Vaspitanje u Sparti

Vaspitanje u Sparti je bilo potpuno stvar državne vlasti. Državna vlast je bila u rukama zemljoradničke aristokratije koju su sačinjavali spartijati - potomci plemena koja su porobila starosedeoce. Doseljenici - Perijaci - nisu bili politički ravnopravi, a najviše je bilo potpuno bezpravnih robova i njih su upotrebljavali za obrađivanje zemlje. Pošto je iskorišćavanje bilo neverovatno svirepo, robovi su više puta dizali bune. Neznatna manjina sparijata (u VIII veku pre naše ere bilo je oko 9.000 porodica sa više od 200.000 porobljenih stanovnika) morala je stalno biti spremna u vojničkom pogledu, jer je jedino pomoću vojske mogla držati vlast potpuno u svojim rukama. Od neprijatelja spolja Spartu je dosta dobro štitio njen prirodni položaj. Vaspitanje u takvoj državi nije moglo biti drugačije nego vojničko.

Likurg

Spartanski zakonodavacg Likurg sastavio je 885. godine pre nove ere državni ustav (neki kažu da ga je pogrešno pripisivati Likurgu) i njime definisao vaspitanje Spartanaca. Preme njemu, dete pripada državi a ne roditeljima, pa je i vaspitnje omladine stvar države. Svrha vaspitanja je, prema Likurgu, vaspitavati valjane državljane, tako da svaki Spartanac bude spraman da žrtvuje i sebe i svoje za dobro domovine. To može samo onaj koji je dobar vojnik, a za to je neophodno fizičko i zdravstveno vaspitanje. Spartansko vaspitanje važilo je samo za decu vladajućeg sloja i bilo je strogo selektivno. Deca koja su pri rođenju bila bolesna i nerazvijena, odmah su osuđivana na smrt, a ostala su podvrgavana specijalnom vaspitanju. Grčki istoričar Plutarh navodi da su najstariji članovi plemena utvrđivali da li je dete, pri rođenju, zdravo i da li se može i dalje negovati i razvijati, ili je zakržljalo, pa su naređivali „da se baci u provaliju... planine Tajget, smatrajući da dete koje već od rođenja ima slabo i trošno telo neće koristi imati ni sebi ni državi...“.

Vaspitni zavodi

Do 7. godine dete se vaspitavalo kod kuće. Sa sedmom godinom dečaci bi ušli u javne vaspitne ustanove, i počelo bi državno vaspitanje koje je trajalo do osamnaeste. Cilj telesnog vaspitanja bio je da omladina što više očvrsne. Deca su spavala nepokrivena na rogozu, išla su bosa i gologlava. Hrana je bila skromna, a smeli su i ponešto da uzmu iz zajedničke imovine. Ali ako bi ih pri tom uhvatili, bili bi kažnjeni. Tako bi se vežbali i u lukavstvu, koje je bilo potrebno u borbi. Kazna šibanjem bila je vrlo svirepa. Šibali su decu i zato da bi povećali njihovu telesnu otpornost i da postala čvršća. Izražavati bol smatrano je sramotom. Glavna sredstva telesnog vaspitanja bile su gimnastičke vežbe: trčanje, skakanje, a u prvom redu borbene vežbe, za mladiće naročito vežbe u oružju. Poznati su noćni lovom na robove, koje bi zatim poubijali, a prim tom bi se vežbali u napadanju. Spartanci su visoko cenili uticaj muzike i pevanja na borbeno raspoloženje. Rano su počeli da poučavaju dečake u pevanju borbenih pesama, a takođe i himni. Pesme su učili napamet. Čitanje, pisanje, i znanje uopšte cenili su vrlo malo. Ali su uvažavali praktičnu osposobljenost uma, snalažljivost i prisustvo duha, jezgrovitost u govoru.

Upravitelj vaspitnog zavoda zavoda zvao se „pedonom“ (što na starogrčkom znači „onaj koji donosi zakone za decu“). Vaspitanici preko 12 godina delili su se na odrede, a najbolji iz odreda postavljen je za starešinu, koga su ostali u svemu morali da slušaju. Sa 18 godina mladići stupaju u grupu efeba, gde su dobijali storgo voničku obuku. Tek od 20. godina pa nadalje, učestvuju u ratnim pohodima, racijama na robove i u rukovodstvu za vaspitanje dece. Prema porocima se nisu jednako odnosili, na primer, nikako i ničim nisu ograničavali polni život, ali su zato, veoma oštro osuđivali i suzbijali pijanstvo..

Vaspitanje žena

Vaspitanje devojaka bilo je takođe javno, pod državnim nadzorom. Morale su vežbati telesno i vojnički, učile su da se bore, da pevaju i da igraju. Na taj način će imati snažno i zdravo potomstvo i čuvaće grad kad muškarci budu na ratnom pohodu. Stoga je u spartanskih žena bila veoma razvijena državljanska svest. Sa muževima bi raspravljale takođe o političkim pitanjima, što je inače za Grke  bilo nešto neobično.

Spartansko vaspitanje bilo je jednostrano. Ali je svakako bilo pozitivno – a to je već Aristotel pohvalio – što je država smatrala vaspitanje vrlo važnim društvenim pitanjem. Zato nalazimo u Sparti već javne zavode. Država nije pri vaspitanju izuzimala ni žensku omladinu. Telesna čvrstina, vojnička osposobljenost, muževnost, prisebnost, odanost državi, poštovanje strijih - to su bile za ono vreme pozitivne karekteristične osobine spartanskog vaspitnog cilja.