Vazdušni napad na Prag 14. februara 1945. godine bila jedna od operacija američkog ratnog vazduhoplovstva (USAAF), u zadnjoj godini Drugog svetskog rata.[1] Iako je Prag te godine rata bombardovan nekoliko puta od strane savezničke avijacije,[2] akcija izvedana 14. februara1945. godine bio prvi veći vazdušni napad kojem je Prag bio izložen u Drugom svetskom ratu. Bio je to po broju ljudskih (civilnih) žrtava najtragičniji dan za ovaj grad tokom Drugog svetskog rata, dok je vojna šteta bila minimalna, što je koristila i nemačka, a kasnije i komunistička propaganda.[3][4]
Vazdušni napad na Prag 14. februara 1945
Deo Drugog svestkog rata
Jedan od bombardera B-17 koji je izvršio napad na Prag
Bombardovanje Praga se desilo u sklopu višednevnog napad bombardera nad Evropom koje su saveznici izveli od 13. do 15. februara 1945. godine, i prema istoričarima, bili su sastavni deo masovnog bombardovanja Drezdena a ne Praga.[5][6][7] Međutim, zbog navigacione greške pilota umesto da izruče smrtonosne bombe u Nemačkoj i nad Drezdenom oni su ih izručili na Prag (najviše u širem područje železničke stanice Smihov).
Od početka 1945. godine bilo je svim zaraćenim stranama u Drugom svetskom ratu jasno da se na osnovu razvoj događaja na bojnim poljima nije očekivao veći manevar vojnih trupa. Nemačka je gubila jednu bitku za drugom. Sa druge strane fronta nadmoć saveznika u vazduhu je naprestano nastavio da jača.
Nemačka protivavionska odbrana bila je u rasulu, borbene vazduhoplovne jedinice borile su se i sa naprijateljem ali i sa brojnim problemima. A ti problemi su bili: nedostatak aviona, iskusnih piloti, zemaljskog osoblja na kraju, ali ne najmanje važno, Nemcima je sve više nedostajalo goriva, zbog neprestanog uništavanja rafinerija i skladišta od strane saveznički bombardera i lokalnih patriotskih snaga.
Na udaru vazdušnih snaga saveznika bila je fabrika Škoda u kojoj se proizvodilo naoružanje i municija
Ograničeni broj nemačkih lovaca koji bi nemački komandanti slali u vazdušne borbe smanjio je broj oborenih američkih ili britanskih bombardera. Poslednja preostala pretnja saveznicima ostala je protivavionska artiljerija, iako je već i ona bila znatno oslabljena i sa nedovoljnim zalihama municije.
Proizvodnja oružja Nemci su obavljali sa neprekidnim i velikim poteškoćama, a motori i drugi proizvedeni delovi za avione često su kasnili do aerodroma, jer se uopšte nisu prevozili železnicom, imajući u vidu da su vagoni uglavnom bili uništeni od strane saveznika pre nego što je voz i krenuo, jer su se saveznički vazdušni napadi započeti 1945. godine, fokusirali uglavnom na vozove i ranžirne železničke stanice.
Šestog februara 1945. godine saveznici su se dogovorili o takozvanoj „Liniji bez bombardiranja “. Tako je ovom linijom Srednja Evropa bila razdvojena duž granice koja je vodila od gradova Ščećin , Berlin, Drezden, Brno , Beč i Zagreb na zapadno operativno područje u kome su dejstvovali američki i britanski bombardere i istočno područje određeno za dejstva sovjetske letelice.[8]
Za Plzenj i čitavu jugozapadnu Češku u proleće 1945. godinu to je značilo da treba izvesti što veći broj napada američkih vazduhoplovnih snaga na strateške i taktičke ciljeve, posebno na železničke stanice, fabriku Škoda i transportna čvorišta.[9]
Na dan bombardovanja 14. februara 1945. godine okupirani Prag bio je obavijen teškim zimskim oblacima. Pražani kod kuće, na poslu ili oni u kaputima na ulici imali su prilično normalan dan. Upravo je taj meteorološki fenomen bio koban za češki glavni grad, jer je sredinom dana počela da se odvija tragedija koja je dobila nadimak Ružna sreda.
Preduslovi
Za razliku od drugih čeških i moravskih gradova, Prag je bio (sa izuzetkom još uvek misterioznog bacanja nekoliko bombi na elektranu Holešovice 15. novembra 1944. godine), bio sve vreme Drugog svetskog rata bio pošteđen razarajućih posledica vazdušnih napad koji su besneli nad Nemačkom i okupiranom Evropom do februara 1945. godine. Toga dana je neočekivani napad, koji je trajao samo dva do tri minuta nešto posle podne na Pepelnicu, 14. februara 1945. godine, delovao ka grom iz vedra neba.[3]
Tog dana, u dnevnoj ofanzivi 8. vazduhoplovstvo SAD nad Nemačkom je trebalo da nastavi bombardovanje nesmanjenom žestinom - uprkos nepovoljnom vremenu koje je vladalo većim delom zapadne i centralne Evrope. Ukupno 1.377 bombardera poletelo je iz baza u Velikoj Britaniji, podeljenih u četiri formacije. Najbrojniji među vazduhoplovima bile su 461 B-17 (poznat kao Leteća tvrđava) iz 1. vazduhoplovne divizije, u pratnji više od tri stotine lovaca, koji su imali zadatak da napadne Drezden, posebno lokalnu ranžirnu stanicu (Dresden-Friedrichstadt) .), koja se nalazi u blizini centra grada, iako je saksonsku prestonicu pogodila sila bez presedana tokom prethodne noći.[3]
U početku je sve išlo po planu. Teški četvoromotorni avioni su se postepeno uspinjali na odgovarajuću visinu, formirali propisanu borbenu formaciju i zauzimali određeni kurs nad Evropskim kontinentom. Situacija se dramatično promenila čim je formacija, ili tri bombarderske grupe (91., 381. i 398.) iz 1. bombarderskog krila, ostavila holandsku obalu iza sebe.[3]
Zbog ekstremnog vetra, potpukovnik Luis P. Ensign, nedavno postavljeni komandant 398. bombarderske grupe, koji je u ovoj misiji takođe predvodio 1. bombardersko krilo, odlučio je da skrene sa prvobitne rute jug na jugoistok, otprilike iznad jezera Zuider.[3]
U okolini Minstera Amerikance je „dočekala“ snažna vatra protivavionske artiljerije (flak), koja je oštetila vodeću letelicu 91. bombarderske grupe. Radio operater je zadobio povrede i radar je isključen iz upotrebe.[3]
U takvim uslovima navigatori su se morali orijentisati prema tačkama na terenu pa su nakon većeg dela leta iz Velike Britanije kada su posmatrali zemlju kroz neprobojnu maglu, iznenada ugledali grad između oblaaka, i zamenili Plzenj za početnu tačku navigacije Cvickau, jer je otprilike na istoj udaljenosti od Praga kao i Cvickau od Drezdena.[4] Tako je greška u navigaciji, loše vreme i druge nesrećne slučajnosti tog dana (kao npr. nedostatak goriva za postizanje važnijeg cilja) promenile sudbinu dva grada u Centralnoj Evropi.[1]
"Iako neki od navigatora nisu bili sigurni da li je ovo prava meta, zamenik komandanta im nije dozvolio da govore o svojim sumnjama - to bi značilo da prekinu radio tišinu. Skrenuli su sa kursa u blizini Frajberga, odakle su započeli svoje bombardovanje . Videli su grad sa rekom koja teče od juga prema istoku, slično Elbi u Drezdenu, i gusta stambena područja. Posle bombardovanja nekoliko navigatora je reklo da misli da je to bila pogrešna meta. Ali nisu znali dok nisu sleteli da su bombardovali civilno područje prijateljske zemlje “.[10]
Napad su izvela 62 američka aviona B-17 iz 91. i 398. bombarderske grupe[3] 1. vazduhoplovna divizija 8. američkog vazduhoplovstva ( 91. i 398. bombarderska grupa, 1. vazduhoplovna divizija, 8. vazduhoplovstvo, USAAF ) koji su poleteli iz baze u Nuthampstedu, Engleska 14. februara 1945. godine.[11] Dejstvo obe grupe, trajalo je samo dva minuta, i desilo se između 12:25 i 12:27.[3]
Napad su izvela 62 američka aviona B-17 iz 91. i 398. bombarderske grupe.
Oko 150 tona eksplozivnih i zapaljivih bombi je bačeno na Prag u širokom pojasu od Radlice do žiškovske železničke stanici Žižkov - i zahvatilo je Radlice, Vyšehrad, Zlíchov, Nové Město, Nusle, Vinohrady, Vršovice a Pankrác. Najteže je oštećeno područje od Palackog mosta (tada Mocartovog most) preko Karlovog trga do Vinohrada.[4]
Prema navigatoru Paulu J. Limu, poslednja eskadrila (iz 91. bombarderske grupe) slučajno je bacila bombe „na mali grad koji nisu mogli da prepoznaju na mapi. U stvari, to je verovatno bila železnička linija od Praga do Češke Budjejovice. Nekoliko bombi bezopasno je eksplodiralo na poljima i u šumama u regiji Benešov, a veliki broj zapaljivih bombi koje nisu eksplodirale deaktivirali su pirotehničari sa lokalnog SS područja.[12]
Američki piloti koji su učestvovali u bombardovanju tvrdili su kasnije da je to bila strašna greška. Vreme je bilo loše: bilo je oblačno, sa vrlo lošom vidljivošću. Njihov radarski sistem se pokvario, a bočni vetar brzine do 100 milja na sat odneo ih je sa početne rute za oko 65 milja. Grad koji su jedva mogli videti ispod sebe bio je vrlo sličan Drezdenu, zbog svog položaja, železničkih konstrukcija i stambenih zona. Njihov vođa grupe izdao je naredbu za napad, uprkos tome što je sumnjao.[10]
Umesto razorenog Drezdena ranijim bombardovanjem (na slici), bombardovan je Prag. Mnogi Pražani i dalje kažu da ne opravdavaju loše vreme, jer je toga dana bilo lepo vreme nad Pragom. Tačno da je veći deo rute koji je vodio do Drezdena nije imao povoljno vreme. Ali pred Pragom trebalo je navigatorima da postane jasno da se radi o pogrešnom gradu, koji iako je približno iste veličine kao Drezden i sa vrlo sličnim lukom reke i lokacijom železničkih pruga, i da za razliku od Drezdena, imaju ispred sebe grad koji nije bio ranjen ratom (za razliku od Drezdena sa slike).
Tokom leta iz Velike Britanije vladala je potpuna magla, grupe su odstupile jugoistočno od svog kursa zbog jakog vetra, a brodski radar glavnog navigatora grupe se pokvario tokom leta iznad Nemačke.[1] Prema napred navedenim okolnostima i navodima saveznika, Vazdušni napad na Prag izazvan je navigacijskom greškom. Neki američki navigatori su bombarderima javili preko radio stanica da su iznad ciljanog grada bacanja bombe: „... negde iznad Drezdena“; dok su drugi navigatori koji su prepoznali grešku ćutali, jer su bili prinuđeni da slede grupu.[3]
Prag nije bio jedan od alternativnih ciljeva bombardovanja na koji je trebalo baciti gomilu bombi, tako da je Savezničko bombardovanje češke teritorije nanelo neznatnu štetu nacistima, [3] a veliku Pragu i njegovim stanovnicima. Greške koje su se dogodile postale su sastavni deo nacističke i komunističke propagande.[5][13]
Svedok vazdušnog napada, Jaroslava Pekova, prisustvovao je 1990. godine sastanku sa pilotom koji je učestvovao u bombardovanju na kome su oni izjavili da bombardovanje Praga nije bila greška u navigaciji, već da su bombe bačene na tačno određeno mesto.[14]
Posledice izražene kroz gubitke su bile potpuno nesrazmerne bačenoj tonaži, a nedugo nakon bombardovanja izbrojano je 413 mrtvih i 1.455 ranjenih i 88 nestalih, ali nakon rata broj je porastao na 701 mrtvih i 1.184 ranjenih i 80 nestalih stanovnika Praga.[15] Među žrtvama su bili, na primer, penjač i slikar Vlasta i Otakar Štafl i Eva Ladova, ćerka Josefa Lade. Žrtve su bili gotovo isključivo civili. Preko 80 ljudi je nestalo (tek 1971. godine graditelji su u podrumu kuće na Vinohradskoj trejdi otkrili 23 leša do tada nestalih ljudi, koji su se ugušili u zatrpanom skloništu).[15]
Preko 11.000 stanovnika Praga ostalo je bez domova, jer je vazdušnom napadu pogođeno preko 2.500 kuća, od kojih je 68 potpuno uništeno, 88 vrlo teško oštećeno, 168 teško oštećeno i 2.351 lakše oštećeno.[5]
Na udaru su bili, na primer i, manastir Emauzi, kuća Fausta, sinagoga Vinohradi , Grebovka (uključujući vile Groebe),[15] statue na Palackom mostu ,[16] depo Pankrac ili pozorište Vinohradi .[15] Kuća na uglu današnje Reslove ulice i Rašinove nabreži bila je teško oštećena i morala je biti uklonjena. Pored zgrada, prebrojano je još 67 uništenja, npr oko 40 tramvaja.[15]
Manastir Emauzi koji je goreo mnogo dana nakon intervencije, nakon više decenija je obnovljen Ova američka akcija uništila je manastir Emauzi, koji je goreo mnogo dana nakon intervencije. Njegova restauracija trajala je nekoliko decenija. Bomba je takođe zahvatila Opštu univerzitetsku bolnicu u Vinohradima ili zadnje krilo Nacionalne kuće Vinohradi. Izgorele su i radionice Narodnog pozorišta u kojima je uništeno 30.000 ukrasa čuvanih od 1880. do 1943. Bombardovanje je sobom ostavilo prazne placeve na mestima bombardovanih kuća, čija obnova je trajala nekoliko decenija. Poslednja od zgrada obnovljena na mestu bombardovanja je „Zgrada koja pleše” na Rašinovoj nabreži.[15]
Bombardovanje nije uništila nijedan značajan vojni cilj;[3][17] ili im je nanelo samo manju štetu, uključujući tu i praški železnički čvor, koji je popravljen u roku od nekoliko sati.[3]
Uzroci velikog broja žrtava
Veliki gubitak života prouzrokovala je iz nekoliko razloga:
Prvo, zbog ravnodušnosti civilnog stanovništva prema vazdušnim sirenama, koji su bili relativno česti tokom rata, a kako je većina prethodnih bombardovanja bila usmerena na ciljeve van Praga, to je skupo plaćeno.[4] Naime stanovnici Praga su mislili da Prag - kao češki grad - nije u stvarnoj opasnosti, ili su pogrešno informisani da je Prag naveden na spisak zabranjenih ciljeva savezničkog vazduhoplovstva.[3]
Drugi razlog bio je kasno aktiviranje sirena (pet minuta pre udara prvih bombi)[4] i vrlo kratko trajanje napada, zbog čega je i vreme za sakrivanje bilo vrlo kratko.
Treće, neka protivavionska skloništa nisu izdržala napad.
Četvrto, razornom napadu takođe je doprinelo i nemačko ratno vazduhoplovstvo (čiji je zadatak, između ostalog, bio da zaštiti gradove i strateške ciljeve od vazdušnih napada) koje je na kraju rata bilo u lošem stanju.
Peto, praška vatrogasna brigada dan ranije morala da krene da pomogne u gašenju zapaljenog Drezdena, tako da je Prag ostao bez protivpožarnih ekipa i sredstava.
Propaganda
Tadašnja zvanična štampa, pod nacističkom kontrolom, iskoristila je bombardovanje Praga kako bi osudila saveznike i češku vladu u egzilu, nazivajući to terorističkim aktom.
Komemoracija
Dana 18. februara, komemoracija za češke žrtve održana u Namesti Miru. Njima je takođe prisustvovao i premijera Protektorata Rihard Binert, i nemački ministar države, Karl Herman Frank. Slična komemoracija održana je i za nemačke žrtve.[3]
Saveznici su započeli bombardiranje na prostoru Češke bacanjem bombi na Plzenj 25. aprila 1942. godine ali najmoćniji vazdušni napadi dogodili su se u februaru i aprilu 1945. godine
Cilj bombardovanja Plzenja bilo je prvenstveno uništenje fabrike Škoda , kao dela industrijske grupe Herman Gering Verke, koja je modernizovala proizvodnju vojne tehnike. Iako su uništenja bila oko 70%, masovno bombardovanje Plzenja nastavljeno je u više navrata.
U septembru 1944. savezničko vazduhoplovstvo bombardovalo je Karlsbad (Karlove Vari), bacivši na grad oko 25 tona bombi.
Sledeći prepad na Karlsbad izvršen je 17. aprila 1945. godine, kada je 500 bombi pogodilo ne samo vojne ciljeve, već i stambene zgrade.
19. aprila dogodilo se treće bombardovanje Karlsbada u kome je upotrebljeno 55 tona zapaljivih i 170 tona eksplozivnih bombi .
8. marta 1945. godine izvedeni su vazdušni napadi na Heb , a 8. aprila na ovaj grad je bačeno 328 tona bombi .
17. i 19. aprila 1945. godine, saveznici su izveli bombardovanje grada Usti nad Labi .
Jedino planirano bombardovanje Praga dogodilo se na Cvetnu nedelju, 25. marta 1945. godine, i izvršeno je sa 650 bombardera koji su krenuli iz Italije u pratnji lovaca. Napadnute su fabrike ČKD u istočnom Pragu i vojna aerodroma Kbeli, Letnani i Čakovice. Nedelja je izabrana radi smanjenja broja žrtava. Napad je izveden u talasima od po 50 aviona, između 11:48 i 01:02. Kao rezultat bombardovanja stradalo je: 235 ljudi a ranjeno 417. Tom prilkom porušeno je 90 zgrada a teško oštečeno 1.360.
Spomen obeležja u znak sećanja na nastradale u bombardovanju Praga 14. 2. 1945.
Spomen-ploča u ulici Apolinarska
Spomen ploča u Brnovnovu , u znak sećanja na žrtve nemačkog vazdušnog napada 5. maja 1945
Spomenik žrtvama bombardovanja od 14. februara 1945. u Pragu - Košire.[18]
U češkoj modernoj istoriji nema mnogo događaja koji bi izazvali slično beskrajne i burne rasprave kao što je bio ovaj. Kao što je to često slučaj u sličnim dešavanjima sa jakim emotivnim osećanjima, iako potpuno razumljivim, mnogi su sprečeni da trezveno procenjuju činjenice. U prošlosti su objavljena različita (čak i ideološki obojena) objašnjenja zašto je Prag „izabran“ kao cilj, ali svi izvori svedoče o tome da je pravi uzrok bila navigaciona greška. U vreme kada obično koristimo GPS, ovo zvuči kao nešto potpuno neverovatno, ali uzmimo u obzir mogućnosti koje su navigatori imali tokom Srugog svetskog rata.[19]
Prag tog dana sigurno nije bio alternativno odredište. S druge strane, to čak nije bio ni zabranjeni cilj savezničkog vazduhoplovstva. Na kraju krajeva, 25. marta 1945. godine dogodio se drugi planirani napad na Prag (prvi je otkazan 30. oktobra 1944. zbog lošeg vremena), konkretno bačene su bombe na fabrike u Libenu i Visočanu i na aerodrome u Kbeliju, Letnaniju i Čakovicama.
Akcija američkih bombarderskih snaga na Prag, Plzenj i još neka mesta u februaru 1945. bila je tragična greška, jer je cilj bombardovanja navodno pomešan sa Drezdenom. Međutim, da li je to prava istina i da li su vazdušni napadi na kraju rata nad Češkom zapravo bili precizni i ciljani. Bilo da se radi o fabrici Škoda u Plzenju, tada poslednjoj funkcionalnoj fabrici oružja Vermahtu, praškoj Kolbenki, raznim vojnim aerodromima, rafinerijama i važnim transportnim čvorištima. Sa stanovišta vojne strategije, to je bilo logično, jer takva dejstva ubrzavaju nemačku agoniju.
Međutim sa stanovišta nacističke Nemačke propagande, a kasnije i komunističke propagande, bio je to odvratan razbojnički čin, ili nastojanje američke buržoazije da likvidira čehoslovačku industriju.
Vrlo specifično poglavlja u ratu su bila i fatalne greške sovjetskog vazduhoplovstva u poslednjim danima rata. Komunistička istoriografija se nije ustručavala da ih pripiše nacistima tokom mnogih decenija. Preko hiljadu nepotrebno ubijenih Čeha i Moravaca, kao ni sami sovjetski vojnici, nisu se uklapali u sliku oslobodioca, kao što se u tu sliku nisu uklapale i u više navrata ponovljenih bombardovanja amerikanaca, koji su proglašavani greškom.
Stavovi Čeha mogli bi se podeliti u tri grupe.
Prvu grupu čine ljudi koji su izgubili porodicu ili kuću, prirodno, oni su postali glavni kritičari pilota.
Drugu grupu čini ljudi iz demokratskog otpora, koji su događaju jasno videli glavnog krivca - nemačkog okupatora - jer da nisu bili ovde, ne bismo bili bombardovani, tvrde oni.
Treću grupu čini amorfna masa građana koja je dobrovoljano radila u fabrikama oružja za bonove za sardine, rum i duvan. To su bili ljudi koji nisu imali nikakve veze sa sopstvenom nacijom, otporom, ničim i bili su vrlo lagan predmet i nacističke i posleratne komunističke propagande.
^FOUD, Karel; KRÁTKÝ, Vladislav; VLADAŘ, Jan. Poslední akce : operace amerického a britského letectva nad územím Čech v dubnu a květnu 1945. 1. vyd. Plzeň: NAVA, 1997. 179 s. ISBN80-85254-98-0, ISBN978-80-85254-98-3. OCLC38455944 S. 7.
^FOUD, Karel; KRÁTKÝ, Vladislav; VLADAŘ, Jan. Poslední akce : operace amerického a britského letectva nad územím Čech v dubnu a květnu 1945. 1. vyd. Plzeň: NAVA, 1997. 179 s. ISBN80-85254-98-0, ISBN978-80-85254-98-3. OCLC38455944 S. 7.
SAD
Nemačka
Spomen-ploča u ulici Apolinarska
Spomen ploča u Brnovnovu , u znak sećanja na žrtve nemačkog vazdušnog napada 5. maja 1945![Spomenik žrtvama bombardovanja od 14. februara 1945. u Pragu - Košire.[18]](//upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/4/49/Pamatnik.Praha5.Radlice.Obetem.Naletu.14.02.1945.jpg/112px-Pamatnik.Praha5.Radlice.Obetem.Naletu.14.02.1945.jpg)
Spomenik žrtvama bombardovanja od 14. februara 1945. u Pragu - Košire.[18]
Vlasta i Otakar Štafl , spomen-ploča, Manesova 20
![Spomenik žrtvama bombardovanja od 14. februara 1945. u Pragu - Košire.[18]](/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Pamatnik.Praha5.Radlice.Obetem.Naletu.14.02.1945.jpg)
