Aretologija

Aretologija (od grčkog grč. αρετη- vrlina i grčkog grč. λογος- reč) je deo etike i moralne teologije koji proučava vrlinu. Aretologija potiče iz etičkih pravaca antičke etike i izražava želju da se obuhvati i sistematizuje ljudska delatnost i njena moralna načela. Etika vrline naglašava važnost individualnih osobina ličnosti i naglašava samu suštinu reči „vrlina“, odnosno ono što pod njom obično podrazumevamo. Postoje varijeteti etike vrline prema kojima se u svakom konkretnom slučaju misli na vrlinu: to može biti poštenje, saosećanje, razboritost, kao i pronicljivost, dobrota, hrabrost. Ove vrline vode čoveka ka samospoznaji i poboljšanju kvaliteta njegovog života. Tri ključna koncepta ove filozofije su vrlina, praktična mudrost i eudaimonizam (prema kojima je glavni kriterijum čovekovog morala njegova želja za srećom).

Zajedno sa konceptima deontološkog morala i konsekvencijalizma, aretologija je deo tri glavna normativna i etička učenja. Filozof Rosalind Hursthouse definiše razliku između etike vrline, deontološke etike i konsekvencijalizma: „Pretpostavimo da je nekome kome je pomoć potrebna ta pomoć data. Konsekvencijalista bi se prvo fokusirao na činjenicu da bi posledice takvog delovanja (tj. pomaganja) bile korisne za nečiji osećaj sebe; sledbenik deontološke doktrine bi izjavio da, pruživši pomoć, postupa u skladu sa zlatnim pravilom morala: „Čini drugima ono što želiš da oni tebi čine“; etičar vrlina bi rekao da bi sama činjenica pomoći čoveku bila čin od velikog značaja sa stanovišta milosrđa. Mora se naglasiti da je za sledbenika etike vrline sama želja primarna kada se proceni korist ili šteta neke radnje. Dok konsekvencijalista najverovatnije neće uzeti u obzir namere sa kojima se neka radnja dogodila, već će se fokusirati na posledice te akcije."

Sve do poslednje četvrtine 19. veka. Aretolozi su bili naziv za pripovedače humoreski. S. Reinak je predložio novo tumačenje reči, polazeći od njenog značenja kao „čuda”, prema kome je aretolog njihov tumač. R. Reitzenstein ga je proširio na njegovo moderno značenje.

Antika

Po prvi put osnovne vrline (razboritost, pravednost, umerenost i hrabrost) identifikovao je starogrčki dramski pisac Eshil. Sokrat je smatrao da je vrlina moralni kvalitet koji je svojstven svim ljudima i koji obezbeđuje istinsko blaženstvo. Cinici su vrlinu smatrali jedino dobrom i pravom svrhom života. Platon je stvorio teoriju o zajedničkoj delatnosti vrlina koje rukovode pojedinim delovima duše, mudrost upravlja umom, hrabrost vodi volju, umerenost vodi strasti, a pravda vodi sve njih. Aristotel je vrline podelio na one koje se odnose na saznajnu delatnost uma i one koje se odnose na delatnost uma u ​​sferi praktičnog života, ističući vodeću ulogu razboritosti. Istovremeno, Aristotel je identifikovao 9 intelektualnih vrlina, od kojih je najvažnije smatrao mudrost, koja je zauzvrat podeljena na teorijski i praktični aspekt. Preostalih 8 vrlina uključuju razboritost, pravdu, hrabrost i umerenost. Aristotel je verovao da je svaka od vrlina neka vrsta „zlatne sredine“, koja se nalazi između odgovarajućih poroka. Tako je, na primer, hrabrost vrlina, čije je mesto, prema Aristotelu, između kukavičluka i lakomislenosti.

Stoici su za glavnu vrlinu smatrali nepristrasnost, čije su postizanje videli kao najviši cilj moralnog života. Ovu teoriju su prihvatili Ciceron i Sokrat, predstavnici neoplatonizma su bili protiv ove teorije Sokrata i Cicerona. Plotin je podelio vrline na građanske, pročišćavajuće i kontemplativne, a takođe je izrazio ideju da se čovek kroz vrline učini sličnim Bogu. Epikurejci su verovali da praktikovanje vrlina garantuje postizanje sreće.

Hrišćanski autori

Hrišćanski pisci, pod uticajem stoika, govorili su o religioznoj prirodi vrlina i isticali njihovu ulogu u čovekovoj želji za Bogom. Amvrosije Milanski je sledio antičko učenje o četiri vrline, nazivajući hrabrost glavnom. Aurelije Avgustin je učio da su sve vrline posledica ljubavi prema Bogu i njenog mnogovrednog ispoljavanja.

Abelard je, oslanjajući se na Aristotelovu definiciju vrline, verovao da je uzrok svake vrline ljubav, čiji je izvor Duh Sveti. U 13. veku, Filip Čenselor je podelio vrline na prirodne i natprirodne. Toma Akvinski je, na osnovu ideje o 3 teološke vrline (vera, nada, ljubav), 5 intelektualnih veština i 4 kardinalne vrline, stvorio sintezu, koristeći istovremeno doktrinu o vrlinama Aristotela, stoika i neoplatonista i oslanjajući se na sveto pismo. Na čelu svega Među vrline Toma Akvinski je stavio razboritost koju je smatrao i intelektualnom i moralnom vrlinom. Proglašavajući ljubav kao temeljnu natprirodnu vrlinu, Toma Akvinski je isticao pozitivnu prirodu hrišćanskog morala.

Novo vreme

Duns Skot je tvrdio da su moralne vrline zasnovane na ljudskoj volji i da ne zavise od razboritosti, on nije priznavao postojanje posebnih natprirodnih vrlina. Njegove stavove delili su Piter Aureoli, Duran od Sen Pursena i Vilijam od Okama.

Drevni i klasični koncept vrlina kao tipova ponašanja ukorenjenih u vrednostima koje tradicionalno deli društvo bio je emakuliran u etici Novog doba. Vrlina se svodila na spontani instinkt ljudske prirode, moralno, altruističko osećanje. Šeftsberi, Ruso, Šiler i Kont imali su ovakav pogled na vrlinu. Drugi su verovali da je vrlina ocena korisnosti (Spinoza, Hjum, Bentam). Kant je verovao da je vrlina žrtva u ime moralnog zakona. Nakon toga, interesovanje za sam pojam „vrline” počelo je da nestaje, što je Hegel primetio. Mnogi su kritikovali moralnu filozofiju ovog perioda, tvrdeći da ključnim pitanjima u ovoj oblasti etike u to vreme nije posvećena dužna pažnja. Da ova kritika nije bila neosnovana dokaz su Dekartov traktat „Strasti duše“ ili Spinozina „Etika“. Povratak ovoj debati u 20. veku olakšao je članak Elizabet Enskomb „O modernoj moralnoj filozofiji“ (1958), gde ona, s jedne strane, kritikuje konsekvencijalizam, a sa druge strane kritikuje ono što ona naziva „ortodoksnom koncepcijom moral”.

Modernost

U 20. veku primetna je rehabilitacija klasičnog koncepta vrline kao smislene, društveno i lično orijentisane. To je primetno u neoaristotelizmu, koji su promovisali G. Gadamer, J. Riter, A. MakIntire. Mekintajerova zasluga je i u tome što su zahvaljujući njemu, ovakva dela kao što su Kantove „Osnove metafizike morala“, kao i dela Martinoa, Hjuma i Ničea na ovu temu ponovo aktuelna. Kao rezultat toga, različiti pristupi etici vrline dobili su novi razvoj, među kojima je i etički sentimentalizam. Etika vrline je u suprotnosti sa etičkim teorijama modernog vremena, posebno sa kantovskom etikom dužnosti.

Aretologija u istočnoj praksi

Sledbenici takvih istočnjačkih religijskih pokreta kao što je, na primer, konfučijanizam, takođe dele mnoge aretološke ideje koje podsećaju na antičke grčke. Kao i drevno grčko učenje o etici, kineska etička ideja naglašava jasnu zavisnost između pojmova kao što su vrlina i državno upravljanje. Međutim, ako su se drevni grčki filozofi više fokusirali na „unutrašnju” orijentaciju duše, onda se u konfučijanizmu vrlina shvata prvenstveno kao međuljudski odnosi. Veruje se da je konfučijanska etika i dalje više etika odnosa nego etika vrline. Vredi napomenuti da se termin „etika vrline“ koristi, međutim, više u odnosu na zapadnjačke koncepte aretološke teorije, a istočnoazijska učenja se u ovom kontekstu pominju mnogo ređe.

Etika vrline budizma je u mnogome slična antičkoj grčkoj – pre svega po tome što je usmerena „na dušu” čoveka. Veruje se da je budistička aretologija ta koja najviše odražava ideje starih Grka, a čak ima i zajedničke karakteristike sa Aristotelovim učenjem o aretologiji. Osim toga, aretologija budizma je, kako primećuju naučnici, usmerena na velike zajednice ljudi, dok je budizam zasnovan na individualističkom pristupu i više podseća na zapadnu aretologiju nego na druga istočnjačka etička učenja.

Kritika

Kritika aretološke teorije potiče uglavnom iz činjenice da je često teško razumeti prirodu određene vrline. Koncept vrline se može različito percipirati u različitim društvima i kulturama. Na primer, ne postoji jasna definicija tipično ženskih vrlina: postoji gledište da je vrlina žena mirna, uslužna i vredna. Međutim, ovaj koncept teško da je relevantan za savremeno društvo danas. Zagovornici etike vrline obično tvrde da je glavna karakteristika teorije njena „univerzalna primenljivost“. Drugim rečima, karakterna osobina definisana kao vrlina mora biti vrlina za apsolutno sva razumna bića. Sa ove tačke gledišta, bilo bi pogrešno nazvati, na primer, uslužnost tipično ženskom vrlinom, ako je u isto vreme ne možemo proglasiti i muškom vrlinom.

Pored toga, teorija je kritikovana zbog činjenice da ne pojašnjava koje su vrste radnji moralno dozvoljene, a koje zabranjene, a takođe ne precizira koji određeni skup kvaliteta osoba mora razviti u sebi da bi postigla samoostvarenje. Drugim rečima, neki teoretičari aretologije možda ne vide, na primer, ubistvo kao nemoralan i neprihvatljiv čin, već tvrde da da počiniocu krivičnog dela nedostaje određena vrlina „u setu” (na primer, empatija). Stoga, protivnici teorije često naglašavaju da ova osobina svu etiku vrline pretvara u beskorisnu nauku o određenim normama ponašanja, koje kasnije služe kao osnova za zakonodavstvo. Međutim, pristalice aretologije su uverene da se pravni sistem svake države zasniva prvenstveno na vrlini.