Beogradska strugara

Beogradska strugara osnovana je 1901. godine od strane Prometne banke, na inicijativu inženjera i preduzetnika Miloša Savčića.^[1] Njegova ideja je bila da Srbija što manje zavisi od inostranstva, jer je pre izgradnje strugare sav građevinski drvni materijal uvožen je iz Austro-ugarske. Smatrao je da je treba izgraditi strugaru, koja bi snizila cenu ovog materijala na domaćem tržištu, a Prometna banka bi trebala da ovaj projekat finansira. Ovaj predlog naišao je na mnogo neodobravanja, ali je na kraju 1901. banka dala dozvolu uz uslov da Savčić lično nadoknadi svaki eventualni finansijski gubitak.^[1]

Strugara je izgrađena 1902/1903 godine na Dunavu, iza ušća Save, na zgodnom mestu iza čitavog sliva plovnih reka, ovo je ujedno i bila prva parna strugara na teritoriji predratne Srbije. Miloš Savčić je preuzeo sav posao oko izbora zemljišta, projektovanja i rasporeda zgrada, svih mašina za pogon i rad strugare.^[1]

Na Vavedenje 21. novembra 1903. izvršeno je svečano osvećenje Strugare, uz prisustvo upravnog i nadzornog odbora Prometne banke, kao i velikog broja akcionara iz Beograda. Strugara nije u početku bila velika, ali je projektovana tako da ima prostora za širenje kapaciteta. Prvo je instalirana parna mašina od sto konjskih snaga, sa kotlom podešenim za loženje strugotinom, a od Mašina Strugara je montirala tri gatera, četiri cirkulara, cirkular za obrubljivanje, mašinu za letve i druge pomoćne mašine. Strugarske mašine dobijene su od firme Topfam iz Beča.^[1] Radi lakšeg izvlačenja oble građe, što je na obali Dunava bilo otežano čestim košavama, septembra 1903. počelo je kopanje zemljišta, da se dobije kanal koji će poslužiti, jer će splavovi pristajati u tom kanalu i tako bi se građa lakše izvlačila, jer je do tada to rađeno volovskom zapregom. Takođe, mehanizovano je i obrubljivanje trupaca.

Sa povećavanjem posla, povećavao se i broj mašina u strugari, pa je pred Prvi svetski rat snaga strugare iznosila 315 konjskih snaga. Montirana su još dva nova gatera, četiri cirkulara, dve pendi-testere, jedan bansek, dve mašine za blanjanje, jedna za izradu štapova i jedna za vezivanje koturova. Tako je kapacitet Strugare do 1914. godine popet na 30.000 kubika godišnje.^[1] U to vreme Strugara je imala prosečno 120-280 radnika, u zavisnosti u koliko se smena radilo.^[1]

Nabavka jeftine drvne građe bio je najveći problem Strugare od samog početka rada, ali je 1902. godine dobila od države pravo na eksploataciju šuma na Tari u blizini reke Dervente, i od 1909. na Crnom vrhu i Zvijezdi, a građa je dovođena splavovima Drinom, Savom i Dunavom, do kanala koji je imala strugara u Beogradu. Sem toga kupovana je i građa u Segedinu.^[1]

Prvi svetski rat je, kao i na sve drugo, uticao i na rad Strugare, koji u ovo vreme potpuno prestaje, ali se odmah nakon rata brzo oporavlja i počinje sa radom. Sve što je bilo popravljivo je popravljeno, a ono potpuno oštećeno je zamenjeno novim. Strugara se posle rata širi, zbog čega je 1921. godine podignuta trospratna kuća za radniče stanove.^[1] Izgrađen je industrijski, priključni železnički kolosek na prugu državne železnice, za utovar vagona. Godine 1934. morao je industrijski kolosek biti demontiran, usled eksproprijacije zemljišta za novu prugu Beograd-Pančevo.^[1] Iz istog razloga porušena je i zgrada za činovničke stanove.

Generalno Strugara posle rata napreduje, rade se dve i tri smene sa prosečno 300 radnika i 20 činovnika, tako da je u mnogome pomogla i obnovu porušenog Beograda i Srbije. Osnivanjem ove Strugare na zdravim i stabilnim temeljima doprinelo je nezavisnosti Beograda i Srbije od inostranstva u ovoj industriji. Zahvaljujući tome Srbija je od uvoznika, postala izvoznik drvne građe.^[1]