Valarski jezik

Valarski jezik (en.: Valarin; kv.: Valya ili Lambë Valarinwa) je veštački jezik Dž. R. R. Tolkina. U njegovom fiktivnom svetu Ardi, to je jezik kojim govore Valari, božanske sile koje upravljaju svetom u ime Erua Iluvatara, tvorca svega.

Nastanak jezika

U Tolkinovom opusu se ovaj jezik pojavio rano, ali se vremenom menjao. Prvobitno je to trebalo da bude primitivni vilovnjački jezik, prvi kojim su Vilovnjaci govorili i koji je nastao kada su pokušali da nauče jezik Valara od Oromea u prvim danima posle buđenja. Kasnije je ovu ideju Tolkin odbacio i čak je odustao od ideje da Valari imaju sopstveni jezik. Ipak, u eseju Quendi and Eldar, koji je nastao oko 1960, valarski jezik se ponovo javlja, mada u potpuno drugačijem obliku. On nije predak vilovnjačkih jezika i vrlo je različit od njih.

U ovom obliku se valarski javlja u „Silmarilionu“. U već spomenutom eseju, Peneglod, učenjak Gondolina kaže: „Stvaranje jezika je glavna odlika svih stvorenja. Valari, koji su se ograničili telima, su tokom svog dugog boravka u Ardi neumitno stvorili sopstveni jezik.“. Kada su Eldari došli u Valinor, Valari i Majari su usvojili kveniju i čak je koristili i među sobom. Ali, valarski se i da lje mogao čuti. Rumil je zapisao da su „jezik i glasovi Valara veliki i ozbiljni, ali, takođe i brzi i fini u pokretu, tvoreći glasove koje teško možemo oponašati; a reči su im pretežno duge i brze, kao blistanje mačeva, kao pokret listova na jakom vetru ili padanje stena u planinama“. Peneglod je po ovom pitanju bio manje liričan i kaže: „Uticaj valarskog na vilovnjačke uši nije ugodan“.

Ipak u kveniji se javlja nešto pozajmljenica iz Valarskog, mada sa prilagođenom fonologijom. Primeri za ovo su nazivi Ezellohar (Zeleni Breg ispred Valimara, od valarskog Ezellôchâr) i Máhanaxar (Prsten Sudbine, mesto na kojem su većali Valari, od valarskog Mâchananaškad). I imena Valara i Majara Manwë, Aulë, Tulkas, Oromë, Ulmo, Ossë potiču od valarskih oblika Mânwenûz, Aʒûlêz, Tulkastâz, Arômêz, Ulubôz, Oš[o]šai.

Valarski jezik je uticao i na druge jezike osim kvenije. Tako, na primer, valarska reč iniðil (ljiljan ili neki drugi, veliki pojedinačan cvet), se u adunajskom (numenorejskom) jeziku javlja kao inzil (cvet, npr., u imenu Cvet Zapada, Inziladûn). Takođe, može se primetiti da u crnom govoru, jeziku koji je stvorio Sauron, i sâm Majar, reč za prsten nazg podseća na valarsko naškad (ili anaškad), u reči Mâchananaškad, Prsten Sudbine.

Fonetika

Tolkin je za zapisivanje valarskog koristio veliki broj glasova i mnogo slova da ih zapiše. Postoji sedam samoglasnika: а, e, i, o, u (svi oni imaju i dugi oblik koji se pišu â, ê, î, ô, û), kao i æ (izgovara se kao a u engleskom cat) i ǫ (izgovara se kao mađarsko a).

Kod suglasnika postoji više spiranata: ð (kao englesko th u the, često se piše i dh), þ (kao englesko th u thing), ʒ (spirant glasa g, slično slovačkom i češkom h) i ch (spirant glasa h, slično kao u nemačkom ili velškom ach, koje je Tolkin nekada pisao i kao χ).

Ostali glasovi su zvučno-bezvučni parovi ploziva b/p, d/t i g/k, zatim digrafi ph, th i bh (plozivi p, t, k praćeni glasom h), sibilanti s, z i š (sic!). Na osnovu oskudnog rečnika, mogu se još primetiti dva nazala m i n, vibrantno r i lateralno l, kao i dva poluglasnika y i w.