Biskupski ratovi (1639—1640)
Biskupski ratovi (1639–40) bili su serija sukoba između kralja Čarlsa I Stjuarta i protestantske crkve u Škotskoj, koji su eskalirali u rat između Engleske i Škotske. Rat je završen škotskom pobedom, ali je sukob oko vođenja rata između kralja i Parlamenta u Engleskog doveo do građanskog rata (1642–47).
Prvi biskupski rat uredi
Napetosti između Engleske i Škotske, koje su proizišle iz verskih razlika, rasle su od 1638. kada je kralj Čarls I pokušao da nametne novi anglikanski molitvenik škotskoj protestantskoj crkvi. Škoti su to ne samo odbacili, već su u znak odmazde ukinuli biskupe. To je dovelo do Prvog biskupskog rata 1639. godine[1], koji je završen tek kad je kralj konačno pristao na škotske zahteve za slobodnom Skupštinom i Parlamentom. Međutim, Čarlsova beskompromisna i dvolična politika sa Škotima osigurala je dalji sukob gotovo neizbežnim.[2]
Škotske pripreme za rat počele su u januaru 1639. Saveznički velikaši (engl. Lords of the Covenant) Argajl, Montroz, Routs, Balmerino i drugi sastali su se u Edinburgu kako bi koordinirali strategiju. Izdate su upute škotskim okruzima da započnu regrutovanje trupa i vojnu obuku, a upućen je i apel kojim su protestantski Škoti koji služe u inostranstvu pozvani da se vrate i bore za Savez. Među onima koji su se odazvali bio je poznati veteran Aleksandar Lesli, koji je postavljen za komandanta snaga Saveza.[1]
U međuvremenu, kralj Čarls proglasio je nameru da podigne vojsku protiv Škota. U aprilu 1639. godine, pozvao je svoje plemiće pod oružjem u Jork. Kralj je planirao ambicioznu kampanju: sakupio bi armiju od 20.000 ljudi da napadnu Edinburg, grof Antrim napao bi zapadnu Škotsku s trupama iz Irske, dok će markiz Hamilton brodovima iskrcati trupe iza neprijateljskih linija na istočnoj obali. Istovremeno bi rojalistički klanovi napadali iz Pobrđa, i očekivalo se da će brzo savladati Saveznike. Međutim, kraljeve pripreme išle su sporo, otežane nedostatkom finansijskih sredstava. Bilo je malo entuzijazma za rat u Engleskoj, gde je većina Puritanaca bila naklonjena slučaju Saveznika.[1]
Tokom marta 1639. godine, Saveznici su brzo zauzeli glavne luke i uporišta. General Lesle je zamak u Edinburgu osigurao bez gubitaka, nakon što je glavna kapija uništena eksplozivom. Lord Routs je zauzeo glavni arsenal kralja i dragulje škotske krune u Dalkejtu, luka Dambarton je zuzeta, onemogućivši pojačanja kraljevskih snaga iz Irske. Podrška kralju bila je koncentrisana u Aberdinširu, gde je markiz Hantli okupio svoje snage u Kintoreu. Sredinom februara, međutim, Hantli se povukao iz potencijalne konfrontacije sa nekoliko stotina Saveznika okupljenih na Turifu. Grof Montroz je krajem marta neopaženo zauzeo Aberdin, nakon čega je Hantli praktično napustio vođstvo škotskih rojalista i dozvolio da bude uhapšen u Edinburgu u aprilu 1639. Sir Džordž Ogilvi iz Banfa i ostali rojalistički plemići ostali su naoružani u Aberdinširu. 14. maja proterali su Saveznike iz Tarifa u akciji poznatoj kao "Turifski galop", zbog brzine kojom su Saveznici pobegli iz sela. Rojalisti Ogilvija nakratko su zauzeli Aberdin i opljačkali kuće vodećih Saveza, ali su se raspršili kada je Montroz počeo koncentrisati Savezničke snage u regionu.[1]
Kralj je u martu 1639. otputovao za Jork, da bi lično vodio glavnu englesku vojsku protiv Škota. Pošto nije postojala stalna vojska, podignuta je posebna vojska od 6.000 pešaka i 1.000 konjanika, a zatim je još 4.000 vojnika regrutovano mobilizacijom gradske milicije severnih pograničnih okruga. Kralj Karlo je takođe oživeo srednjovekovnu praksu da pozove svoje plemiće da ga lično prate, a svaki u pratnji trupe naoružanih konjanika, što je izazvalo dalje negodovanje među plemstvom. Iako je do juna engleska vojska imala 18.000 vojnika, ona se uglavnom sastojala od zelenih regruta. Grof Arundel, engleski grof-maršal i lord general vojske, nije imao ranije ratno iskustvo. Njegov zamenik, grof Eseks, smenjen je u korist jednog od kraljičinih dvorana, neiskusnog grofa Holanda. Vojnici veterani poput ser Jakoba Astlija, komandanta pešadije, očajavali su zbog nedostatka obuke i opreme engleske vojske - mnoge severne gradske milicije bile su naoružane lukovima i strelicama.[1]
Dok je kralj marširao severno od Jorka, flota markiza Hamiltona plovila je iz Jarmuta sa 5.000 ljudi, od kojih je većina bila potpuno obučena. Hamilton se usidrio kod Lejta u Fert ov Fortu početkom maja 1639, ali kontrola Parlamentaraca nad obalom onemogućila je iskrcavanje. Mlađi sin Markiza Huntlija, grof Abojn otišao je na sever sa nekim Hamiltonovim brodovima da bi zauzeo Aberdin i poveo rojalistički klan Gordona početkom juna. Iz Aberdina, Abojn je krenuo prema Stonehavenu. Nameravao je da napreduje dalje na jug, ali su ga snage Kovenantera odbile 14. juna, pa je zauzeo odbrambenu poziciju na mostu Di (engl. Brig of Dee) koji je čuvao prilaz Aberdinu. Montroz je 18. juna počeo artiljerijsko bombardovanje Mosta. Rojalisti su sutradan proterani iz grada.[1]
Sredinom maja 1639. kralj Karlo izdao je proglas kojim je najavio da će podmiriti sve škotske prigovore čim se ponovo uspostavi red u kraljevstvu. On ne bi upadao u Škotsku pod uslovom da vojska Kovenantera ostane najmanje deset milja severno od granice. Kralj se pridružio svojoj vojsci na kampu u blizini Bervikka 30. maja. Lord Arundel vodio je odred preko granice u Dunsu da izda proglas kojim je obećao da će oprostiti sve pobunjenike ako budu podneli u roku od osam dana. Kao odgovor, vojska Kovenantera napredovala je u Kelsu, i to unutar granice od deset milja. Konjica grofa Holanda napredovala je 3. juna da proveri položaj Škota. Iako je vojska Kovenantera i dalje bila malobrojna, profesionalizam i disciplina njenih oficira uplašili su Holanda, koji se povukao u Bervik. Kada je general Lesle napredovao prema Dunsu, moral u engleskom taboru se srušio usred glasina da je škotska vojska daleko brojnija od Engleza. Kralj je bio nervozan i odlučio je da pregovara sa saveznicima.[1]
Pacifikacija Bervika, jun 1639 uredi
Pregovori o miru otvoreni su u Bervicku 11. juna 1639. Glavni portparoti Škota bili su lord Rothes, Johnston iz Varistona i Alekander Henderson. Pregovarali su lično sa kraljem Charlesom. Zahtevi saveza bili su: da kralj ratifikuje sve akte Skupštine u Glazgovu, uključujući ukidanje episkopatije; da će se sva crkvena pitanja u Škotskoj ubuduće rešavati na Generalnoj skupštini, a sva građanska pitanja u Parlamentu; da će sve snage upućene protiv Škotske biti opozvane; da svi „zapaljivi ljudi“ koji su prouzrokovali probleme moraju biti vraćeni u Škotsku radi kazne (tj. ekskomunicirani biskupi koji su pokušali uvesti Laudove reforme).[1]
Iako je kralj očigledno priznao da bi crkvena pitanja u budućnosti trebalo da upravljaju skupštinama, bio je nepokolebljiv u svom odbijanju da ratifikuje Skupštinu u Glazgovu 1638. Saveznici su bili svesni da njihov vojni položaj nije tako jak kao što se široko verovalo, i posle sedmice legalističkih svađa, takođe su se složili da modifikuju svoj položaj. Sporazum je potpisan 19. juna 1639. Kralj je pristao da u avgustu odobri Generalnu skupštinu Kirka u Edinburghu, a da bi joj usledio sastanak škotskog parlamenta. Obje strane složile su se da raspuste svoje vojske. Ostala sporna pitanja ostavljena su namerno nejasna ili samo kao verbalni dogovori. Sporazum je slabo primljen u Edinburghu, gde su se Covenanters žalili da su komisari napravili previše ustupka.[1]
Tokom narednih nedelja, odnosi između kralja i čelnika saveza još su se pogoršali. U atmosferi uzajamnog nepoverenja, kralj Charles napustio je Bervicka i vratio se u London 1639. godine.[1]
Drugi biskupski rat uredi
| Drugi biskupski rat | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Engleskog građanskog rata | |||||||||
 Čarls I Stjuart, čija je verska politika dovela do rata. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Škotski parlamentarci |
 Kraljevstvo Engleska | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Aleksandar Lesli Džejms Montrouz |
Lord Konvej | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 20.000[2] | 4.500-5.500[3] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| neznatni | teški | ||||||||
Nakon što je Čarls povukao ustupke iz 1639. godine, Škoti su preuzeli inicijativu 1640. godine, okupivši vojsku od oko 20.000 ljudi koja je krenula na Njukasl na reci Tajn. Umesto da se približi Njukaslu sa severa, gde je odbrana bila posebno jaka, Lesli je krenuo zapadno ka Njuburnu. To je bio najbliži prelaz preko reke (pri oseci), nešto više od 5 milja uzvodno od grada. Prelazak ovde bi omogućio Škotima da preuzmu kontrolu nad severnom i južnom stranom Tajna i na taj način opkole garnizon.[2]
Grad Njukasl bio je nepripremljen da izdrži veliku opsadu, ali morao je da se suprostavi svakom škotskom pokušaju opkoljavanja. Engleske trupe bile su uglavnom sveži regruti iz južne Engleske, a vodio ih je Lord Konvej, neiskusni komandant. U nemogućnosti da obezbedi finansiranje rata od Parlamenta, vojska koju je okupio Čarls bila je loše opremljena, loše pripremljena, loše snabdevena, a u narednoj bitki iskusna škotska vojska pod sposobnim zapovednicima bila je četiri puta veća.[2]
Bitka uredi
Bitka kod Njuburn Forda dogodila se rano ujutro 28. avgusta 1640. Otprilike 4.500 engleskih trupa bilo je poslato da štite gaz u Njuburnu. Na južnoj strani reke, u blizini dva susedna prelaza, napravili su dva šanca gde su postavili artiljeriju i čekali škotski napad. Ali tvrđave su bile slabo postavljene i Škoti su zauzeli dominantan položaj na uzvisini severno od reke, sa koga su bombardovali utvrde i englesku konjicu u blizini. Njihov brz i destruktivan napad razbio je i porazio loše pripremljene engleske trupe.[3]
Posledice uredi
To je bila jedina bitka Drugog biskupskog rata, ali od velikog političkog značaja. Dva dana nakon bitke, grad Njukasl je predat Škotima. Čarls je bio prinuđen da sazove Parlament, koji je odbio da finansira rat protiv Škota, ali dalji parlamentarni zahtevi su na kraju doveli do građanskog rata.[3]
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e ž z i „The First Bishops' War, 1639”. bcw-project.org. Pristupljeno 02. 01. 2020.
- ^ a b v g „UK Battlefields Resource Centre - Civil War - Second Bishops War”. www.battlefieldstrust.com. Pristupljeno 02. 01. 2020.
- ^ a b v „UK Battlefields Resource Centre - The Civil Wars - Second Bishops War - The Battle of Battle of Newburn Ford”. www.battlefieldstrust.com. Pristupljeno 02. 01. 2020.