Бифе „Титаник” (pripovetka)

Bife „Titanik” je pripovetka iz jevrejskog kruga Andrićevih tema, prvi put je objavljena 1950. godine. Prikazuje vreme jevrejskog stradanja u Sarajevu i Banjaluci na samom početku Drugog svetskog rata. Andrić je u svom stilu opisao buđenje fašizma u Sarajevu i kako su jezici mržnje i netolerancije u ovim našim prostorima nekako trajno stanje.

Bife Titanik
Nastanak
Autor	Ivo Andrić
Dizajner korica	Igor Radin
Zemlja	SFRJ
Jezik	srpski
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	Iz jevrejskog kruga Andrićevih tema.
Teme	verska netolerancija ustaša
Mesto i vreme radnje	Sarajevo, Banjaluka BiH; Pred Drugi svetski rat i za vreme samog rata.
Tip medija	Meki povez

Andrićevu pripovetku dramaturško-rediteljski obradio je Nebojša Bradić, u komadu Noć u kafani Titanik. Emir Kusturica je snimio televizijski film Bife Titanik zasnovan na priči nobelovca Ive Andrića, za koji je osvojio nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu.

Radnja

U početku romana Ustaše zalaze u jevrejske kuće i otimanjem, pljačkanjem, pretnjama, iznuđivanjem i lažnim obećanjima pokušavaju da steknu bogatstvo.

U pripovetki se pominju tri vrste ustaša.

• Prvi koji su se isticali spretnošću da upadaju u kuće, nagone u strah Jevreje i iznude bogatstvo.
• Druga vrsta ustaša su još sposobnija od prvih. Oni su za velike sume novca ili nakit od velike vrednosti, svojom veštinom ili svojim uticajem, prebacivali pojedince i čitave porodice u Mostar, odakle se tada još lako moglo dalje u Dalmaciju pa u Italiju.

• I treća vrsta su one ustaše koji nisu imali uslova ni sposobnosti prvih i drugih ustaša. Oni su se zadovoljavali time da primaju od Jevreja mito a takođe i iznuđene darove. Nisu mogli da teškim provalništvima i nasiljem obezbede dobit, pa su se opredelili za sitna otimanja, mita i kukavička iznuđivanja na periferiji varoši.

„ U poslednje vreme su sve tri vrste ustaša ubrzale svoj „rad”,
jer je Jevreja bivalo sve manje i ko je hteo da na brz, lak
i nevidljiv način dođe do plena, morao je da požuri. ” — Ivo Andrić

Ulica Mutevelić

U jednom kraju koji nije prometan, i koji uopšte ne liči na korzo, između električne centrale i Fabrike duvana, u oblasti Hisete, nalaze se neprometne ulice a u njima nekoliko kafana. U Mutevelićevoj ulici, nalazi se poslednja od tih kafana. Ta kafana je u stvari, kuća na sprat, sa lošom, oljuštenom fasadom i arhitekturom iz sredine austrijskog vladanja. U prizemlju te kuće su pored ulaznih vrata probijena još jedna uža, a iznad njih zeleno obojena daska sa natpisom

„ Bife „Titanik”

vl. Mento Papo.

” — Ivo Andrić

Bife kao potonuli Titanik

Ta kafanica nije imala ništa od sjaja onog englesko broda, koji je plovio prekookeanskim vodama, ali je zato mračna prostorija bez prozora, šest koraka dugačka i dva široka, tako da nije bilo mesta za stolice, ličila na potonuli engleski brod. U dnu ovog bife nalazile su se još dve prostorije - Mentin stan i mesto za kockanje.

Posetioci bifea su bili

• siromašni
• mali službenici
• radnici
• nosači sa stanice
• oni koji traže odmor i razonodu
• dokoličari
• pijanice iz cele varoši

Soba za kocku imala je svoje naročite posetioce. To, uglavnom, i nisu bili gosti iz bifea, nego:

• strastveni igrači
• profesionalni kockari
• nekadašnje gazde
• bivši činovnici
• zanatlije

Mento Papo - nadimak Hercika

Mento je omalen, zakržljao, još mlad čovek, na jedno oko zrikav, u licu crven i podaduo. On je uvek i pijan i mamuran, a nikad potpuno ni jedno ni drugo. Sin malog trgovca i sam je nekad bio učenik trgovačke škole, ovaj Mento je još kao đak počeo sa besposličarima, kao što je i sam, da pije i da se kocka po kafanicama na periferiji. Veseljak i pijanica, poznatiji u svom društvu pod nadimkom Hercika nego pod svojim pravim imenom, je bio Jevrejin sefard. U sarajveskoj sefardskoj opštini smatraju Herciku izgubljenim čovekom, šugavom ovcom, izuzetkom i izrodom kakovg odavno nije bilo među Jevrejima. Hercika nije uopšte mario šta sefardi misle. On se odrodio od rodbine, petlja s policijom i finansijskim vlastima, zasmejava svojim pesmama i duhovitostima goste, svađa se, bije se i miri sa svojom Agatom, i sve što zaradi propije, prokocka ili mu raznesu na veresiju.

Agata - nadimak Titanik

Agatu zovu Titanik jer se kreća kao jaka, velika lađa. To je plava, visoka, atletski razvijena žena, sa rumenim licem, bledomodrim krupnim očima. Ona je katolikinja negde od Vareša. Živi u sobi vlasnika bifea Mente i voli da skita po drugim bifeima Sarajeva.

Ljubavnici u stalnoj svađi

Život između ovo dvoje ljudi, sitnog Mente i Džinovske poluseljanke, sastojao se od divljih svađi do ljubavnih zanosa. Njihove rasprave i tuće bile su čuvene u susedstvu i među stalnim gostima bifea. Njihova objašnjavanja su ponekad vodila u policiju i ambulantu.

Koje si vere? Ja sam kapetan Titanika

U bifeu su gosti komentarisali, kao velik stručnjaci, politička dešavanja i pisanja o Hitleru i Nemcima. Vidite li vi šta ovaj Hitler radi od jadnih Jahudija? Došo i njima crni petak! A ide im još crnja subota! Sve je se to moglo čuti u bifeu, a Mento sve to pokušava da ne čuje. Jednom prilikom upitao ga je jedan mlad a besposlen i propao gazdinski sin sa Varoši:

„ - Zbilja, šta si ti Hercika? Jevrejin pravi nisi, hrišćanin nisi. Koja si vera?... Mento koji ni u boljim vremenima nije voleo razgovore o verama, odgovara kao uzgred, okrećući na šalu:„Ja sam kapetan velikog trans-at-lan-tika „Titanik”. Tako je! - odobaravaju drugi iz polumračne pozadine - Tako je! Živio kapetan Hercika! ” — Ivo Andrić

Otkud sme Hitler na Titanik!

U tim šalama u kafani, pred Drugi svetski rat, jednom prilikom gosti dobaciše Menti, da ovo stanje proganjanja jevreja može zahvatiti i njega, a on na to odgovara da Hitler gleda svoju radnju, a Hercika svoju.

„ - Pa, jeste, otkud smije Hitler na „Titanik” ” — Ivo Andrić

Ustaša došao i više nema smeha u bifeu Titanik

U Titaniku šala je postala retka i smeh zamro. Dolaze ljudi kao i pre, piju svaki svoje, kockari organizuju partije, ali svi govore manje i pričaju samo beznačajne stvari. U aprilu mesecu kolo je došlo i do Sarajeva, to jest Nemačka je napa i slomila Jugoslaviju, ustaška vlast je počela da preduzima prve mere za ostvarenje plana o uništenju Srba i Jevreja. Posle ustaša bife Titanik je osao prazan, više niko nije svraćao. Pobegla je i Agata, ali ne posle svađe, nego tiho i neprimetno, ukravši novac i stvari od vrednosti. Ta katolikinja, sama je Menti priznala, ima brata ustašu. Mento Papo je tako ostao sam, pokraden i bez novca, a poslednji gost bifea bio je Nail Plosko. Menta su povremeno nemci odvodili da sa drugim Jevrejima čisti ruševine bombardovanja. Živeo je u stalnom strahu da će doći po njega i odvesti ga u logor, a on nema novca da im ponudi mito da ga puste. U tom strahu jedne noći neko je lupao na vrata. Znao je da je došao trenutak od kog je strahovao. Otvorio je vrata i ušao je Stjepan Ković, ustaša sa italijanskom kapom nabijenom na čelo i ustaškim znakom na njoj.

Stjepan Ković

Stjepan Ković je rođen u Banjaluci, ali ta porodica je negde iz srednje Bosne. Njegov otac Augustin Ković stalno je imao želju da vrši vlast, pa makar ta vlast ne bila veća od prosečnog zrna. Sa tom željom je i umro. Stjepan Ković je od oca Agustina Kovića. Stjepan je se rodio u sedmom mesecu, i Agustin je uvek smatrao da dete nije njegovo, nego kopile. Nakon smrti oca, Stjepan je radio na mnogim mestima ali zbog toga što je krao bivao je oteran. Završio je fotografski zanat i otišao u Zagreb, a potom u Beograd. Oženio se u Bačkoj, ali njegova žena nije htela sa njim u Banjaluku, pa je se vratio sam i otvorio Foto “Studio Helios - Stjepan Ković”. Kada izbije rat Stjepan Ković postaje ustaša, ali i u tom društvu ubrzo biva skrajnut i prezren. Po sili nečije odluke, a da ne bi štetio ugledu ustaša u Banjaluci, ubrzo dobija premeštaj u Sarajevo. Ali ni tu ne biva prihvaćen. Jedva nekako izbori se za pravo da učestvuje u pogromima i da dobije “svog Židova”.

Mizerna žrtva, još mizerniji dželat

U trećem delu priče pripovedač sučeljava Menta Papu i Stjepana Kovića: po mizernu žrtvu došao je još mizerniji dželat. U opustelom bifeu, u odmakloj noći, Ković sprovodi “istragu”, mada ne zna ni šta da pita, niti pitani zna šta treba da odgovori. Ković je došao u pljačku, ali bedni Papo nema čime da smiri njegov bes, koji je bes promašenosti egzistencije. Mućni susret dve straćene, nerealizovane ljudske sudbine, od kojih je jednoj, hirom zlih vremena, pripala uloga potlačenoga, a drugom, takođe bez ikakvog smislenog razgovora, uloga tlačitelja, razrešiće se ubistvom. Grotesknost priče doseže kulminaciju u završnoj sekvenci

„ - Stjepan zasu mecima kao grmljavinom i munjama ugao sobe u kome je Mento neprirodno i fantastično mahao rukama, skakao i poigravao kao da potrčava između munja i preskače preko njih. ” — Ivo Andrić

Spoljašnje veze

• https://web.archive.org/web/20140327023146/http://www.ivoandric.org.rs/html/zaduzbina.html