Velika narodna skupština u Beogradu (1877)
Velika narodna skupština u Beogradu je održana 14—16. februara 1877.[1]
Velika narodna skupština u Beogradu 1877 uredi
Kneževina Srbija tokom 1876. ušla je u prvi turski rat. U vojnim operacijama, tokom prvog rata, Srbija nije imala uspeha; moralo se pomišljati na primirje, pa i na mir, jer je iscrpljenost bila velika. Akciono ministarstvo Stevana-Stevče Mihajlovića koje je obrazovano posle pada prelazne vlade Ljubomira Kaljevića bilo je mišljenja da bi trebalo sazvati redovnu zakonodavnu Narodnu skupštinu, izabranu u avgustu 1875. godine, radi konsultovanja o ratu i miru. Knez Milan nije bio toga mišljenja: on je želeo da se po tome pitanju konsultuje Velika narodna skupština, čije se sazivanje moglo preduzeti na osnovu Ustava iz 1869. Radi toga su, ukazom od 1. februara 1877, određeni izbori za Veliku narodnu skupštinu. Trebalo je da izbori budu izvršeni 8. februara, a 14. februara trebalo je da se sastane novoizabrana Velika narodna skupština u Beogradu.
Birano je 420 narodnih poslanika, a sam rezultat izbora nije bio toliko karakterističan za međustranačke odnose i unutrašnju politiku, koliko je izraz raspoloženja posle jednog rđavo svršenog rata: narodni poslanici koji su bili izabrani, u pretežnijoj većini, izražavali su se otvoreno protiv rata. 14. februara održan je u sali Narodnog pozorišta prvi prethodni sastanak, radi pregleda punomoćstava. Sutradan po zakletvi poslanika koju je izvršio mitropolit Mihailo Skupština se konstituisala. Za predsednika Skupštine izabran je Đorđe Topuzović, a za potpredsednika Todor Tucaković. Otvaranje je izvršio knez Milan, „usmenim govorom", kako je zabeleženo u protokolima te Skupštine. Prema ukazu kojim je sazvana, Velika narodna skupština imala je da dade svoj rešavajući odgovor da li da ce, na osnovama do kojih se došlo pregovormma, zaključi mir sa Osmanskom Portom, ili da se produži rat. Osnovi pak do kojih se došlo pregovorima bili su:
- 1 povratak stanja koje je vladalo između Srbije i Porte pred rat;
- 2 obostrana amnestija za sve one koji su se u ratu, bilo sa koje strane, kompromitovali;
- 3 odlazak srpske vojske sa turskog zemljišta i turske vojske sa srpskog zemljišta ima se izvršiti u roku od 12 dana od časa kad se potpiše protokol mira.
Skupštinske sednice bile su tajne. Vladu je na njima zastupao ministar spoljnih poslova Jovan Ristić koji je Skupštini izneo sav tok dotadašnjih poslova oko vođenja rata i pregovora koji su po tome pitanju vođeni.
Velika narodna skupština odlučila je glasanjem da se primi mir na osnovama koje su predložene. Istoga dana kada je donesen taj zaključak isticao je i poslednji rok primirja. Pošto je time završen posao radi koga je Skupštiva bila sazvana, ona je Kneževim ukazom zaključena istoga dana.[1]
Reference uredi
Literatura uredi
- Popov, Čedomir (1981). „Srbija 1868—1878. godine”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 303—421.
- Narodne skupštine od Namesničkog ustava do Ustava iz 1888. godine (1869—1888)