неки коментатори сугеришу да су било шакали или хијене.[16]

У индијским причама о Панчатантри, шакал се помиње као лукав и мудар.[17]У бенгалској тантричкој традицији, они представљају богињу Кали. Каже се да се појављује као шакал када јој се понуди месо.

Религија Серера и мит о стварању тврде да су шакали били међу првим животињама које је створио Руг, врховно божанство народа Серер.[18]

РеференцеУреди

  1. ^ „jackal”. The American Heritage Dictionary of the English Language. 
  2. ^ Harper, Douglas. „jackal”. Online Etymology Dictionary. 
  3. ^ а б Lindblad-Toh, K.; Wade, C. M.; Mikkelsen, T. S.; Karlsson, E. K.; Jaffe, D. B.; Kamal, M. Jdjndnd; Clamp, M.; Chang, J. L.; Kulbokas, E. J.; Zody, M. C.; Mauceli, E.; Xie, X.; Breen, M.; Wayne, R. K.; Ostrander, E. A.; Ponting, C. P.; Galibert, F.; Smith, D. R.; Dejong, P. J.; Kirkness, E.; Alvarez, P.; Biagi, T.; Brockman, W.; Butler, J.; Chin, C. W.; Cook, A.; Cuff, J.; Daly, M. J.; Decaprio, D.; et al. (2005). „Genome sequence, comparative analysis and haplotype structure of the domestic dog”. Nature. 438 (7069): 803—819. Bibcode:2005Natur.438..803L. PMID 16341006. doi:10.1038/nature04338  . 
  4. ^ а б Koepfli, K.-P.; Pollinger, J.; Godinho, R.; Robinson, J.; Lea, A.; Hendricks, S.; Schweizer, R. M.; Thalmann, O.; Silva, P.; Fan, Z.; Yurchenko, A. A.; Dobrynin, P.; Makunin, A.; Cahill, J. A.; Shapiro, B.; Álvares, F.; Brito, J. C.; Geffen, E.; Leonard, J. A.; Helgen, K. M.; Johnson, W. E.; O’Brien, S. J.; Van Valkenburgh, B.; Wayne, R. K. (2015-08-17). „Genome-wide Evidence Reveals that African and Eurasian Golden Jackals Are Distinct Species”. Current Biology. 25 (16): 2158—65. PMID 26234211. doi:10.1016/j.cub.2015.06.060  . 
  5. ^ а б Thos vs Canis Архивирано 2008-04-16 на сајту Wayback Machine
  6. ^ Wayne, R. (1993). „Molecular evolution of the dog family”. Trends in Genetics. 9 (6): 218—24. PMID 8337763. doi:10.1016/0168-9525(93)90122-X. 
  7. ^ Robert K. Wayne; Jennifer A. Leonard; Carles Vila (2006). „Chapter 19:Genetic Analysis of Dog Domestication”. Ур.: Melinda A. Zeder. Documenting Domestication:New Genetic and Archaeological Paradigms. University of California Press. стр. 279—295. ISBN 978-0-520-24638-6. 
  8. ^ Wurster-Hill, D. H.; Centerwall, W. R. (1982). „The interrelationships of chromosome banding patterns in canids, mustelids, hyena, and felids”. Cytogenetics and Cell Genetics. 34 (1–2): 178—192. PMID 7151489. doi:10.1159/000131806. 
  9. ^ Bartolini Lucenti, Saverio; Rook, Lorenzo (2016-11-01). „A review on the Late Villafranchian medium-sized canid Canis arnensis based on the evidence from Poggio Rosso (Tuscany, Italy)”. Quaternary Science Reviews (на језику: енглески). 151: 58—71. ISSN 0277-3791. doi:10.1016/j.quascirev.2016.09.005. 
  10. ^ Zrzavy, J.; Ricankova, V. (2004). „Phylogeny of recent Canidae (Mammalia, Carnivora): relative reliability and the utility of morphological and molecular datasets”. Zool. Scr. 33 (4): 311—333. S2CID 84733263. doi:10.1111/j.0300-3256.2004.00152.x. 
  11. ^ а б Privosti, Francisco J. (2010). „Phylogeny of the large extinct South American Canids (Mammalia, Carnivora, Canidae) using a total evidence approach”. Cladistics. 26 (5): 456—481. S2CID 86650539. doi:10.1111/j.1096-0031.2009.00298.x. 
  12. ^ Viranta, S., Atickem, A., Werdelin, L., & Stenseth, N. C. (2017). Rediscovering a forgotten canid species. BMC Zoology, 2(1), 6.
  13. ^ Macdonald, David (1992). The Velvet Claw . стр. 256. ISBN 978-0-563-20844-0. 
  14. ^ Estes, Richard (1992). The behavior guide to African mammals: including hoofed mammals, carnivores, primates . University of California Press. ISBN 978-0-520-08085-0. 
  15. ^ „Side-Striped Jackal” (PDF). Canids.org. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2009-02-20. Приступљено 2010-03-19. 
  16. ^ "Jackal", classic.net.bible.org; accessed 26 February 2015.
  17. ^ Roshen Dalal. Hinduism: An Alphabetical Guide. Penguin UK. стр. 189. ISBN 9788184752779. 
  18. ^ Thiaw, Issa laye (23—24. 6. 2009), „Mythe de la création du monde selon les sages sereer” (PDF), Enracinement et Ouverture — "Plaidoyer pour le dialogue interreligieux" (на језику: француски), Dakar: Konrad Adenauer Stiftung, стр. 45—50 

ЛитератураУреди

  • Животињско царство: албум-бојанка за 250 сличица; аутор текста Еуген Драгановић; Београд (2004)
  • The New Encyclopedia of Mammals edited by David Macdonald, Oxford University Press, 2001; ISBN 0-19-850823-9
  • Cry of the Kalahari, by Mark and Delia Owens, Mariner Books, 1992.
  • The Velvet Claw: A Natural History of the Carnivores, by David MacDonald, BBC Books, 1992.
  • Foxes, Wolves, and Wild Dogs of the World, by David Alderton, Facts on File, 2004.

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шакал&oldid=24562458”