Bitka kod Sekigahare

Bitka kod Sekigahare je bila presudna bitka koja se odigrala 21. oktobra 1600, kojom je Tokugava Ijejasu osigurao šogunat. Iako su Ijejasuu bile potrebne još tri godine da osigura vlast u odnosu na klan Tojotomi i mesne vladare (daimje), Sekigahara se uglavnom smatra neslužbenim početkom šogunata Tokugava, zadnjeg šogunata koji je vladao Japanom 1600-1868.[1][2]

Bitka kod Sekigahare

Predstava bitke iz vremena Edo perioda.
Vreme21. oktobar 1600.
Mesto
Sekigahara, provincija Mino
UzrokBorba za prevlast između Ijejasu Tokugave i naslednika Tojotomi Hidejošija.
Ishod Tokugavina pobeda, početak šogunata Tokugava.
Sukobljene strane
Zapadna armija: feudalci odani Tojotomi Hidejoriju, mnogi klanovi iz zapadnog Japana Istočna armija: pristalice Ijejasu Tokugave, klanovi istočnog Japana
Komandanti i vođe
Išida Micunari Pogubljen
Koniši Jukinaga Pogubljen
Mori Terumoto
Ukita Hideje
Kobajakava Hidejaki Prebegao neprijatelju
Vakizaka Jasuharu Prebegao neprijatelju
Ijejasu Tokugava
Kato Kijomasa
Kuroda Nagamasa
Kato Jošijaki
Jačina
oko 80.000 (samo 40.000 angažovano)[1] oko 70.000[1]
Žrtve i gubici
vojska razbijena znatni

Pozadina uredi

Posle smrti drugog ujedinitelja Japana, regenta Tojotomi Hidejošija, vlast u Japanu su preuzela dva veća, sastavljena od vodećih Hidejošijevih činovnika, vojskovođa i velikaša: Veće pet regenata i Veće pet komesara. Staranje o maloletnom Tojotomi Hidejoriju, koji je formalno nasledio Hidejošija kao regent Japana, preuzelo je Veće pet regenata, sastavljeno od vodećih velikaša među kojima je najmoćniji bio Tokugava Ijejasu, gospodar čak 6 provincija u oblasti Kanto. Sa druge strane, praktične poslove upravljanja državom preuzelo je Veće pet komesara, sastavljeno od najiskusnijih Hidejošijevih činovnika, koje je predvodio Išida Micunari. Kada je 1599 umro najstariji regent Meda Tošije (1538-1599), zapovednik zamka Osaka i staratelj mladog Hidejorija, Tokugava Ijejasu je samoinicijativno preuzeo njegov položaj i počeo da izdaje naređenja kao novi vrhovni gospodar, sklapa bračne saveze sa velikašima i prima zakletve na vernost. Međutim, njegovom preuzimanju vlasti suprotstavili su se mnogi velikaši, okupljeni oko Veća pet komesara u Osaki. Do leta 1600. cela zemlja se podelila na pristalice mladog Hidejorija, kao legalnog naslednika regenta Hidejošija, i pristalice Tokugava Ijejasua, kao novog vladara Japana. Lojaliste dinastije Tojotomi predvodio je komesar Išida Micunari, a od vodećih velikaša podržali su ih Uesugi Kagekacu (1555-1623), Ukita Hideje (1573-1655), Mori Terumoto (1553-1625) i Koniši Jukinaga, kao i klanovi Čosokabe, Nabešima i Šimazu, većinom gospodari čiji su posedi bili zapadno od Osake i van Ijejasuovog neposrednog domašaja. Međutim, na Tokugavinu stranu stala je većina Hidejošijevih generala, kao što su Kato Kijomasa, Kuroda Nagamasa i Fukušima Masanori, kao i većina velikaša iz istočnog Japana.[1]

Otvoreni sukob počeo je kada je Uesugi Kagekacu, koji se pridružio Veću pet regenata posle smrti Meda Tošije-a, mobilisao svoje trupe na granici Tokugavinih poseda u provinciji Mucu. Ijejasu je naredio mobilizaciju svojih saveznika, što je Išida Micunari smesta proglasio za uzurpiranje državne vlasti i naredio kaznenu ekspediciju.[1]

Išida je okupio veliku vojsku i krenuo na Ijejasuove posede u Kanto-u: predvidevši njegov potez, Ijejasu je prepustio borbu na istoku protiv Uesugija svojim saveznicima Date Masamune-u i Juki Hidejasu-u i sa glavninom vojske krenuo je na zapad, prikupljajući saveznike usput.[1]

 
 
Ivamura
 
Takeda
 
Kozuki
 
Miki
 
Kanegasaki
 
Kuroi
 
Akeči
 
Sunpu
 
Obama
 
Jakami
 
Suva
 
Vake
 
Negoro
 
Amagasaki
 
Nara
 
Koide
 
Futoge
 
Totori
 
Namazue
 
Kataoka
 
Sakamoto
 
Savajama
Najvažnije bitke Sengoku perioda (1467-1615) na mapi centralnog Japana. Ukršteni mačevi označavaju bitke, zamkovi opsade, a imena napisana velikim slovima provincije.


Bitka uredi

Kombinovane armije obe frakcije sudarile su se 21. oktobra 1600. kod sela Sekigahara, u provinciji Mino. Procenjuje se da je Istočna armija Ijejasu Tokugave imala oko 70.000 boraca, dok je Zapadna armija Išida Micunarija imala oko 80.000 ljudi, ali loše raspoređenih i nepouzdanih. Samo oko polovine boraca Zapadne armije stupilo je u borbu: ostali su pasivno ostali na svojim mestima čekajući ishod, ili čak prešli na protivničku stranu. Bitka je bila neizvesna čitavo pre podne, ali je izdaja klana Kobajakava odlučila ishod i pobeda je pripala istočnim saveznicima.[1]

Ishod bitke je presudio Išidin vojskovođa Kobajakava Hidejaki, koji je usred borbe izdao svoje saveznike. Iako je prvobitno Kobajakava samo stajao sa strane i nije učestvovao u bici, Tokugava je zapovedio svojim vojnicima da otvore vatru na Kobajakavine snage, nakon čega se Kobajakava počeo boriti na Tokugavinoj strani. To je dovelo do Tokugavine pobede.

Posledice uredi

Ijejasu je iskoristio pobedu kod Sekigahare da uspostavi svoju vlast nad ratničkim staležom u Japanu i da napravi velike promene u rasporedu i posedima velikaša širom Japana. Neposredno posle bitke, 87 velikaša koji su se suprotstavili Ijejasuu izgubili su posede, a još trojici posedi su bili drastično smanjeni. Ukupno je od Ijejasuovih protivnika oduzeto zemlje u vrednosti od preko 6.220.000 kokua, a još 1.350.000 kokua oduzeto je porodici Tojotomi i podeljeno drugima ili uključeno u Ijejasuove lične posede. Još 43 velikaša premeštena su sa svojih poseda na druge, a Ijejasu je za sebe zadržao pravo da imenuje nove velikaše: 40 sitnih velikaša u njegovoj službi dobilo je povećanje poseda, a još 28 njegovih nižih vazala uzdignuto je u status velikaša sa preko 10.000 kokua.[1]

Pošto je Hidejošijev ugled još uvek bio veliki kod većine Tokugavinih pristalica, Tojotomi Hidejori izgubio je dve trećine svojih poseda, ali mu je dozvoljeno da zadrži zamak Osaka i 650.000 kokua zemlje u okolnim provincijama Secu, Kavači i Izumi.[1]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z The Cambridge history of Japan, Volume 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 142—144. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
  2. ^ Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 16.