Apokatastaza

Apokatastaza (grč. ἀποκατάστασις — povratak u prvobitno stanje) predstavlja misao o cikličnom vraćanju sveta na stanje u kom se prethodno nalazio. U hrišćanskom bogoslovlju ovaj pojam se odnosi na spekulaciju o svršetku istorije, po kojoj će svet, koji se otkrio čoveku posle njegovoga pada u greh, na kraju biti vaspostavljen u svoje prvobitno stanje radi sveopšteg spasenja, i to kroz sukcesivne etape a blagodareći Hristovoj blagodati, koja ne dopušta večno gubljenje Njegove tvorevine niti pak večne muke. Posledice ovakvog učenja veoma su radikalne: nedostatak bilo kog procesa osvećenja, ukidanje sveopšteg suda, nevečnost pakla, pa čak i spasenje đavola (Origen, O načelima, III, 6,5). Iako je svojim kosmičkim optimizmom povukla neke bogoslove iz patrističkog perioda (Grigorija Niskog, Didima Slepog), apokatastazu je osudio Peti Vaseljenski Sabor (Carigrad, 553) kao origenovsko pogrešno učenje. Biblijska tvrdnja o ponovnom vaspostavljanju tvari (Post. 3,21), kao i učenje o subotstvovanju Božijem, nepodudarno je sa apokatastazom, koja je čisto eshatolotška spekulacija.