Којот (лат. Canis latrans — „пас који лаје“) је члан породице паса и сродник је домаћег пса. Којоти живе у Северној Америци и неким деловима централне Америке. Могу бити организовани у малим чопорима, али најчешће лове сами. Којоти живе између 6 и 10 година. Назив којот (енгл. coyote) потиче од речи из наватл језика (нaвт. cóyotl, изговор: /[ˈkojoːtɬ]/).

Којот
Временски распон: Средњи плеистоцен – садашњост (0,74–0,85 Ma)[1]:p131
2009-Coyote-Yosemite.jpg
Планински којот (C. l. lestes)
Canis latrans.jpg
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Подред:
Породица:
Род:
Врста:
C. latrans
Биномијално име
Canis latrans
Say, 1823.
Подврсте

видети у тексту чланка

Leefgebied coyote.jpg
ареал распрострањења којота
Синоними[3]

ОписУреди

 
Глава планинског којота (C. l. lestes) изблиза

Мужјаци којота у просеку теже 8 to 20 kg (18 to 44 lb), а женке у просеку имају 7 to 18 kg (15 to 40 lb), мада тежина географски варира. Северна падврста, са просеком од 18 kg (40 lb), има тенденцију да буде већа од јужне подврсте у Мексику, чији је просек 115 kg (254 lb). Дужина тела се у просеку креће од 1,0 до 1,35, а дужина репа је 40 cm (16 in), при чему су женке мање у погледу дужине и висине тела.[4] Највећи забележени којот је био мужјак који је убијен у близини Афтана у Вајомингу, 19. новембра 1937. године, који је био дуг 1,5 m од носа до корена репа, и који je тежио 34 kg (75 lb).[5] Мирисне жлезде се налазе на горњој страни корена репа и плавкасто су црне боје.[6]

Боја и текстура којотовог крзна донекле географски варира.[4] Превладавајућа боја длаке је светлосива и црвена или жућкастосмеђа, испреплетена по телу са црном и белом. Којоти који живе на високим надморским висинама имају више црних и сивих нијанси од оних у пустињи, који су више жућкастосмеђи или белкасто-сиви.[7] Којотово крзно састоји се од кратких, меких доњих длака и дугих, грубих заштитних длака. Крзно северне подврсте је дуже и гушће него код јужних форми, с тим да је крзно неких мексичких и централноамеричких форми готово хировито (чекињасто).[8] Генерално, одрасли којоти (укључујући хибриде са вуковима) имају тамнију боју длаке, тамну боју крзна младунчади, разбарушени реп с активном супракодалном жлездом и белу маску лица.[9][10] Албинизам је изузетно редак код којота; од укупно 750 000 којота које су убили федерални и кооперативни ловци између 22. марта 1938. и 30. јуна 1945, само су два албина.[7]

Којот је типично мањи од вука, али има дуже уши и релативно већу лобању,[4] као и ужи оквир, лице и њушку. Мирисне жлезде су мање него код вука, али су исте боје.[6] Варијација боје крзна много је мање разнолика од вука.[11] Којот такође држи свој реп према доле када трчи или хода, а не хоризонтално као што то чини вук.[12]

Трагови којота се могу разликовати од пасјих по њиговом издуженом, мање заобљеном облику.[13][14] За разлику од паса, горњи очњаци којота протежу се изван foramen mentale.[4]

Списак подврста којотаУреди

Описано је 19 подврста којота[15], али је таксономска валидност ових подврста под знаком питања[16]

УгроженостУреди

Којот је једна од ретких животиња код којих постоји тренд повећања бројности популација. Којоти су заузели сва станишта Северне Америке, која су раније насељавали вукови, а повећање ареала је потпомогнуто људским мењањем природних станишта. Густине популација се крећу од 0,01–0,09 јединки/km2 зими на Јукону [17] до 2,3 јединке/km2 током лета у Тексасу [18][19]

РеференцеУреди

  1. ^ Tedford, Richard H.; Wang, Xiaoming; Taylor, Beryl E. (2009). „Phylogenetic Systematics of the North American Fossil Caninae (Carnivora: Canidae)” (PDF). Bulletin of the American Museum of Natural History. 325: 1—218. doi:10.1206/574.1. hdl:2246/5999. 
  2. ^ Sillero-Zubiri; Hoffmann (2004). Canis latrans. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 5. 5. 2006.  База података укључује и доказе о ризику угрожености.
  3. ^ Canis latrans. Fossilworks.org. Приступљено 5. 9. 2016. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Bekoff M. (1977). „Canis latrans”. Mammalian Species. 79 (79): 1—9. ISSN 1545-1410. JSTOR 3503817. OCLC 46381503. doi:10.2307/3503817. 
  5. ^ Young & Jackson 1978, стр. 48
  6. 6,0 6,1 Young & Jackson 1978, стр. 63–4
  7. 7,0 7,1 Young & Jackson 1978, стр. 50–53
  8. ^ Young & Jackson 1978, стр. 247
  9. ^ Fox 1978, стр. 105
  10. ^ Fox 1978, стр. 136
  11. ^ „Sharing the Land with Wolves” (PDF). Wisconsin Department of Natural Resources. 2015. Приступљено 29. 6. 2016. 
  12. ^ Cartaino 2011, стр. 16
  13. ^ Young & Jackson 1978, стр. 59
  14. ^ Vantassel, Stephen (2012). „Coyotes”. Wildlife Damage Inspection Handbook (3rd изд.). Lincoln, Nebraska: Wildlife Control Consultant. стр. 112. ISBN 978-0-9668582-5-9. OCLC 794471798. 
  15. ^ Young, S.P., Jackson, H.H.T. 1951. The clever coyote. Wildlife Management Institute, Washington, D.C. Conservation Biology 6
  16. ^ Nowak, R.M. 1978. Evolution and taxonomy of coyotes and related Canis, pp. 229–247. In: M. Bekoff (ed.). Coyotes: biology, behavior, and management.
  17. ^ O'Donoghue, M., Boutin, S., Krebs, C.J. and Hofer, E.J. 1997. Numerical responses of coyotes and lynx to the snowshoe hare cycle. Oikos 80:150-162
  18. ^ Knowlton, F.F. 1972. Preliminary interpretations of coyote population mechanics with some management implications. Journal of Wildlife Management 36:369-382.
  19. ^ Andelt, W.F. 1985. Behavioral ecology of coyotes in south Texas. Wildlife Monographs 94:1-45.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди