Википедија

Atakama

Пустиња у Јужној Америци

Atakama je pustinja u Čileu,[1] potpuno bezvodni plato sačinjen od slanog[2] zemljišta (salares), peska i bujica okamenjene lave,[3][4][5][6] koja se proteže od planina Anda do Pacifika.[7]

Pustinja Atakama
Atakama po NASA svetskom vetru
Mapa pustinje Atakama: Područje koje se najčešće definiše kao Atakama je žuto-narandžasto. U narandžastoj boji su rubna sušna područja južne Čale, Altiplana, Puna de Atakama i Norte Čika.
Ekologija
BiomPustinje i kseričko šiblje
GraniceSuva šuma centralnih Anda, Čileanski grm, i Suva pustinja
Geografija
DržavaChile
Atakama

Prosečna širina (istok-zapad) je manja od 160 km ali se pruža od Peruanske granice 1.000 km južno do bolivijskog Altiplana. Planine najbliže okeanu čine pacifički obalski lanac, s prosečnom nadmorskom visinom od 800 metara. Koldiljera Domejko, predeo u podnožju Anda leži na istoku. Pustinja Atakama zauzima 105.000 km2 (41.000 sq mi),[8] ili 128.000 km2 (49.000 sq mi) ako se uračunaju i neplodne niže padine Anda.[9] Veći deo pustinje se sastoji od kamenitog terena, slanih jezera (salares), peska i felzične lave koja teče prema Andima.

Pustinja Atakama je najsuvlja pustinja na svetu (izuzev možda Suve doline Makmerdo na Antarktiku) i potpuno je neplodna zato što je zaštićena s obe strane andskim i priobalnim planinama. Prosečne padavine u regionu Antofagasta u Čileu, koji je deo Atakame, su samo 3 mm godišnje, a bilo je perioda kada kiša nije padala i po 40 godina. Atakama je stara 15 miliona godina i 50 puta suvlja od Doline Smrti u Kaliforniji. Ona je toliko sušna da su planine koje dostižu visinu od 6.885 metara potpuno bez glečera. Najsušniji deo Atakame naziva se „dvostruka kišna senka“. Pustinja duguje svoju ekstremnu aridnost konstantnoj temperaturnoj inverziji zbog hladne Humboltove okeanske struje koja teče na sever i prisustva snažnog Pacifičkog anticiklona.[10] Najsušniji region pustinje Atakama nalazi se između dva planinska lanca (Anda i Čileanskog obalnog lanca) dovoljne visine da spreči advekciju vlage iz Tihog ili Atlantskog okeana, dvostrane kišne senke.[11]

Uprkos modernim pogledima na pustinju Atakama kao da je potpuno lišena vegetacije, u pretkolumbijsko i kolonijalno doba velika ravničarska oblast poznata kao Pampa del Tamarugal bila je šumovita, ali potražnja za ogrevnim drvetom povezana je sa iskopavanjem srebra i nitratina u 18. i 19. veku rezultirali su u široko rasprostranjenoj krči šuma[12][A]

Godine 2003. jedan tim istraživača je objavio izveštaj u Sajens magazinu pod naslovom „Marsovski predeli u Atakami, Čileu i granica života mikroba“ u kome su ponovili test koji su koristile letelice Viking 1 i Viking 2, koje su se spustile na Mars da bi otkrile život na toj planeti. U Atakami nisu uspeli da detektuju bilo kakav znak postojanja mikroba. Ovaj region je po tome verovatno jedinstven na svetu. Atakama ima bogata nalazišta bakra i drugih minerala i najveći je izvor natrijum nitrata – „čilske šalitre“, koja je uveliko eksploatisana do ranih četrdesetih godina prošlog veka. Atakama je nastanjena, iako je populacija vrlo retka. Kroz Atakamu ide Pan-američki auto-put. U oazama usred pustinje na visini od oko 2.000 metara nalazi se selo San Pedro de Atakama. Crkvu u selu su sazidali Španci 1577, ali arheološki nalazi ukazuju da je područje San Pedra bilo centar paleolitske civilizacije koja je zidala kamena utvrđenja na strmim planinama koje su okruživale dolinu. Evropska južna opservatorija ima dve velike opservatorije u pustinji Atakama: La Silja opservatoriju i Paranal opservatoriju, sa vrlo velikim teleskopima.

Postavka

uredi

Prema Svetskom fondu za prirodu, ekoregion pustinje Atakama zauzima neprekidan pojas u dužini od skoro 1.600 km (1.000 milja) duž uske obale severne trećine Čilea, od blizu Arike (18°24′J) južno do blizu La Serena (29°55′J).[13] Nacionalno geografsko društvo smatra da je obalska oblast južnog Perua deo pustinje Atakama[14][15] i uključuje pustinje južno od regiona Ika u Peruu. Međutim, drugi izvori smatraju da je deo pustinje u Peruu drugačiji ekosistem i da bi ga trebalo pravilno nazvati pustinjom Pampas de la Hoja.

Peru se graniči sa njim na severu, a čileanski ekoregion Matoral graniči sa njim na jugu. Na istoku se nalazi manje sušna Centralnoandska suva puna ekoregija. Suvlji deo ove ekoregije nalazi se južno od reke Loa između paralelnih Sijera Vikunja Mekena i Kordiljera Domejko. Severno od Loa leži Pampa del Tamarugal.

Obalska litica severnog Čilea zapadno od Čileanskog obalskog lanca je glavna topografska karakteristika obale.[16] Geomorfologija pustinje Atakama su Armijo i saradnici okarakterisali kao niskoreljefnu klupu „sličnu džinovskoj uzdignutoj terasi“.[17] Srednja depresija (ili Centralna dolina) formira niz endorejskih basena u većem delu pustinje Atakama južno od geografske širine 19°30'J. Severno od ove geografske širine, srednja depresija se uliva u Tihi okean.[18]

Klima

uredi
 
Sneg kod opservatorije Paranal na 2.600 masl[19]

Gotovo potpuni nedostatak padavina je najistaknutija karakteristika pustinje Atakama.[20]

Godine 2012, zima na altiplanu donela je poplave u San Pedro de Atakami.[21][22]

Obilne padavine su 25. marta 2015, pogodile južni deo pustinje Atakama.[23][24] Poplave koje su usledile izazvale su mulj koji je pogodio gradove Kopijapo, Tijera Amarilja, Čanaral i Dijego de Almagro, uzrokujući smrt više od 100 ljudi.

Napomene

uredi
  1. ^ Reforestation efforts begun in 1963 and reforestated areas are protected since 1987 in the Pampa del Tamarugal National Reserve.[12]

Reference

uredi
  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 78. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ DMITRIEV, K.I.; POTAPENKO, O.V.; BOBKOVA, T.V.; LEONTЬEVA, N.N.; SOROKINA, T.P.; DORONIN, V.P. (2019). „DOBAVKI DLЯ DOŽIGA MONOOKSIDA UGLERODA V GAZAH REGENERACII KATALIZATORA KREKINGA BEZ ISPOLЬZOVANIЯ BLAGORODNЫH METALLOV”. Žurnal prikladnoй himii. 92 (3): 378—385. ISSN 0044-4618. doi:10.1134/s0044461819030137. 
  3. ^ Clow GD, McKay CP, Simmons Jr GM, Wharton Jr RA (1988). „Climatological observations and predicted sublimation rates at Lake Hoare, Antarctica”. Journal of Climate. 1 (7): 715—728. Bibcode:1988JCli....1..715C. PMID 11538066. doi:10.1175/1520-0442(1988)001<0715:COAPSR>2.0.CO;2  . 
  4. ^ Doran PT, McKay CP, Clow GD, Dana GL, Fountain AG, Nylen T, Lyons WB (2002). „Valley floor climate observations from the McMurdo Dry Valleys”. Journal of Geophysical Research: Atmospheres. 107 (D24): ACL—13. 
  5. ^ Porazinska DL, Fountain AG, Nylen TH, Tranter M, Virginia RA, Wall DH (2004). „The biodiversity and biogeochemistry of cryoconite holes from McMurdo Dry Valley glaciers, Antarctica”. Arctic, Antarctic, and Alpine Research. 36 (1): 84—91. ISSN 1523-0430. S2CID 35782175. doi:10.1657/1523-0430(2004)036[0084:TBABOC]2.0.CO;2. 
  6. ^ „Top 10 driest places on Earth”. Our Planet. 9. 11. 2015. 
  7. ^ Eric Dinerstein, David Olson, et al. (2017) (jun 2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. ; Supplemental material 2 table S1b. [1]
  8. ^ Wright, John W., ur. (2006). The New York Times Almanac  (2007 izd.). New York: Penguin Books. str. 456. ISBN 978-0-14-303820-7. 
  9. ^ Rundel, P.W.; Villagra, P.E.; et al. (2007). „Arid and Semi-Arid Ecosystems”. Ur.: Veblen, Thomas T.; Young, Kenneth R.; Orme, Anthony R. Physical Geography of South America. Oxford University Press. str. 158—183. 
  10. ^ Mckay, Christopher P. (2003). „Temperature and Moisture Conditions for Life in the Extreme Arid Region of the Atacama Desert: Four Years of Observations Including the El Niño of 1997–1998” (PDF). Astrobiology. 3 (2): 393—406. Bibcode:2003AsBio...3..393M. CiteSeerX 10.1.1.516.2293  . PMID 14577886. doi:10.1089/153110703769016460. 
  11. ^ Veblen, Thomas T., ur. (2007). The Physical Geography of South America. Oxford University Press. str. 160. ISBN 978-0-19-531341-3. 
  12. ^ a b Castro Castro, Luis (2020-07-01). „El bosque de la Pampa del Tamarugal y la industria salitrera: El problema de la deforestación, los proyectos para su manejo sustentable y el debate político (Tarapacá, Peru-Chile 1829-1941)” [The Forest of Pampa del Tamarugal and the Saltpeter Industry: The Deforestation Problem, the Projects for their Sustainable Management and the Political Debate (Tarapacá, Perú-Chile 1829-1941)]. Scripta Nova (na jeziku: španski). Universitat de Barcelona. XXIV (641). 
  13. ^ „Atacama desert”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund. 
  14. ^ Handwerk, Brian (23. 10. 2006). „Viking Mission May Have Missed Mars Life, Study Finds”. National Geographic News. National Geographic Society. Pristupljeno 3. 4. 2013. 
  15. ^ Minard, Anne (25. 6. 2007). „Giant Penguins Once Roamed Peru, Fossils Show”. National Geographic News. National Geographic Society. Pristupljeno 3. 4. 2013. 
  16. ^ Quezada, Jorge; Cerda, José Luis; Jensen, Arturo (2010). „Efectos de la tectónica y el clima en la configuración morfológica del relieve costero del norte de Chile”. Andean Geology (na jeziku: španski). 37 (1): 78—109. doi:10.4067/s0718-71062010000100004  . 
  17. ^ Armijo, Rolando; Lacassin, Robin; Coudurier-Curveur, Aurélie; Carrizo, Daniel (2015). „Coupled tectonic evolution of Andean orogeny and global climate”. Earth-Science Reviews. 143: 1—35. Bibcode:2015ESRv..143....1A. doi:10.1016/j.earscirev.2015.01.005  . 
  18. ^ Evenstar, Laura; Mather, Anna; Stuart, Finlay; Cooper, Frances; Sparks, Steve (maj 2014). „Geomorphic surfaces and supergene enrichment in Northern Chile”. EGU General Assembly Conference Abstracts. Vienna: EGU General Assembly 2014, held 27 April - 2 May 2014: 11126. Bibcode:2014EGUGA..1611126E. 
  19. ^ „Snow Comes to the Atacama Desert”. ESO. Pristupljeno 3. 4. 2013. 
  20. ^ „Hyper-Arid Atacama Desert Hit By Snow”. BBC News. 7. 7. 2011. Arhivirano iz originala 8. 7. 2011. g. Pristupljeno 7. 7. 2011. 
  21. ^ „Inundación en San Pedro de Atacama deja 800 afectados y 13 turistas evacuados”. El Mostrador (na jeziku: španski). 11. 2. 2012. Arhivirano iz originala 31. 05. 2013. g. Pristupljeno 3. 12. 2012. 
  22. ^ „Tourism in San Pedro de Atacama restricted by floods”. This is Chile. 15. 2. 2012. Arhivirano iz originala 2. 12. 2013. g. Pristupljeno 3. 12. 2012. 
  23. ^ „Atacama Desert Blooms Pink After Historic Rainfall (Photos)”. LiveScience.com. 29. 10. 2015. 
  24. ^ Erin Blakemore. „The World's Driest Desert Is in Breathtaking Bloom”. Smithsonian. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Atakama na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атакама&oldid=28433827”