Уколико сте тражили музичара Немању Којића – Којота, погледајте чланак Немања Којић – Којот.

Којот (лат. Canis latrans — „пас који лаје“) је члан породице паса и сродник је домаћег пса. Којоти живе у Северној Америци и неким деловима централне Америке. Могу бити организовани у малим чопорима, али најчешће лове сами. Којоти живе између 6 и 10 година. Назив којот (енгл. coyote) потиче од речи из наватл језика (нaвт. cóyotl, изговор: /[ˈkojoːtɬ]/).

Којот
Временски распон: средњи плеистоценсадашњост (0.74–0.85 Ma)[1]
2009-Coyote-Yosemite.jpg
Планински којот (C. l. lestes)
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Carnivora
Породица: Canidae
Род: Canis
Врста:
C. latrans
Биномијално име
Canis latrans
Say, 1823.[3]
Cypron-Range Canis latrans.svg
Савремена распрострањеност Canis latrans
Синоними[4]
List
    • Canis andersoni Merriam, 1910
    • Canis caneloensis Skinner, 1942
    • Canis clepticus Eliot, 1903
    • Canis estor Merriam, 1897
    • Canis frustror Woodhouse, 1851
    • Canis goldmani Merriam, 1904
    • Canis hondurensis Goldman, 1936
    • Canis impavidus Allen, 1903
    • Canis irvingtonensis Savage, 1951
    • Canis jamesi Townsend, 1912
    • Canis lestes Merriam, 1897
    • Canis mearnsi Merriam, 1897
    • Canis microdon Merriam, 1897
    • Canis nebrascensis Merriam, 1898
    • Canis ochropus Eschscholtz, 1829
    • Canis orcutti Merriam, 1910
    • Canis pallidus Merriam, 1897
    • Canis peninsulae Merriam, 1897
    • Canis riviveronis Hay, 1917
    • Canis vigilis Merriam, 1897
    • Lyciscus cagottis Hamilton-Smith, 1839

ОписУреди

 
Глава планинског којота (C. l. lestes) изблиза

Мужјаци којота у просеку теже 8 to 20 kg (18 to 44 lb), а женке у просеку имају 7 to 18 kg (15 to 40 lb), мада тежина географски варира. Северна падврста, са просеком од 18 kg (40 lb), има тенденцију да буде већа од јужне подврсте у Мексику, чији је просек 115 kg (254 lb). Дужина тела се у просеку креће од 1,0 до 1,35, а дужина репа је 40 cm (16 in), при чему су женке мање у погледу дужине и висине тела.[5] Највећи забележени којот је био мужјак који је убијен у близини Афтана у Вајомингу, 19. новембра 1937. године, који је био дуг 1,5 m од носа до корена репа, и који je тежио 34 kg (75 lb).[6] Мирисне жлезде се налазе на горњој страни корена репа и плавкасто су црне боје.[7]

Боја и текстура којотовог крзна донекле географски варира.[5] Превладавајућа боја длаке је светлосива и црвена или жућкастосмеђа, испреплетена по телу са црном и белом. Којоти који живе на високим надморским висинама имају више црних и сивих нијанси од оних у пустињи, који су више жућкастосмеђи или белкасто-сиви.[8] Којотово крзно састоји се од кратких, меких доњих длака и дугих, грубих заштитних длака. Крзно северне подврсте је дуже и гушће него код јужних форми, с тим да је крзно неких мексичких и централноамеричких форми готово хировито (чекињасто).[9] Генерално, одрасли којоти (укључујући хибриде са вуковима) имају тамнију боју длаке, тамну боју крзна младунчади, разбарушени реп с активном супракодалном жлездом и белу маску лица.[10][11] Албинизам је изузетно редак код којота; од укупно 750 000 којота које су убили федерални и кооперативни ловци између 22. марта 1938. и 30. јуна 1945, само су два албина.[8]

Којот је типично мањи од вука, али има дуже уши и релативно већу лобању,[5] као и ужи оквир, лице и њушку. Мирисне жлезде су мање него код вука, али су исте боје.[7] Варијација боје крзна много је мање разнолика од вука.[12] Којот такође држи свој реп према доле када трчи или хода, а не хоризонтално као што то чини вук.[13]

Трагови којота се могу разликовати од пасјих по њиговом издуженом, мање заобљеном облику.[14][15] За разлику од паса, горњи очњаци којота протежу се изван foramen mentale.[5]

Списак подврста којотаУреди

Описано је 19 подврста којота[16], али је таксономска валидност ових подврста под знаком питања[17]

УгроженостУреди

Којот је једна од ретких животиња код којих постоји тренд повећања бројности популација. Којоти су заузели сва станишта Северне Америке, која су раније насељавали вукови, а повећање ареала је потпомогнуто људским мењањем природних станишта. Густине популација се крећу од 0,01–0,09 јединки/km2 зими на Јукону [18] до 2,3 јединке/km2 током лета у Тексасу [19][20]

РеференцеУреди

  1. ^ Tedford, Wang & Taylor 2009, стр. 131.
  2. ^ Kays, R. (2018). Canis latrans. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2018. Приступљено 5. 2. 2021. 
  3. ^ James, Edwin; Long, Stephen H.; Say, Thomas; Adams, John (1823). Account of an expedition from Pittsburgh to the Rocky Mountains, performed in the years 1819 and '20. 1. London: Longman, Hurst, Pees, Orre, & Brown. стр. 168—174. 
  4. ^ Canis latrans. Fossilworks.org. Приступљено 5. 9. 2016. 
  5. ^ а б в г Bekoff M. (1977). „Canis latrans”. Mammalian Species. 79 (79): 1—9. ISSN 1545-1410. JSTOR 3503817. OCLC 46381503. doi:10.2307/3503817. 
  6. ^ Young & Jackson 1978, стр. 48
  7. ^ а б Young & Jackson 1978, стр. 63–4
  8. ^ а б Young & Jackson 1978, стр. 50–53
  9. ^ Young & Jackson 1978, стр. 247
  10. ^ Fox 1978, стр. 105
  11. ^ Fox 1978, стр. 136
  12. ^ „Sharing the Land with Wolves” (PDF). Wisconsin Department of Natural Resources. 2015. Приступљено 29. 6. 2016. 
  13. ^ Cartaino 2011, стр. 16
  14. ^ Young & Jackson 1978, стр. 59
  15. ^ Vantassel, Stephen (2012). „Coyotes”. Wildlife Damage Inspection Handbook (3rd изд.). Lincoln, Nebraska: Wildlife Control Consultant. стр. 112. ISBN 978-0-9668582-5-9. OCLC 794471798. 
  16. ^ Young, S.P., Jackson, H.H.T. 1951. The clever coyote. Wildlife Management Institute, Washington, D.C. Conservation Biology 6
  17. ^ Nowak, R.M. 1978. Evolution and taxonomy of coyotes and related Canis, pp. 229–247. In: M. Bekoff (ed.). Coyotes: biology, behavior, and management.
  18. ^ O'Donoghue, M., Boutin, S., Krebs, C.J. and Hofer, E.J. 1997. Numerical responses of coyotes and lynx to the snowshoe hare cycle. Oikos 80:150-162
  19. ^ Knowlton, F.F. 1972. Preliminary interpretations of coyote population mechanics with some management implications. Journal of Wildlife Management 36:369-382.
  20. ^ Andelt, W.F. 1985. Behavioral ecology of coyotes in south Texas. Wildlife Monographs 94:1-45.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди